Nagrađeni esej na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
Kada bi neko pomenuo ime Svetolika Rankovića pred stotinama ljubitelja književnosti, sasvim je sigurno da bi oni najpre pomislili na romane Gorski car, Seoska učiteljica i Porušeni ideali. Manje je verovatno da bi se setili Rankovićevih pripovedaka. Romanopisac Ranković kao da je potisnuo u zaborav pripovedača Rankovića. Kako je pripovetkom U XXI veku pretpostavio vek u kojem mi živimo, ona nas možda više od svih drugih poziva na nova čitanja, pa tako i na nova tumačenja.
Pripovetka U XXI veku, građena postupkom oniričke fantastike, Rankovićevo je putovanje kroz vreme i predstavlja svojevrsni vremeplov kako će izgledati svet 2095. godine. Ranković je bio sklon razmišljanjima o budućnosti čovečanstva i o budućnosti školstva (što ne treba da čudi, jer je, da podsetimo, i sam bio nezadovoljan školstvom svoga vremena, kao i (svojim) neizvesnim i nesigurnim statusom učitelja i veroučitelja). Tako su oronulost kuće, školske zgrade i učionice (jednu takvu opisao je u romanu Seoska učiteljica: „prostrana, ali rđavo okrenuta, te ne dopiraše unutra dovoljno svetlosti. Skamije stare, rađene još pre dvadeset pet godina; svaka se iskrivila, rasklimatala”) dva veka kasnije zamenili prostranstvo i monumentalnost („gromade gorostasnih dvorova i palata (…) moji koraci odjekivahu pod visokim svodovima kao gromovi”). Dakle, proces urbanizacije je neminovan. Međutim, ono zbog čega ova pripovetka podleže satiričnom jesu elementi izopačene modernosti.
Glavni junak Rankovićeve pripovetke, profesor latinskog jezika Nikola Nikolić, svedok je dva vremena: 1. prošlog, patrijarhata i 2. budućeg, matrijarhata. Naime, profesor Nikolić se, posle pijanke kod kolege, budi tačno dve stotine godina kasnije u jednom posve totalitarnom društvu. Patrijarhat biva ukinut i dolazi do zamene porodičnih i društvenih uloga muškaraca i žena. Žena skida kecelju, ostavlja varjaču i krpu, okreće se od šporeta, progovara, školuje, zapošljava i, naposletku, vlada. Ono u čemu se ogleda izopačenost modernosti jeste apsolutna i potpuna prevlast žena: „Sve te dužnosti [profesori, sudije, lekari, oficiri, inženjeri i ostali državni službenici] vrši sad naš ženski pol (…) One iste zadaće, koje smo imale mi u XIX veku sad imaju oni, i bave se istim poslovima, koji su nekada spadali u našu dužnost. (…) I pelenaju [decu], i kuvaju, peru, šiju, predu, pletu itd.” Čak su i imena izokrenuta, pa su tako muškarci gospođe, a žene gospoda. Na poziciji gospodina direktora ženske gimnazije (muških nema) nalazi se pak „delikatna dama”, Ljubomir Ljubičić, čija je kancelarija poput gospodskog budoara, elegantno nameštenog salona za oblačenje i doterivanje, žena koja je i fizički nadmoćnija od muškarca. Sjajna piščeva kritika društva i podsmeh njegovom slepom verovanju u sistem.
Čovek novog veka potčinjen je državnom aparatu i pod neprekidnim je nadzorom kako ne bi mogao da stvara opoziciju vladi. Slepi je poslušnik državnog vođe (ovde predstavljenog u Metuzalemu (= preuzvišeni ministar prosvete veličanstvenih namera, zapovednik kojeg svi treba bezuslovno da slušaju)). Muškarac i žena predstavljeni su kao nežna polovina i Metuzalemov potčinjeni nastavnik sa vagonom u školskom dvorištu, uvek spremnim za promenu radnog okruženja, kao mestom prebivališta: „A kad je preuzvišeni suviše ljut, on naredi, da se krivac vazdušnom lađom prenese u mesto novog naznačenja. Često puta se dešava, da neko doručkuje u Kragujevcu, a ruča u Knjaževcu.”
Svetolik Ranković, preteča srpske satirične pripovetke domanovićevskog tipa, obračunava se sa totalitarnim idejama o vaspitanju i obrazovanju čoveka ne samo minulih nego i tadašnjih i budućih vremena. Prema Rankoviću, u našem vremenu država se stara o svim osnovnim potrebama ljudi dok su književnost i umetnost „beznačajne stvari”: „Sreća i dobro jednog naroda ne leži u njegovom umnom i kulturnom napretku, kao što ste vi nekada mislili, već u mirnom i pravilnom toku života: kad ja imam sve što mi je potrebno za život (jelo, piće i odelo) i kad mi niko ne remeti domaći mir, onda je to prava sreća.” Vidimo da u našem veku postoji jedno ozbiljno nerazumevanje za deo društva koji čine književnici i umetnici uopšte. Ne postoji svest da je umetnost neophodna uređenom društvu i da celokupna civilizacija počiva na kulturi.
Ranković kritikuje novi svet i novu modernost. Pravilno čitajući i promišljajući o književnom opusu ovoga autora, jasno uočavamo krah kao posledicu društva bez kulture. Stoga pripovetka U XXI veku predstavlja aktuelan i ubojit Rankovićev ogled o budućnosti.
Svi nagrađeni eseji objavljeni su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.