„Назвали су ме Милева”, Мирела Трако

Награђена прича на конкурсу Добро чуване српске тајне 2020. године.

 

Иза затворених очију, дубоко у средишту љуљушкаве таме, посматрам унутрашњим видом игру симбола и везе које настају између њих, као предиван плес заљубљених или неоптерећену дечју игру. То је моја прва спознаја. Удобно сам ушушкана и заштићена, обитавам у вечности. Немам никаквих потреба нити жеља; још увек не знам ни шта то значи, али ускоро ћу сазнати. Ништа не траје вечно. Истргли су ме изненада, сурово и безосећајно, из предивног мрака на горку светлост и хладноћу и заувек оштетили моје тело. Деветнаести је децембар, година 1875. Назвали су ме Милева.

Пре мене било их је двоје који су потекли из исте утробе, али се нису задржали на овом свету. Понекад им завидим на томе, а ипак, њихов одлазак је отворио мени пут и, упркос свему, није ми жао због тога. Превелику пажњу и заштиту коју сам добијала од породице нисам осећала као заслужену. У чему је била моја заслуга осим што сам се родила и остала ту. После мене су дошли други, па је та пажња прераспоређена и осетила сам незнатно, али ипак осетно олакшање. У својим играма сам увек била усамљена, јер тако ми је пријало. Нисам уживала у пажњи одраслих и у бесмисленим играма са децом познаника коју су ми наметали. Срећом, живели смо прилично осамљено, тако да то није био чест случај, све до мог поласка у школу. Отац и ја смо се увек добро разумели. Он је у мени видео жеђ за сазнањем и ненаметљиво, а ипак свесрдно, омогућио ми је да је утолим. Био је велики изазов остварити тако нешто у времену у ком сам ја живела. Очев посао, иако знатно плаћен, био је прилично захтеван за целу породицу. Често смо морали да се селимо, што има своје мане, али и понеку предност. Добила сам прилику да упознам друге градове и њихову разноликост, језик и културу. Имала сам велику срећу што сам имала родитеље какви су били моји, јер бити рођен у то доба погрешног пола и са грешком – била је велика мана. Колико би мој ум и интелигенција значили да сам којим случајем рођена у погрешној породици и какав би мој живот био. Много пута сам помишљала на то и управо таква самоспознаја довела је до тога да будем захвална на свему што ми је било омогућено и да будем скромна и ненаметљива.

Дан када сам коначно кренула у школу био је истовремено застрашујући и очаравајући. Била сам жељна сазнања и срећна што ми је пружена прилика да учим, али сам се плашила реакције мојих вршњакиња на мене. Са њима никада нисам успевала да постигнем довољно разумевања, а самим тим ни да остварим некаква другарства која су, претпостављам, и очекивана у том узрасту. Нисам волела да се истичем и понекад ми је било тако тешко да се суздржим да не одговорим на постављено питање наших учитеља или да допуним њихова излагања сопственим закључцима. Умела сам да седим савршено мирно, правих леђа, руку положених у крилу, иако сам хтела да искочим из сопствене коже. Тада сам овладала једном посебном вештином, потискивањем себе.

Била је модра јесен у Цириху када сам коначно стигла тамо где сам одувек желела. Остварила сам свој циљ. Не могу да кажем да то што сам била једина студенткиња на одсеку за физику и математику није представљало потешкоћу за мене, иако сам већ била у сличним ситуацијама током свог школовања. Знала сам да ћу морати да уложим много више труда, напора и доказивања од својих мушких колега. Мој живот у том период имао је строги распоред и дани су се котрљали један налик другом. Ушла сам у својеврсну шему и функционисала по унапред утврђеним правилима без већих одступања од утврђеног распореда, а онда сам срела њега.

Први пут када су нам се погледи сударили могла сам да видим, потпуно јасно, танане црвенкасте нити које се пружају и струје између нас и везују ме за њега да се никада не распетљам. Већ тада сам знала да је он тај, онај због кога сам спремна све да учиним, па макар уништила последњи атом свога бића да ме више никада не буде, да се распршим попут пепела на ветру.

Ходао је увек пар корака испред мене, поскакујући и осмехујући се. Био је као дете које ја никада нисам могла бити. Нисам му никада завидела на томе, напротив, тај контраст који је носио у себи, бивајући истовремено раскалашно дете и строги научник, било је оно што ме је одушевљавало. Несташни дечак у њему, вечито радознао, био је управо оно што је мени недостајало. Умели смо сате и сате да проводимо дискутујући о неком научном проблему, теорији, раду каквог савременика. Заједно смо стварали будућност, преобликовали садашњост и преиспитивали прошлост. То су били најлепши дани мога живота. Никада се нисам осећала тако сврсисходно, тако испуњено и срећно. И никада више нећу. Све после тога био је пут надоле, као да је та путања већ била уцртана и ја нисам могла ништа осим да кренем шепајући магнетном кривуљом туге.

Сада схватам, потпуно јасно, док чекам да прође ово нежељено лето и поново дође јесен у Цириху, да је цео мој живот водио ка том једном једином тренутку, том блеску у времену, моменту апсолутне среће. Све остало је само нестални прах сећања.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *