Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Сунцокрет за Малчику: Трагедија једне бајке”, Ана Ефендић

Награђена прича на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.

 

– Јао мени, јао Вама! Зло и наопако, господине Трифковићу!

Господин Константин Трифковић, за пријатеље чешће од миља Коста, седи за радним столом удубљен у мисли или хартије – тешко је рећи шта – и обраћа жалосно мало пажње на мој узнемирени долазак. Ни за тренутак га не ометају ни моје уздисање ни раздражено гунђање, све док не изволи да управи поглед на изгужвану тканину коју стежем у рукама.

– Припазите како машете тим рукавицама, госпођице – примећује са смешком скидајући цвикер – могао бих помислити да ме изазивате на двобој.

Његове речи на мене делују у исти мах као опомена и благи прекор. Седам у наслоњачу са уздахом и посрамљено спуштам рукавице у крило.

– У праву сте, заборавим се понекад… Опростићете ми, зар не? Тешко ми је да се одмах присетим свих обичаја овог доба.

– Претпостављам да узбуђеност само доприноси свему томе – одговара благонаклоним тоном. – А судећи по изразу на Вашем лицу, не сумњам да је посреди нешто озбиљно.

– Још питате! Па то је највећа срамота коју сам видела у последње време. Кад само помислим да је у питању институција какво је позориште!

Обрве господина Трифковића пењу се, откривајући два проницљива, заинтересована ока.

– Позориште, кажете? То мора да је нешто интересантно.

– Интересантније него што мислите – кажем нагињући се преко стола – зато, господине, што се тиче вас!

– Мене?

– Вас или Вашег дела – исто је.

– Којег то дела?

– Ствар је у Избирачици!

Узвик који ми се отима готово је очајнички, но мој саговорник не показује знаке неспокојства.

– Шта то није у реду са Избирачицом? Ако ме памћење не вара, чини ми се да сте једном имали част да поменете да је то моја најуспешнија комедија.

– Тужан је то успех у веку који све искривљује и упропаштава. С каквом сам само радошћу држала синоћ оне јадне карте у рукама! Не можете замислити моје разочарање кад се завеса подигла. Не умем Вам рећи шта ме је задржало током целе представе. Да не беше оног блаженог Тошице, кунем Вам се да бих отишла након другог чина!

– Бојим се да Вас не разумем најбоље. Шта је било толико неподношљиво?

– Костими, глума, гестикулација… Све, све, све! Вама је несумњиво непојмљиво такво бесрамно поигравање с књижевношћу. Људима мог доба, нажалост, очито ништа није страно. Да сте само могли да видите ту извештаченост! Бранко је претворен у феминизираног простака, Штанцикине реплике су неуверљиве, Милица демонстрира само разврат и глупост. Узвици с којима се Соколовић и Јеца диве својој кћери напросто су казна за слух. Тошица вазда трчкара наоколо као неспособњаковић, покушавајући да Малчики уручи свој апсурдни џиновски сунцокрет. А велика избирачица, да не поверујете, из читаве ујдурме излази као победник, исправљајући тобожњу неправду која јој је нанета!

У тишини која наступа с муком покушавам да повратим дах и нестрпљиво посматрам лице господина Трифковића, на којем се ниједна црта није померила за све време моје огорчене тираде.

– Како? Ви ништа не говорите! – узвикујем напослетку у неверици, на шта му се уста развлаче у доброћудан осмех.

– Зашто Вас све то толико забрињава? – жели да зна.

– Како? То скрнављење! То је подмукло пародирање уметности! Двадесет први век је оцрнио нешто најбоље што је истекло из вашег пера и то Вас нимало не жалости!

– Зашто би? Дело које ми приписујете, госпођице, није уистину моје. Ја сам га написао, али оно припада публици, оно припада позоришту. Ствар чији сте били сведок израз је онога који глуми и онога који гледа, не мој. Стога нема разлога да делим Ваш очај.

– Како је то могуће?

– Говорим Вам да то скрнављење, како га називате, не баца блато на моје име. Карикирајући Малчику и њене удвараче, Ваши савременици сликају један посве живописан аутопортрет. Промискуитет и ограниченост које притом испољавају нису ништа друго до одраз стања њиховог духа. Пренаглашеност покрета и речи у складу је с тиме.

– Хоћете да кажете да је Избирачица критика друштва које кроз њу на позорници заправо критикује само себе?

На моје чуђење, господин Трифковић тужно одмахује главом.

– Рђав је то став, госпођице – уздише с чудноватом помиреношћу у гласу. – И та реч која се тако олако ставља у уста подлија је него што мислите. Најлакше је рећи друштво! Шта је друштво? Јесте ли икад приметили како безлично то звучи? Сви се хватају за овај опскурни термин кад треба упрети прстом у починиоце свеопштег хаоса, као да њима и сами не припадају. Доврага! Тог друштва и ви сте члан. Не, Избирачица је критика човека.

– Човека!

– Звучи ли Вам то блискије? Можда ће Вам и Малчика бити блиска ако дозволите себи да у њеној избирљивости пронађете сопствену размаженост или у Јецином понашању препознате тренутак кад признајете слабост пред тиранином и повлађујете му, уместо да се борите. Сви се слатко смеју кад Тошица виче: Није ово тело за опело! Смеју ли се тако и себи, безглаво јурећи за предметом свог обожавања? Чак и кад је тај предмет гомила прљавих новчаница, а не вољена жена?

Затечено ћутим док истинитост његових речи поприма јасан облик. Напослетку се ипак одважим да приметим:

– Заборављате да Тошица постаје Малчикин младожења! И срећан крај чека све актере у представи, без обзира на њихове нарави, па макар оне биле и рђаве.

– Одлично запажање – прихвата велики комедиограф – али не смете да сметнете с ума да је реч о комедији. Да сам желео реалистичну причу, написао бих трагедију.

– Како то сурово звучи! Шта би се онда догодило на крају?

– То Вам не могу рећи јер, истини за вољу, не знам ни сам. Али јамчим Вам ово: Избирачица би била неизрециво лоша трагедија.

– Зашто тако мислите?

– Из простог разлога што порука коју шаље постаје озбиљна и болна кад се разгрне хумор у који је умотана. Таква сазнања лакше је прогутати уз мало смеха. У супротном постају сувише горка и непријатна, и људи их избегавају. Бајке се увек завршавају срећно јер децу треба васпитати, али не утеривати им страх. Комедије имају весео крај јер смо сви ми, у ствари, велика деца.

С тим речима господин Коста Трифковић намести поново цвикер и врати се својим хартијама.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу