Urezane istine (1930) je putopis Grigorija Božovića koji nas vodi u obilazak Makedonije. Kao i drugi njegovi putopisi i kraći zapisi: Uzgredni zapisi, Crte i reze, Sa sedla i samara, Čudesni kutovi i Dva dana po Gruži, i ovaj putopis je izlazio u Politici, odakle je sabran kasnije u knjigu i objavljen 1930. godine. Putopis je podeljen u dva dela: Po Maćedoniji i Među Mijacima, a oba dela unutra su naslovljavana različitim poglavljima, kako gde Božović stiže.
I ovo putovanje, na koje se uputio brzim vozom, jedinstveno je za Grigorija Božovića. On u putopisu Urezane istine oduševljeno predstavlja lepote Bitolja, Prilepa, Skoplja, veličanstvenog Ohridskog jezera, Prespanskog jezera i prepričava svoje susrete sa meštanima. Sve su ovo dobro poznati krajevi, naši, pa bude kako u putniku tako i u čitaocu lepe emocije. Prilep je jedan od gradova za koji kaže da „čovek ne može da se nagleda divne prilepske slike sa Markova grada, a kad dole siđe, vidi jednu tursku rugobu”.
„Prilep jača, napreduje, širi se. Veći je no pre. Njegov tobolac snažno i bez straha prkosi i teškoćama prošlih godina i opštem nedostatku. Skroman je, zakopčan, ćutljiv… taj danas negladni glasiti Markov grad.”
Urezane istine ne čine samo opisi gradova, već i predstavljanje samih ljudi koji žive u ovim mestima, koji, uprkos teškoćama, hrabro prkose vremenu i napreduju. Iako su im sudbine mučne, ovi ljudi su vredni i čestiti. Grigorije Božović se osvrće na turska vremena, čiji se duh i dalje oseća na ovim prostorima, naročito u Bitolju, „najevropskijem gradu”. Ovde je razvijena i vrlo živa trgovina, a kako izgleda jedan tržišni dan, Božović kaže:
„I u ovom gradu bejah zatekao tržišni dan. Seljanke bejahu neobično otmeno odevene, seljaci takođe. Na jednima i drugima gotovo sve što ruka kod kuće sprema. Na ženama crno i belo, muškarci sve u crnim suknenim ćurdijama i pod surim šajkačama. Ali sam spazio da se dovoze i odvoze u automobilima. Osim ponegde ličnih, mnoga sela imaju zajedničke manje autobuse, na kojima dolaze na trg. Jasno je da je danas seljaku u Bitoljskom polju vrlo dobro; on je privredno jak.”
Urezane istine Grigorija Božovića su istine o tome kako je ovaj narod podneo jezive zločine Bugara po Maćedoniji, o tome šta je sve rat doneo, a šta odneo. „Jer valjda Bugari misle da će im Maćedonac, divan pravoslavac, ikada zaboraviti sramni grabež žezla i mitre prvoga slovenskoga episkopa ohridskoga Svetoga Klimenta, koje je on, Maćedonac, mogao sačuvati od svih neprijateljskih najezda osim bugarijske…”
Nezaobilazno je pomenuti Biljanu koja platno beleše na Ohridskom jezeru… Ali, kaže Božović, više nije isto kao nekad: „Nestalo je sa kamenjara malih čuvenih čardačića, na kojima su nekad teferičili age i bezi, praznikom čorbadžijska gospoda i esnafski podmladak. Ne bele se razvijene oko izvora trublje tankoga platna, ne pomaljaju krševitim drumom od Starova i Podgradca karavani. Nema tu više ni belilje Biljane.”
Knjigu Urezane istine Grigorije Božović je ispunio anegdotama, među kojima su one o selu Tresanče i Lazaropolju, Resnu ili Strugi, a naročito je interesantno opisao svoj susret sa književnikom Anđelkom Krstićem.
„Na Anđelku Krstiću se najlepše obelodanila istina da za pravi dar ne postoje prepone. Kad se uzme u obzir njegovo malo školovanje, učiteljevanje u zabačenom selu, male pređašnje plate i teški turski i arnautski zulumi, onda je čudo, pravo čudo kako je Anđelko Krstić i postao književnik. Ja dobro pamtim njegovu mračnu sobicu sa ubogim nakrivljenim stolićem, na kome su postale njegove najlepše pripovetke. Pa sam se i onda čudio i danas divim svemu tome. Još nešto. Anđelko Krstić je ozbiljan dar, najveći dar sa juga. Veći, dublji no svi drugi. Ozbiljan i težak dar. Po toj težini on je najbliži Borisavu Stankoviću. Duboko zahvata Anđelko Krstić, daleko seže njegova umetnička samodana težnja. Nije on površan, niti se igra svojim unutrašnjim ognjem: mučenik je on poziva i pera. Ne piše lako, a nelažno traži izražaj. Kao Gogolj i Flober. Zato je on najrasniji od naših živih književnika i prvi do Stankovića, iako mu je dobačaj skromniji i manji – nije tome talenat kriv, no prilike i manja škola…”
Zaista je ceo putopis Urezane istine Grigorija Božovića vrlo nadahnuto napisan, sa upečatljivim jezičkim i stilskim sredstvima, vrlo je prijemčiv za čitanje, a iznad svega zanimljiv, pun dragocenih informacija, i kulturnih i istorijskih činjenica, sa mnoštvo opisa, koji nam slikovitije dočaravaju sva ona mesta koja autor obilazi, a čak deluje kao da nas i istinski upoznaje sa ljudima koje on sreće i o kojima priča. Dok priča o tradiciji i običajima mijačkih seljaka, mi možemo da čujemo svadbeni žagor i pesmu i da nam srce samo zaigra od sreće dok se devojke i momci lako i zanosno kreću u oru.
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i drugi putopisi, među kojima su: Naše primorje Marka Cara, Putne uspomene Mihaila Polit-Desančića, Putešestvije po Serbiji Joakima Vujića, Pisma iz Niša Jelene Dimitrijević, Sa Avale na Bosfor Dragomira Brzaka i još mnogi drugi. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je onlajn kupovina knjiga.
Putopis Urezane istine pogledajte OVDE, a sva dela Grigorija Božovića OVDE.