Награђени есеј на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.
Када би неко поменуо име Светолика Ранковића пред стотинама љубитеља књижевности, сасвим је сигурно да би они најпре помислили на романе Горски цар, Сеоска учитељица и Порушени идеали. Мање је вероватно да би се сетили Ранковићевих приповедака. Романописац Ранковић као да је потиснуо у заборав приповедача Ранковића. Како је приповетком У XXI веку претпоставио век у којем ми живимо, она нас можда више од свих других позива на нова читања, па тако и на нова тумачења.
Приповетка У XXI веку, грађена поступком ониричке фантастике, Ранковићево је путовање кроз време и представља својеврсни времеплов како ће изгледати свет 2095. године. Ранковић је био склон размишљањима о будућности човечанства и о будућности школства (што не треба да чуди, јер је, да подсетимо, и сам био незадовољан школством свога времена, као и (својим) неизвесним и несигурним статусом учитеља и вероучитеља). Тако су оронулост куће, школске зграде и учионице (једну такву описао је у роману Сеоска учитељица: „пространа, али рђаво окренута, те не допираше унутра довољно светлости. Скамије старе, рађене још пре двадесет пет година; свака се искривила, расклиматала”) два века касније заменили пространство и монументалност („громаде горостасних дворова и палата (…) моји кораци одјекиваху под високим сводовима као громови”). Дакле, процес урбанизације је неминован. Међутим, оно због чега ова приповетка подлеже сатиричном јесу елементи изопачене модерности.
Главни јунак Ранковићеве приповетке, професор латинског језика Никола Николић, сведок је два времена: 1. прошлог, патријархата и 2. будућег, матријархата. Наиме, професор Николић се, после пијанке код колеге, буди тачно две стотине година касније у једном посве тоталитарном друштву. Патријархат бива укинут и долази до замене породичних и друштвених улога мушкараца и жена. Жена скида кецељу, оставља варјачу и крпу, окреће се од шпорета, проговара, школује, запошљава и, напослетку, влада. Оно у чему се огледа изопаченост модерности јесте апсолутна и потпуна превласт жена: „Све те дужности [професори, судије, лекари, официри, инжењери и остали државни службеници] врши сад наш женски пол (…) Оне исте задаће, које смо имале ми у XIX веку сад имају они, и баве се истим пословима, који су некада спадали у нашу дужност. (…) И пеленају [децу], и кувају, перу, шију, преду, плету итд.” Чак су и имена изокренута, па су тако мушкарци госпође, а жене господа. На позицији господина директора женске гимназије (мушких нема) налази се пак „деликатна дама”, Љубомир Љубичић, чија је канцеларија попут господског будоара, елегантно намештеног салона за облачење и дотеривање, жена која је и физички надмоћнија од мушкарца. Сјајна пишчева критика друштва и подсмех његовом слепом веровању у систем.
Човек новог века потчињен је државном апарату и под непрекидним је надзором како не би могао да ствара опозицију влади. Слепи је послушник државног вође (овде представљеног у Метузалему (= преузвишени министар просвете величанствених намера, заповедник којег сви треба безусловно да слушају)). Мушкарац и жена представљени су као нежна половина и Метузалемов потчињени наставник са вагоном у школском дворишту, увек спремним за промену радног окружења, као местом пребивалишта: „А кад је преузвишени сувише љут, он нареди, да се кривац ваздушном лађом пренесе у место новог назначења. Често пута се дешава, да неко доручкује у Крагујевцу, а руча у Књажевцу.”
Светолик Ранковић, претеча српске сатиричне приповетке домановићевског типа, обрачунава се са тоталитарним идејама о васпитању и образовању човека не само минулих него и тадашњих и будућих времена. Према Ранковићу, у нашем времену држава се стара о свим основним потребама људи док су књижевност и уметност „безначајне ствари”: „Срећа и добро једног народа не лежи у његовом умном и културном напретку, као што сте ви некада мислили, већ у мирном и правилном току живота: кад ја имам све што ми је потребно за живот (јело, пиће и одело) и кад ми нико не ремети домаћи мир, онда је то права срећа.” Видимо да у нашем веку постоји једно озбиљно неразумевање за део друштва који чине књижевници и уметници уопште. Не постоји свест да је уметност неопходна уређеном друштву и да целокупна цивилизација почива на култури.
Ранковић критикује нови свет и нову модерност. Правилно читајући и промишљајући о књижевном опусу овога аутора, јасно уочавамо крах као последицу друштва без културе. Стога приповетка У XXI веку представља актуелан и убојит Ранковићев оглед о будућности.
Сви награђени есеји објављени су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.