Nagrađena priča na konkursu Dobro čuvane srpske tajne 2020. godine.
Iza zatvorenih očiju, duboko u središtu ljuljuškave tame, posmatram unutrašnjim vidom igru simbola i veze koje nastaju između njih, kao predivan ples zaljubljenih ili neopterećenu dečju igru. To je moja prva spoznaja. Udobno sam ušuškana i zaštićena, obitavam u večnosti. Nemam nikakvih potreba niti želja; još uvek ne znam ni šta to znači, ali uskoro ću saznati. Ništa ne traje večno. Istrgli su me iznenada, surovo i bezosećajno, iz predivnog mraka na gorku svetlost i hladnoću i zauvek oštetili moje telo. Devetnaesti je decembar, godina 1875. Nazvali su me Mileva.
Pre mene bilo ih je dvoje koji su potekli iz iste utrobe, ali se nisu zadržali na ovom svetu. Ponekad im zavidim na tome, a ipak, njihov odlazak je otvorio meni put i, uprkos svemu, nije mi žao zbog toga. Preveliku pažnju i zaštitu koju sam dobijala od porodice nisam osećala kao zasluženu. U čemu je bila moja zasluga osim što sam se rodila i ostala tu. Posle mene su došli drugi, pa je ta pažnja preraspoređena i osetila sam neznatno, ali ipak osetno olakšanje. U svojim igrama sam uvek bila usamljena, jer tako mi je prijalo. Nisam uživala u pažnji odraslih i u besmislenim igrama sa decom poznanika koju su mi nametali. Srećom, živeli smo prilično osamljeno, tako da to nije bio čest slučaj, sve do mog polaska u školu. Otac i ja smo se uvek dobro razumeli. On je u meni video žeđ za saznanjem i nenametljivo, a ipak svesrdno, omogućio mi je da je utolim. Bio je veliki izazov ostvariti tako nešto u vremenu u kom sam ja živela. Očev posao, iako znatno plaćen, bio je prilično zahtevan za celu porodicu. Često smo morali da se selimo, što ima svoje mane, ali i poneku prednost. Dobila sam priliku da upoznam druge gradove i njihovu raznolikost, jezik i kulturu. Imala sam veliku sreću što sam imala roditelje kakvi su bili moji, jer biti rođen u to doba pogrešnog pola i sa greškom – bila je velika mana. Koliko bi moj um i inteligencija značili da sam kojim slučajem rođena u pogrešnoj porodici i kakav bi moj život bio. Mnogo puta sam pomišljala na to i upravo takva samospoznaja dovela je do toga da budem zahvalna na svemu što mi je bilo omogućeno i da budem skromna i nenametljiva.
Dan kada sam konačno krenula u školu bio je istovremeno zastrašujući i očaravajući. Bila sam željna saznanja i srećna što mi je pružena prilika da učim, ali sam se plašila reakcije mojih vršnjakinja na mene. Sa njima nikada nisam uspevala da postignem dovoljno razumevanja, a samim tim ni da ostvarim nekakva drugarstva koja su, pretpostavljam, i očekivana u tom uzrastu. Nisam volela da se ističem i ponekad mi je bilo tako teško da se suzdržim da ne odgovorim na postavljeno pitanje naših učitelja ili da dopunim njihova izlaganja sopstvenim zaključcima. Umela sam da sedim savršeno mirno, pravih leđa, ruku položenih u krilu, iako sam htela da iskočim iz sopstvene kože. Tada sam ovladala jednom posebnom veštinom, potiskivanjem sebe.
Bila je modra jesen u Cirihu kada sam konačno stigla tamo gde sam oduvek želela. Ostvarila sam svoj cilj. Ne mogu da kažem da to što sam bila jedina studentkinja na odseku za fiziku i matematiku nije predstavljalo poteškoću za mene, iako sam već bila u sličnim situacijama tokom svog školovanja. Znala sam da ću morati da uložim mnogo više truda, napora i dokazivanja od svojih muških kolega. Moj život u tom period imao je strogi raspored i dani su se kotrljali jedan nalik drugom. Ušla sam u svojevrsnu šemu i funkcionisala po unapred utvrđenim pravilima bez većih odstupanja od utvrđenog rasporeda, a onda sam srela njega.
Prvi put kada su nam se pogledi sudarili mogla sam da vidim, potpuno jasno, tanane crvenkaste niti koje se pružaju i struje između nas i vezuju me za njega da se nikada ne raspetljam. Već tada sam znala da je on taj, onaj zbog koga sam spremna sve da učinim, pa makar uništila poslednji atom svoga bića da me više nikada ne bude, da se raspršim poput pepela na vetru.
Hodao je uvek par koraka ispred mene, poskakujući i osmehujući se. Bio je kao dete koje ja nikada nisam mogla biti. Nisam mu nikada zavidela na tome, naprotiv, taj kontrast koji je nosio u sebi, bivajući istovremeno raskalašno dete i strogi naučnik, bilo je ono što me je oduševljavalo. Nestašni dečak u njemu, večito radoznao, bio je upravo ono što je meni nedostajalo. Umeli smo sate i sate da provodimo diskutujući o nekom naučnom problemu, teoriji, radu kakvog savremenika. Zajedno smo stvarali budućnost, preoblikovali sadašnjost i preispitivali prošlost. To su bili najlepši dani moga života. Nikada se nisam osećala tako svrsishodno, tako ispunjeno i srećno. I nikada više neću. Sve posle toga bio je put nadole, kao da je ta putanja već bila ucrtana i ja nisam mogla ništa osim da krenem šepajući magnetnom krivuljom tuge.
Sada shvatam, potpuno jasno, dok čekam da prođe ovo neželjeno leto i ponovo dođe jesen u Cirihu, da je ceo moj život vodio ka tom jednom jedinom trenutku, tom blesku u vremenu, momentu apsolutne sreće. Sve ostalo je samo nestalni prah sećanja.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.