Све је борба

Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године

Трећа награда

Бранка Трифуновић

Све је борба

Све је борба, кћери моја. И ово мутно мирнодопско свитање, и славне, заруделе брегалничке зоре. И тутањ шиваће машине, и бректање „Оријент експреса”, који је само једном – због мене – каснио. Некад златно звецка ордење на грудима, а некад ситан динар надничарски. Може дане да ти запљускује јонско таласање, а могу, богами, и сиве расцепкане београдске локве. Али човек је човек само док је борба. Кад усахну бујице и занеме трубе, кад се утишају олује и куршуми – крај је. Све је за човека, и узлети и потонућа, само док уме да их прихвати достојанствено и мирно.

Три сам века преживела, чини ми се, и још више. Све је гушћа и лепљивија ова тама што се навлачи преко сећања. И нека је. Нашто успомене? Титра кроз ту таму вијугав низ бакљи-догласница. Свака на некој животној окуци, искушењу, олуји. Да могу да испричам док још има неког ко би слушао. У свачијем је животу тако.

Одрастали смо као вукови, оштрили зубе по рашким врлетима, слушали како шкљоцају пушке и вилице у јаросној стрепњи од Арбанаса и Турака. Слушали Ибар и полугласна, свечана казивања у којима је увек било Косова, и Обилића, и слободе. Вазда рат. Клатно над главом, над гробовима, над дрвеним кровом, над Србијом. Питаш ме зашто сам отишла у рат. Како се одговара на једноставна питања, научи ме. Можда да сачувам брата, јединца. Да оцу не угасим огњиште, не покидам лозу, па нека је цена и овај мој живот, завијутак с ког се никад неће замодрити грозд. Можда да побегнем од сиротиње и бескрајног кулука за кору труњавог хлеба. Можда да разагнам стешњено и разапнем згужвано и нађем простор за оно што је летело у мени откако памтим.

Бајао је женски глас над зарђалим маказама којима ми је секла косу. Мајка или сестра? Белим платном сапела сам груди. Све је у мени дрхтало, а глас није ни затреперио када сам се представила: „Милун Савић, двадесет година, село Копривница, општина Рашка.” Човек може себе да угаси, да се преобликује као груда теста у нешто ново, другачије. Памтим да сам, кад су ме ранили, осећала некакав стид што сам девојка, као да сам одавно престала то да будем и заборавила како је то бити. Девојачки стид. А после ми беше мило. Зорила сам се, поносила тиме. Јунак-девојка. Жртвовани, незаметнути грозд.

Таква је Србија била: нигде смираја, никад починка. Таман се стиша оно чудо с Бугарима и она рана на прсима зарасте у песничицу, сав свет се обруши на нас. Шапутало се о великом рату, о светском слому, о нашем човеку као дукату савезничких надања. За мене, знала сам то тада већ добро, није било повратка. Док год се ратовало, рат је и у мени трајао. Вукло ме је нешто из сопствених, несагледивих дубина, горело по табанима и длановима, кидало ме са дна ребара. Мислила сам, оберучке ће ме прихватити, мене, девојку добровољца која је себе потпуно и неопозиво жртвовала на олтару отаџбине и слободе. Их! Србија је то! Од надлештва до надлештва исте речи: „Жене не могу да носе пушку. Можете учествовати у рату као болничарка, спасавати рањену браћу. Служићете као део медицинског особља.” Тако у Крушевцу капетан друге класе Лаза Лазаревић, тако у Крагујевцу потпуковник Јанковић, тако сам Никола Пашић у Нишу, тако генерал Петар Бојовић и војвода Радомир Путник, тако регент Александар, престолонаследник, врховни командант. Свукуд сам стигла, нечим својим незнаним отварала капије, девојка-расковник, белим платном сапетих груди да се не чује како добује под ребрима. „Ја сам Милунка Савић, каплар српске војске, учествовала сам у Првом и Другом балканском рату, у груди рањена, у бело платно. Дајте ми пушку и ратни распоред! Ја сам Милунка Савић. Брата сам сачувала! Пушку ми дајте! Идем само где куршум зуји!”

О, шта ми се куршума око главе назујало. Броја им нема. Безглаво сам им трчала у сусрет, откидала се од свести само да им будем равна, мојим гвоздењацима, најљућим међу љутима, својим исписницима из Другог пешадијског пука „Књаз Михајло”, Гвозденог пука, како су га још Бугари на Брегалници назвали због постојаности и истрајности. Били смо се на Дрини, крварили на Церу, кидали замућен ток Колубаре. Још ми у дугим несаницама одјекују лелеци и песме, изукрштани, испреплетени у оном историјском клупку кад не знаш, кад нико на свету не зна да ли то умире слава или се слави умирање. Како умирући војник зазива мајку. Не своју, Јелку, Драгу или Стамену, него неку свеопшту, свачију, српску, у чијем се имену чува крај сваке детиње бајке, мелодија успаванке, ритам здравице, прећуткивање тужбалице.

Ништа ми у животу није било страшније од повлачења. Сачекали смо војску с народом, владом и командом у Македонији. Чинили смо гвоздену одступницу за ту голготу босих и промрзлих, поражених, сатрвених, гладних. У зао час их дочекасмо! Тек да се придружимо тој нестварној, аветињској поворци у којој је мало људског још остало да препешачи злокобну Албанију и нашу Црну Гору: ни глад, ни бол, ни та неразумљива, наднаравна снага – ништа у њима није више било људско. Ја сам из Битке код Струге носила шрапнел распрсле бомбе тик под лобањом. Топло и слаткасто пулсирала је црвена бол. Скретала ми пажњу с промрзлина и убоја које се никад, никад не би могле пребројати. Колоне су се осипале, круниле: душа по душа, зрно по зрно у ужасавајућем ковитлацу бесконачности. Шта је спрам ње неки Петар, неки Марко, сестрина заклетва, мајчине две сјајне трњине под веђама, име дедино? Шта је његова рука без бурме, колено, младеж за увом? Многе су очи незаклопљене смрћу остале у оном леду, у беспућу. Корак за кораком, удах за удахом – нити знаш куда ћеш, нити одакле си, ни ко си, ни каква је то тужна, очајна, нема поворка без почетка и краја. Мрзне дах. Мрзне небо. Памтим да сам се питала о богу. Како се не сажали? Да ли се икада на ишта сажалио кад није тада на нас? Слушала сам после како неки умни људи објашњавају божје провиђење и праисконски грех који је заклонио лице божје од човека, да га не чује. Залуд. Све моје представе о милости у правди остале су негде у албанском кршу, у недрима онога Петра или Марка.

А онда беле, ниске куће Бизерте[1]. И све некако бело: болничарске униформе, зидови, бели снови, бела униформа. Дошаптавања над мојом главом док су ми очи мирне и склопљене, а не спавам. Само уживам у том распеваном, необичном језику, у млакој тишини, у топлом и сувом. Па дивни Марсељ, фотографисања, пријеми, руковања. Ја сам била Србија у Марсељу. Србија девојка. Славна, малена, она од које се није ништа очекивало, а која је дала највише што се могло дати, највеличанственију жртву, несебичну и једноставну. Знала сам, морам назад. Нису за мене писане марсељске месечине, ни докона азурна таласања, ни пријатни, насмешени људи што су у намирисаним рукавицама испијали шери док су се мојима преплитали ропци и запомагања за заједничком мајком која не чује, али је мајка. Тамо далеко.

И био је Солунски фронт, заробљавања, рањавања, сахрањивања, одликовања и победе. Све оно што је мени било суђено да искусим, видим и испратим. Жива. Увек жива. Ја сам се играла са смрћу, пркосила јој и узмицала. Није ме могла стићи, а дисала ми је у врат, у косу. Касније, кад је рат престао, стално сам се освртала, осећајући је како ми пиљи у плећа, чујући јој корак који као у строју с мојим једначи. Понекад бих јој се окренула да јој сагледам оно искежено, нацерено лице. Смрт је увек победница и она то зна, а мени је дуго давала увек тај корак-два предности да види докле могу и колико смем.

Све сам смела! И више од тога! Ја сам оштрила зубе по рашким врлетима за оно што су ми дали душмани колико за оно што су ми моји одузели. Ја, најодликованија жена на свету, паракуварица, болничарка, почасна директорка затвора у Мостару и прегледачица војних униформи. Ја, мајка четири девојчице, од којих сам само једну носила под ребрима, непозвана и нежељена у српској престоници оне љуте зиме 1929. кад нисам могла да нађем посао да се прехранимо. Целог живота чекала сам савезнике! Један је ургирао: „Молим вас најлепше, учинићете што можете за ову сироту Милунку, комиту. Она је некада била понос наше нације. Причали су о њој бајке и Французи и Енглези. А данас…” Данас примљена у Хипотекарну банку да бришем прозоре, кваке на вратима и да одржавам клозете у реду. Ноћу шијем рупице на униформама и предем вуну на преслицу само да им не мрзну ноге. Онда чистим просторије Министарства спољних послова и београдске кафане, шијем, прекрајам, живим, живим, борим се, ја, и витез и служитељка, хероина ослобођене беде. Све је борба, кћери моја. Оно што није борба ни живот није.

[1] Град на самом северу Туниса. У француској војној бази у Бизерти био је смештен део српске војске који је током Првог светског рата повукла из Србије. Ту су војници лечени и реорганизоване њихове јединице.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.