Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije
Jelena Tadić
„Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije
1.
U gluvo doba noći, te davne 1946. godine, samo koraci mlade Katarine odjekivali su hodnikom sumorne komunističke zgrade, slične svakoj drugoj zgradi tog vremena, a opet, ove noći, toliko različite. Nošena strahom, kao vetrom, začas se stvorila pred vratima stana svoje jedine zaštitnice. U tom trenutku Ljubica na vratima začu šapat:
– Možete li me, molim vas, pustiti unutra, zaista je važno?
– Šta nije u redu? – pitala je Ljubica, otvarajući vrata.
– Mitar, ponovo je nestao. Nema ga već nekoliko dana!
– Ne brini za njega, kao da ne znaš Mitra.
– Ovoga puta je drugačije, bojim se da je zaista u opasnosti. Otišao je bez reči. Ali našla sam jedno pismo na dnu fioke njegovog stola. U njemu se pominju neke reči za koje ne znam šta znače: „rimska soba”, „Vatikan”, „Hrvati”. Mislim da je možda sada Mitar otišao predaleko u ovoj igri mačke i miša i da će mu trebati naša pomoć. Možete li nešto preduzeti?
– Hajde sada lezi i odmori, a ja ću pročitati ovo pismo, i ujutru ćemo, ukoliko se Mitar ne pojavi, razmisliti šta dalje.
Međutim, utešne reči njene svekrve nisu umirile Katarinu, a i sama Ljubica nije imala mira. Razmišljajući o rečima svoje snaje, pitala se u kakvu li je to opasnu zamku upao njen sin, i da li će joj njene veze sa komunistima koji su zauzimali ozbiljne pozicije u vladi i ovoga puta pomoći. Sutra ću, mislila je, pozvati generala Sergeja i zakazati sastanak. Neće odbiti pomoć svojoj staroj prijateljici. Te misli je malo umiriše, i zaspa sa nadom.
2.
Ljubica je, vidno nervozna, sedela u kancelariji i čekala da je general primi. Po glavi su joj se motale razne misli šta se sve moglo desiti njenom sinu, ali je pokušala da ih odagna. Kada je napokon začula glas koji je pozvao da uđe unutra, ustala je, glumeći sigurnost, i dostojanstveno ušla u kancelariju. Strpljivo je čekala da joj se general prvi obrati, što on ubrzo i učini.
– Zdravstvujte, ljubimaja maja, progovori Sergej mekim ruskim naglaskom. Šta vas to dovodi kod mene?
– Mitra nema, mislimo da je ovog puta zaista u opasnosti.
– Pre nego što odgovorim na pitanje, moram vas pitati sećate li se kako smo zvali naše hrvatske kolege obaveštajce?
– Kako bih to ikada mogla zaboraviti? Zaverenici iz rimske sobe. Pri samom pomenu ovih reči, Ljubica zadrhta i nenadana jeza, protiv njene volje, poče se širiti celim telom. Sećala se koliko problema su dosada izazvali zaverenici i pitala se šta li će se desiti Mitru ukoliko je, igrom sudbine, dospeo u njihove ruke.
– Odlično – prekide njeno prisećanje maršal. I mislio sam da pamtite. A sada, kada smo se prisetili dobrih starih vrememena…
– Dobrih? Oprostite mi na smelosti, ali ne bih to vreme opisala baš kao dobro.
– Vidim da se niste nimalo promenili. Telo možda stari, ali duh ostaje isti. Uglavnom, kada smo se prisetili ko su zaverenici, moram vam reći da je vaš sin u ozbiljnoj opasnosti i da će nam biti potrebna svaka dostupna pomoć da ga pronađemo. Na vašem mestu ne bih čekao više ni trenutka, odmah bih krenuo u potragu!
– Imate li možda ideju gde bi mogao biti? Ostavio je samo pismo, čim sam pročitala redove o zaverenicima i Rusiji, znala sam da ne može biti dobro.
– Osećaj vas ne vara, baš kao ni nekada. Nažalost, ne mogu puno pomoći. Jedini trag koji imam nalazi se u ovoj kutiji. Ponesite je sa sobom, pažljivo ispitajte, i možda ćete uspeti da dođete do odgovora na pitanja od značaja ne samo za vašu porodicu nego i za državu.
3.
Prva osoba koju je Ljubica srela po povratku kući bila je Katarina, koja je željno iščekivala ishod razgovora tako značajnog za celu njihovu porodicu.
– Šta je unutra? Da li ti je general dao tu kutiju?
– Jeste, rekao je da će nam pomoći i da što pre moramo naći Mitra. Nadala sam se da ćeš mi i ti pomoći da zajedno nađemo rešenje.
– Hajde onda odmah da vidimo koji trag nas čeka u kutiji!
Prvo što su ugledale bio je sledeći simbol:
– O, ne! – drhtavim glasom izusti Katarina.
– Pa, sada bar zasigurno znamo da je Mitar u velikoj nevolji – pomisli u sebi Ljubica, ali ne reče ništa. Znala je da i Katarina dobro zna koliko je UDBA[1] bila opasna organizacija. Članstvo u ovoj organizaciji pripadalo je samo najokorelijim, najnemilosrdnijim špijunima. Nije smela ni da pomisli na razmere katastrofe koja bi se desila ukoliko je ova organizacija ponovo ojačala. Sada je na njih dve red da se suoče sa svim opasnostima i nađu trag koji će ih zapravo odvesti do Mitra.
– Da li si pažljivo pogledala kutiju? Ima li u njoj još nečeg osim tog zloslutnog simbola? – upita Ljubica Katarinu kako bi prekinula tišinu, koja je već postajala neprijatna.
– Rekla bih da nas ovaj trag vodi u Rusiju i da ćemo morati slediti tragove samog Abakumova.
– Zar on nije u Moskvi, na misiji da spreči atentat na Staljina?
– To je ono što drugi žele da mislimo. Moramo same otkriti istinu.
4.
Negde visoko u oblacima, na putu za Rusiju, dok joj je neudobnost sedišta aviona koji im je dodelila vlada remetila tok misli, Katarina je razmišljala o rečima generala Sergeja. Da je moguće da ne može učiniti baš ništa kako bi pomogla Mitru? Svi tragovi koje je dosada našla vodili su ih iz jednog u drugi ćorskokak. Prevrtala je po rukama kutiju koju im je maršal dao i nije nalazila nikakve odgovore. Odjednom, opipa pod prstima malenu kvačicu, koju ranije nije zapazila. Uz dosta muke, uspela je da otvori zarđalu bravicu. Ono što je videla unutra izazvalo je radostan vrisak, koji je probudio Ljubicu.
– Šta je bilo, šta je toliko važno? – progunđa Ljubica.
– Pogledaj! U kutiji postoji dno koje ranije nisam primetila i papirić sa nekim koordinatama! Možda su to koordinate mesta na kom se Mitar nalazi, ili bar neki trag do njega!
– Daj mi odmah da pogledam to! – sada već potpuno razbuđena, Ljubica baci pogled na navedene koordinate. Moramo odmah reći pilotu da okrene avion za četrdeset stepeni ulevo. Menjamo pravac! Idemo u Vladivostok!
5.
Prema uputstvima koje su dobile od generala, Ljubica i Katarina krenule su u potragu ulicama Vladivostoka, nadajući se da će brzo naći označeno mesto. Pred mračnim podzemnim prolazom Katarina je imala osećaj da će uskoro videti Mitra i molila se da je taj osećaj ne vara. Kako su se kroz mračni hodnik približavale vratima odaje gde je očekivala da će zateći njenog muža, napetost je postajala toliko jaka da se gotovo mogla opipati u vazduhu. Međutim, zvukovi koje su začule iza vrata uputile su je da je najbolje još uvek ne otkrivati svoje prisustvo ljudima sa druge strane.
– Ljubica je i sama prislonila uvo na malenu ključaonicu i zvukovi koje je čula govorili su joj samo jedno – unutra se trenutno odvija masonski obred.
– U pravu si, hajde da se što pre sklonimo odavde, ukoliko nas spaze, nećemo biti ni od kakve pomoći Mitru.
Nakon kratkog traganja, na kraju hodnika naišle su na malenu nišu, u koju su odlučile da se sakriju dok ne ostanu same i slobodne da tragaju dalje. Pitale su se koliko će obred potrajati i koliko će još vremena izgubiti čameći u malenoj niši, kada začuše tanani glasić iza sebe i shvatiše da ni ovde nisu same.
– Hej, i vi ste se sakrile od masona?
– Da, a ko ste vi?
– Ja sam Arsenije, nekada sam bio čuvar svih odaja koje su pred nama, sve dok masoni nisu zavladali ovim mestom i rekli da im dalje nisam potreban. Ali ne znaju za najdragoceniju tajnu zgrade!
– A to je?
– Prvo mi morate reći ko ste i zašto mislite da baš vi zaslužujete tako dragocenu informaciju.
Katarina reče:
– Tražimo mog muža, i svaka informacija o ovom mestu mogla bi sačuvati njegov život.
– U redu onda. Ovde postoji tajna soba, gde masoni sumnjaju da je neko sakriven, ali ne znaju kako da nađu prostoriju. Moguće je da se vaš muž baš tamo nalazi. Idite niz stepenice, pa prvim hodnikom levo, zid na kome se nalazi portret je lažan, a iza slike se nalazi brava. Okrenite je tri puta udesno i lako ćete ući!
6.
Kada su Katarina i Ljubica napokon pronašle Mitra, sedeo je, zagledan u daljinu, ruke prebačene preko naslona stolice. Pored stolice nalazila se prevrnuta flaša, iz koje je curilo malo vode koju su mu ostavili i tanjir sa ostacima parčeta hleba. Kroz blago odškrinut prozor pružao se pogled na celu Moskvu. Da su okolnosti bilo malo drugačije, verovatno bi njih troje sedeli i zajedno prepričavali događaje tog dana, uživajući u zalasku sunca. Međutim, danas nije bio taj dan.
– Zašto se kriješ ovde? Znaš li koliko si nas zabrinuo? – upita Katarina, tonom punim neskrivenog olakšanja, ali i ljutnje.
– Draga, ne brini, zar ti Ljubica nije rekla?
– Zar mi nije rekla šta? Šta bi još trebalo da znam?
– Katarina, sedi, molim te – oglasi se Ljubica.
– U redu, i bolje bi vam bilo da imate objašnjenje za sve ovo, oboje!
– Veruj nam da imamo. Samo nas moraš pažljivo saslušati.
– Kada je Mitar otišao na jednu misiju, SSSR je pokrenuo veliku špijunsku misiju sa istim ciljem, sa Franjom Tuđmanom na čelu.
– Pa je moja majka mislila da je odlična ideja da me „otme” i povede sa sobom i tebe u potragu.
– Učinila sam to kako bih vas zaštitila. Kod kuće više nije bezbedno. Agenti će svakog trenutka zakucati na vrata.
– I mislila si da ćemo biti bezbedni u samom srcu opasnosti!?
– Ovo je jedino mesto gde nas sigurno neće tražiti. Ko bi pomislio da će se jedna stara žena, ma koliko slavan špijun nekad bila, i mlada devojka usuditi same da putuju do Rusije u ovakvim vremenima?
– Da, potpuno si u pravu, niko.
Epilog:
Kao što danas znamo, misija sovjetskih agenata nije uspela. Staljin je ubijen od strane britanskog špijuna. Mitar se, zajedno sa svojom porodicom, vratio za Beograd i tamo su dočekali još mnoge operacije, od kojih su u nekima i sami učestvovali. Zajedno su doživeli brojne avanture, ali se nijedne nisu tako rado prisećali kao ove koja je pred vama.
[1] UDBA – špijunska organizacija iz doba komunizma