Збирка под називом Стојанке, бела Врањанке и друге приповетке Борисава Станковића специфична је из више разлога. У њу су ушле приповетке које је писац објављивао у различитим часописима, али које касније није уврстио ни у једну своју збирку. Управо због тога оне чине онај мање познат и мање проучаван део опуса овог великог српског књижевника. Са друге стране приповетке које су ушле у овај избор написане су у периоду од готово тридесет година (од Тајних болова и Гугутке написаних 1898. године па до Мојих земљака из 1924), па је на њима могуће уочити развој Станковићевих тематско-мотивских, стилских и језичких одлика.
За Станковића се каже да својом тематиком, психолошким изграђивањем ликова, књижевним поступком и стилом представља једног од зачетника српске модерне прозе. То је несумњиво тако. Међутим, има код њега, наравно, и многобројних елемената старије реалистичке методе и то не само у тематици која је социјално одређена већ и у језичком изразу који је регионално обојен. Добро је позната чињеница да је Станковић у српску књижевност увео живот Врања, његове специфичне старије облике културе турског доба и наглашеног патријархалног устројства, као и специфичности врањанског језика.
Управо на приповеткама сакупљеним у збирци Стојанке, бела Врањанке и друге приповетке могуће је код Станковића пратити тематско колебање и постепено прелажење са реалистичког на модерни начин приповедања. То пре свега важи за питања избора тема и мотива. Једна од реалистичких тема је супротстављање села и града оличено у одласку сеоских ђака на студије у велики град, и баш се овом темом баве неке од приповедака из ове збирке: Мој земљак, Јово-то, Госпо’н Таса, Моји земљаци, па донекле и [Кучко моја, Мицо] и Стари Василије. Са друге стране, модернистички приступ види се по Станковићевом избору јунака који припадају друштвеној маргини, а који раније нису никако описивани: просјаци, малоумни, убице, проститутке сада постају предмет књижевног дела (Риста кријумчар, Један поремећен дан, Стеван Чукља, Баба Стана, Наза, Луди Риста).
Неке од приповедака уврштене у овај избор имају далеко познатије пандане. На пример, у приповеци Гугутка отац прича о смрти свога сина синовљевом пријатељу из детињства, па се може читати напоредо са приповетком Они. Тетка Злата и Покојникова жена припадају истој групи Станковићевих приповедака које описују жене удовице до крајности обезличене, јер је жена у патријархалном уређењу само функција, само сестра или супруга или мајка. Према приповеци Јовча написао је Станковић и драму истог назива, а Луди Риста у потпуности као да припада збирци Божји људи.
О синтакси Боре Станковића доста се у критици писало, махом негативно. За Јована Скерлића је Станковићева синтакса „несигурна, општа писменост недовољна” (Историја нове српске књижевности), за Јована Дучића „невероватна и немогућа”: „Ја ту његову синтаксу сматрам једним жалосним недостатком.” Јаша Продановић замера Станковићу што „набаца реченице, скраћује их, изражава се нејасно, погреши у изразу, претера у опису”. Бранко Лазаревић тврди да је главна Станковићева мана „неуравнотежена и згужвана реченица, и нехармонично развијање појединих делова према целини”. Несумњиво је да ова велика имена српске књижевности и критике нису грешила. Навешћемо само један пример, једну Станковићеву реченицу из приповетке Риста бојаджија: „И та отуђивост свију, не бежање, страх од њих, али и не долажење, не општење, изгледало је да није толико због њега самог, Ристе, због те његове мирноће и те његове неке као болне, учмале усамљености, колико због жене му.”
С обзиром на то да ове приповетке није касније сам Станковић штампао, није их ни редиговао ни накнадно сређивао и мењао, оне заправо представљају у великој мери ону сирову, прву верзију, верзију на којој се може на најбољи начин проучавати сам развој Станковићевог језика и израза, све одлике његове синтаксе и стила, метаболе и понављања.
Борисав Станковић је у потпуности изградио реалистички језик у својим приповеткама, посебно врањски идиом, али се онда, временом, померао ка модернистичком приступу. За Станковићеве ликове се може рећи да су у великој мери немушти, да сами не могу да се изразе, па се ту писац удаљава од њихове реалистичке карактеризације и приближава се модерној перспективи: доживљеном говору у коме сам приповедач усваја говорне карактеристике јунака, којима се потпуно приближава и усваја њихову тачку гледишта. Најбоље и најпотпуније то објашњава Новица Петковић у студији Два српска романа: „Парадокс, ако је парадокс, у томе је, наиме, што се несигурна синтакса – баш захваљујући чињеници да Станковић није умео, могао или хтео да прихвати њен канонизовани облик – лакше и спонтано саображавала са захтевима приповедног текста, са силницама које у његовоме склопу делују. У њој, нестабилној и неотпорној, јаче су отиске остављали: прво, променљив однос између аутора и ликова; потом, такође променљив однос између самих ликова; најзад, индивидуална а тренутачна перцепција из угла неког лика онако како ју је писац у том часу имагинирао. […] заправо свуда Станковића налазимо пред одлуком: продужити опис изнутра (из доживљаја лика) или га заменити описом споља (из ауторовог погледа).”
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздате и друге мање познате збирке приповедака као што су: Иво Ћипико (Драме и изабране приповетке, Утисци из рата, Крај мора и друге приповетке, Приповетке, цртице, сећања), Јанко Веселиновић (Слике из сеоског живота, Изабране приповетке, Изабране приповетке ИИ), Бранислав Нушић (Из полупрошлости, приче и драме), Душан Радић (Три километра на сат), Андра Гавриловић (Бели снови).
Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.