Nagrađena priča na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
– Jao meni, jao Vama! Zlo i naopako, gospodine Trifkoviću!
Gospodin Konstantin Trifković, za prijatelje češće od milja Kosta, sedi za radnim stolom udubljen u misli ili hartije – teško je reći šta – i obraća žalosno malo pažnje na moj uznemireni dolazak. Ni za trenutak ga ne ometaju ni moje uzdisanje ni razdraženo gunđanje, sve dok ne izvoli da upravi pogled na izgužvanu tkaninu koju stežem u rukama.
– Pripazite kako mašete tim rukavicama, gospođice – primećuje sa smeškom skidajući cviker – mogao bih pomisliti da me izazivate na dvoboj.
Njegove reči na mene deluju u isti mah kao opomena i blagi prekor. Sedam u naslonjaču sa uzdahom i posramljeno spuštam rukavice u krilo.
– U pravu ste, zaboravim se ponekad… Oprostićete mi, zar ne? Teško mi je da se odmah prisetim svih običaja ovog doba.
– Pretpostavljam da uzbuđenost samo doprinosi svemu tome – odgovara blagonaklonim tonom. – A sudeći po izrazu na Vašem licu, ne sumnjam da je posredi nešto ozbiljno.
– Još pitate! Pa to je najveća sramota koju sam videla u poslednje vreme. Kad samo pomislim da je u pitanju institucija kakvo je pozorište!
Obrve gospodina Trifkovića penju se, otkrivajući dva pronicljiva, zainteresovana oka.
– Pozorište, kažete? To mora da je nešto interesantno.
– Interesantnije nego što mislite – kažem naginjući se preko stola – zato, gospodine, što se tiče vas!
– Mene?
– Vas ili Vašeg dela – isto je.
– Kojeg to dela?
– Stvar je u Izbiračici!
Uzvik koji mi se otima gotovo je očajnički, no moj sagovornik ne pokazuje znake nespokojstva.
– Šta to nije u redu sa Izbiračicom? Ako me pamćenje ne vara, čini mi se da ste jednom imali čast da pomenete da je to moja najuspešnija komedija.
– Tužan je to uspeh u veku koji sve iskrivljuje i upropaštava. S kakvom sam samo radošću držala sinoć one jadne karte u rukama! Ne možete zamisliti moje razočaranje kad se zavesa podigla. Ne umem Vam reći šta me je zadržalo tokom cele predstave. Da ne beše onog blaženog Tošice, kunem Vam se da bih otišla nakon drugog čina!
– Bojim se da Vas ne razumem najbolje. Šta je bilo toliko nepodnošljivo?
– Kostimi, gluma, gestikulacija… Sve, sve, sve! Vama je nesumnjivo nepojmljivo takvo besramno poigravanje s književnošću. Ljudima mog doba, nažalost, očito ništa nije strano. Da ste samo mogli da vidite tu izveštačenost! Branko je pretvoren u feminiziranog prostaka, Štancikine replike su neuverljive, Milica demonstrira samo razvrat i glupost. Uzvici s kojima se Sokolović i Jeca dive svojoj kćeri naprosto su kazna za sluh. Tošica vazda trčkara naokolo kao nesposobnjaković, pokušavajući da Malčiki uruči svoj apsurdni džinovski suncokret. A velika izbiračica, da ne poverujete, iz čitave ujdurme izlazi kao pobednik, ispravljajući tobožnju nepravdu koja joj je naneta!
U tišini koja nastupa s mukom pokušavam da povratim dah i nestrpljivo posmatram lice gospodina Trifkovića, na kojem se nijedna crta nije pomerila za sve vreme moje ogorčene tirade.
– Kako? Vi ništa ne govorite! – uzvikujem naposletku u neverici, na šta mu se usta razvlače u dobroćudan osmeh.
– Zašto Vas sve to toliko zabrinjava? – želi da zna.
– Kako? To skrnavljenje! To je podmuklo parodiranje umetnosti! Dvadeset prvi vek je ocrnio nešto najbolje što je isteklo iz vašeg pera i to Vas nimalo ne žalosti!
– Zašto bi? Delo koje mi pripisujete, gospođice, nije uistinu moje. Ja sam ga napisao, ali ono pripada publici, ono pripada pozorištu. Stvar čiji ste bili svedok izraz je onoga koji glumi i onoga koji gleda, ne moj. Stoga nema razloga da delim Vaš očaj.
– Kako je to moguće?
– Govorim Vam da to skrnavljenje, kako ga nazivate, ne baca blato na moje ime. Karikirajući Malčiku i njene udvarače, Vaši savremenici slikaju jedan posve živopisan autoportret. Promiskuitet i ograničenost koje pritom ispoljavaju nisu ništa drugo do odraz stanja njihovog duha. Prenaglašenost pokreta i reči u skladu je s time.
– Hoćete da kažete da je Izbiračica kritika društva koje kroz nju na pozornici zapravo kritikuje samo sebe?
Na moje čuđenje, gospodin Trifković tužno odmahuje glavom.
– Rđav je to stav, gospođice – uzdiše s čudnovatom pomirenošću u glasu. – I ta reč koja se tako olako stavlja u usta podlija je nego što mislite. Najlakše je reći društvo! Šta je društvo? Jeste li ikad primetili kako bezlično to zvuči? Svi se hvataju za ovaj opskurni termin kad treba upreti prstom u počinioce sveopšteg haosa, kao da njima i sami ne pripadaju. Dovraga! Tog društva i vi ste član. Ne, Izbiračica je kritika čoveka.
– Čoveka!
– Zvuči li Vam to bliskije? Možda će Vam i Malčika biti bliska ako dozvolite sebi da u njenoj izbirljivosti pronađete sopstvenu razmaženost ili u Jecinom ponašanju prepoznate trenutak kad priznajete slabost pred tiraninom i povlađujete mu, umesto da se borite. Svi se slatko smeju kad Tošica viče: Nije ovo telo za opelo! Smeju li se tako i sebi, bezglavo jureći za predmetom svog obožavanja? Čak i kad je taj predmet gomila prljavih novčanica, a ne voljena žena?
Zatečeno ćutim dok istinitost njegovih reči poprima jasan oblik. Naposletku se ipak odvažim da primetim:
– Zaboravljate da Tošica postaje Malčikin mladoženja! I srećan kraj čeka sve aktere u predstavi, bez obzira na njihove naravi, pa makar one bile i rđave.
– Odlično zapažanje – prihvata veliki komediograf – ali ne smete da smetnete s uma da je reč o komediji. Da sam želeo realističnu priču, napisao bih tragediju.
– Kako to surovo zvuči! Šta bi se onda dogodilo na kraju?
– To Vam ne mogu reći jer, istini za volju, ne znam ni sam. Ali jamčim Vam ovo: Izbiračica bi bila neizrecivo loša tragedija.
– Zašto tako mislite?
– Iz prostog razloga što poruka koju šalje postaje ozbiljna i bolna kad se razgrne humor u koji je umotana. Takva saznanja lakše je progutati uz malo smeha. U suprotnom postaju suviše gorka i neprijatna, i ljudi ih izbegavaju. Bajke se uvek završavaju srećno jer decu treba vaspitati, ali ne uterivati im strah. Komedije imaju veseo kraj jer smo svi mi, u stvari, velika deca.
S tim rečima gospodin Kosta Trifković namesti ponovo cviker i vrati se svojim hartijama.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.