Sve je borba

Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine

Treća nagrada

Branka Trifunović

Sve je borba

Sve je borba, kćeri moja. I ovo mutno mirnodopsko svitanje, i slavne, zarudele bregalničke zore. I tutanj šivaće mašine, i brektanje „Orijent ekspresa”, koji je samo jednom – zbog mene – kasnio. Nekad zlatno zvecka ordenje na grudima, a nekad sitan dinar nadničarski. Može dane da ti zapljuskuje jonsko talasanje, a mogu, bogami, i sive rascepkane beogradske lokve. Ali čovek je čovek samo dok je borba. Kad usahnu bujice i zaneme trube, kad se utišaju oluje i kuršumi – kraj je. Sve je za čoveka, i uzleti i potonuća, samo dok ume da ih prihvati dostojanstveno i mirno.

Tri sam veka preživela, čini mi se, i još više. Sve je gušća i lepljivija ova tama što se navlači preko sećanja. I neka je. Našto uspomene? Titra kroz tu tamu vijugav niz baklji-doglasnica. Svaka na nekoj životnoj okuci, iskušenju, oluji. Da mogu da ispričam dok još ima nekog ko bi slušao. U svačijem je životu tako.

Odrastali smo kao vukovi, oštrili zube po raškim vrletima, slušali kako škljocaju puške i vilice u jarosnoj strepnji od Arbanasa i Turaka. Slušali Ibar i poluglasna, svečana kazivanja u kojima je uvek bilo Kosova, i Obilića, i slobode. Vazda rat. Klatno nad glavom, nad grobovima, nad drvenim krovom, nad Srbijom. Pitaš me zašto sam otišla u rat. Kako se odgovara na jednostavna pitanja, nauči me. Možda da sačuvam brata, jedinca. Da ocu ne ugasim ognjište, ne pokidam lozu, pa neka je cena i ovaj moj život, zavijutak s kog se nikad neće zamodriti grozd. Možda da pobegnem od sirotinje i beskrajnog kuluka za koru trunjavog hleba. Možda da razagnam stešnjeno i razapnem zgužvano i nađem prostor za ono što je letelo u meni otkako pamtim.

Bajao je ženski glas nad zarđalim makazama kojima mi je sekla kosu. Majka ili sestra? Belim platnom sapela sam grudi. Sve je u meni drhtalo, a glas nije ni zatreperio kada sam se predstavila: „Milun Savić, dvadeset godina, selo Koprivnica, opština Raška.” Čovek može sebe da ugasi, da se preoblikuje kao gruda testa u nešto novo, drugačije. Pamtim da sam, kad su me ranili, osećala nekakav stid što sam devojka, kao da sam odavno prestala to da budem i zaboravila kako je to biti. Devojački stid. A posle mi beše milo. Zorila sam se, ponosila time. Junak-devojka. Žrtvovani, nezametnuti grozd.

Takva je Srbija bila: nigde smiraja, nikad počinka. Taman se stiša ono čudo s Bugarima i ona rana na prsima zaraste u pesničicu, sav svet se obruši na nas. Šaputalo se o velikom ratu, o svetskom slomu, o našem čoveku kao dukatu savezničkih nadanja. Za mene, znala sam to tada već dobro, nije bilo povratka. Dok god se ratovalo, rat je i u meni trajao. Vuklo me je nešto iz sopstvenih, nesagledivih dubina, gorelo po tabanima i dlanovima, kidalo me sa dna rebara. Mislila sam, oberučke će me prihvatiti, mene, devojku dobrovoljca koja je sebe potpuno i neopozivo žrtvovala na oltaru otadžbine i slobode. Ih! Srbija je to! Od nadleštva do nadleštva iste reči: „Žene ne mogu da nose pušku. Možete učestvovati u ratu kao bolničarka, spasavati ranjenu braću. Služićete kao deo medicinskog osoblja.” Tako u Kruševcu kapetan druge klase Laza Lazarević, tako u Kragujevcu potpukovnik Janković, tako sam Nikola Pašić u Nišu, tako general Petar Bojović i vojvoda Radomir Putnik, tako regent Aleksandar, prestolonaslednik, vrhovni komandant. Svukud sam stigla, nečim svojim neznanim otvarala kapije, devojka-raskovnik, belim platnom sapetih grudi da se ne čuje kako dobuje pod rebrima. „Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, učestvovala sam u Prvom i Drugom balkanskom ratu, u grudi ranjena, u belo platno. Dajte mi pušku i ratni raspored! Ja sam Milunka Savić. Brata sam sačuvala! Pušku mi dajte! Idem samo gde kuršum zuji!”

O, šta mi se kuršuma oko glave nazujalo. Broja im nema. Bezglavo sam im trčala u susret, otkidala se od svesti samo da im budem ravna, mojim gvozdenjacima, najljućim među ljutima, svojim ispisnicima iz Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihajlo”, Gvozdenog puka, kako su ga još Bugari na Bregalnici nazvali zbog postojanosti i istrajnosti. Bili smo se na Drini, krvarili na Ceru, kidali zamućen tok Kolubare. Još mi u dugim nesanicama odjekuju leleci i pesme, izukrštani, isprepleteni u onom istorijskom klupku kad ne znaš, kad niko na svetu ne zna da li to umire slava ili se slavi umiranje. Kako umirući vojnik zaziva majku. Ne svoju, Jelku, Dragu ili Stamenu, nego neku sveopštu, svačiju, srpsku, u čijem se imenu čuva kraj svake detinje bajke, melodija uspavanke, ritam zdravice, prećutkivanje tužbalice.

Ništa mi u životu nije bilo strašnije od povlačenja. Sačekali smo vojsku s narodom, vladom i komandom u Makedoniji. Činili smo gvozdenu odstupnicu za tu golgotu bosih i promrzlih, poraženih, satrvenih, gladnih. U zao čas ih dočekasmo! Tek da se pridružimo toj nestvarnoj, avetinjskoj povorci u kojoj je malo ljudskog još ostalo da prepešači zlokobnu Albaniju i našu Crnu Goru: ni glad, ni bol, ni ta nerazumljiva, nadnaravna snaga – ništa u njima nije više bilo ljudsko. Ja sam iz Bitke kod Struge nosila šrapnel rasprsle bombe tik pod lobanjom. Toplo i slatkasto pulsirala je crvena bol. Skretala mi pažnju s promrzlina i uboja koje se nikad, nikad ne bi mogle prebrojati. Kolone su se osipale, krunile: duša po duša, zrno po zrno u užasavajućem kovitlacu beskonačnosti. Šta je spram nje neki Petar, neki Marko, sestrina zakletva, majčine dve sjajne trnjine pod veđama, ime dedino? Šta je njegova ruka bez burme, koleno, mladež za uvom? Mnoge su oči nezaklopljene smrću ostale u onom ledu, u bespuću. Korak za korakom, udah za udahom – niti znaš kuda ćeš, niti odakle si, ni ko si, ni kakva je to tužna, očajna, nema povorka bez početka i kraja. Mrzne dah. Mrzne nebo. Pamtim da sam se pitala o bogu. Kako se ne sažali? Da li se ikada na išta sažalio kad nije tada na nas? Slušala sam posle kako neki umni ljudi objašnjavaju božje proviđenje i praiskonski greh koji je zaklonio lice božje od čoveka, da ga ne čuje. Zalud. Sve moje predstave o milosti u pravdi ostale su negde u albanskom kršu, u nedrima onoga Petra ili Marka.

A onda bele, niske kuće Bizerte[1]. I sve nekako belo: bolničarske uniforme, zidovi, beli snovi, bela uniforma. Došaptavanja nad mojom glavom dok su mi oči mirne i sklopljene, a ne spavam. Samo uživam u tom raspevanom, neobičnom jeziku, u mlakoj tišini, u toplom i suvom. Pa divni Marselj, fotografisanja, prijemi, rukovanja. Ja sam bila Srbija u Marselju. Srbija devojka. Slavna, malena, ona od koje se nije ništa očekivalo, a koja je dala najviše što se moglo dati, najveličanstveniju žrtvu, nesebičnu i jednostavnu. Znala sam, moram nazad. Nisu za mene pisane marseljske mesečine, ni dokona azurna talasanja, ni prijatni, nasmešeni ljudi što su u namirisanim rukavicama ispijali šeri dok su se mojima preplitali ropci i zapomaganja za zajedničkom majkom koja ne čuje, ali je majka. Tamo daleko.

I bio je Solunski front, zarobljavanja, ranjavanja, sahranjivanja, odlikovanja i pobede. Sve ono što je meni bilo suđeno da iskusim, vidim i ispratim. Živa. Uvek živa. Ja sam se igrala sa smrću, prkosila joj i uzmicala. Nije me mogla stići, a disala mi je u vrat, u kosu. Kasnije, kad je rat prestao, stalno sam se osvrtala, osećajući je kako mi pilji u pleća, čujući joj korak koji kao u stroju s mojim jednači. Ponekad bih joj se okrenula da joj sagledam ono iskeženo, nacereno lice. Smrt je uvek pobednica i ona to zna, a meni je dugo davala uvek taj korak-dva prednosti da vidi dokle mogu i koliko smem.

Sve sam smela! I više od toga! Ja sam oštrila zube po raškim vrletima za ono što su mi dali dušmani koliko za ono što su mi moji oduzeli. Ja, najodlikovanija žena na svetu, parakuvarica, bolničarka, počasna direktorka zatvora u Mostaru i pregledačica vojnih uniformi. Ja, majka četiri devojčice, od kojih sam samo jednu nosila pod rebrima, nepozvana i neželjena u srpskoj prestonici one ljute zime 1929. kad nisam mogla da nađem posao da se prehranimo. Celog života čekala sam saveznike! Jedan je urgirao: „Molim vas najlepše, učinićete što možete za ovu sirotu Milunku, komitu. Ona je nekada bila ponos naše nacije. Pričali su o njoj bajke i Francuzi i Englezi. A danas…” Danas primljena u Hipotekarnu banku da brišem prozore, kvake na vratima i da održavam klozete u redu. Noću šijem rupice na uniformama i predem vunu na preslicu samo da im ne mrznu noge. Onda čistim prostorije Ministarstva spoljnih poslova i beogradske kafane, šijem, prekrajam, živim, živim, borim se, ja, i vitez i služiteljka, heroina oslobođene bede. Sve je borba, kćeri moja. Ono što nije borba ni život nije.

[1] Grad na samom severu Tunisa. U francuskoj vojnoj bazi u Bizerti bio je smešten deo srpske vojske koji je tokom Prvog svetskog rata povukla iz Srbije. Tu su vojnici lečeni i reorganizovane njihove jedinice.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.