Stojanke, bela Vranjanke i druge pripovetke: Stanković između realizma i moderne

Zbirka pod nazivom Stojanke, bela Vranjanke i druge pripovetke Borisava Stankovića specifična je iz više razloga. U nju su ušle pripovetke koje je pisac objavljivao u različitim časopisima, ali koje kasnije nije uvrstio ni u jednu svoju zbirku. Upravo zbog toga one čine onaj manje poznat i manje proučavan deo opusa ovog velikog srpskog književnika. Sa druge strane pripovetke koje su ušle u ovaj izbor napisane su u periodu od gotovo trideset godina (od Tajnih bolova i Gugutke napisanih 1898. godine pa do Mojih zemljaka iz 1924), pa je na njima moguće uočiti razvoj Stankovićevih tematsko-motivskih, stilskih i jezičkih odlika.

Za Stankovića se kaže da svojom tematikom, psihološkim izgrađivanjem likova, književnim postupkom i stilom predstavlja jednog od začetnika srpske moderne proze. To je nesumnjivo tako. Međutim, ima kod njega, naravno, i mnogobrojnih elemenata starije realističke metode i to ne samo u tematici koja je socijalno određena već i u jezičkom izrazu koji je regionalno obojen. Dobro je poznata činjenica da je Stanković u srpsku književnost uveo život Vranja, njegove specifične starije oblike kulture turskog doba i naglašenog patrijarhalnog ustrojstva, kao i specifičnosti vranjanskog jezika.

Upravo na pripovetkama sakupljenim u zbirci Stojanke, bela Vranjanke i druge pripovetke moguće je kod Stankovića pratiti tematsko kolebanje i postepeno prelaženje sa realističkog na moderni način pripovedanja. To pre svega važi za pitanja izbora tema i motiva. Jedna od realističkih tema je suprotstavljanje sela i grada oličeno u odlasku seoskih đaka na studije u veliki grad, i baš se ovom temom bave neke od pripovedaka iz ove zbirke: Moj zemljak, Jovo-to, Gospo’n Tasa, Moji zemljaci, pa donekle i [Kučko moja, Mico] i Stari Vasilije. Sa druge strane, modernistički pristup vidi se po Stankovićevom izboru junaka koji pripadaju društvenoj margini, a koji ranije nisu nikako opisivani: prosjaci, maloumni, ubice, prostitutke sada postaju predmet književnog dela (Rista krijumčar, Jedan poremećen dan, Stevan Čuklja, Baba Stana, Naza, Ludi Rista).

Neke od pripovedaka uvrštene u ovaj izbor imaju daleko poznatije pandane. Na primer, u pripoveci Gugutka otac priča o smrti svoga sina sinovljevom prijatelju iz detinjstva, pa se može čitati naporedo sa pripovetkom Oni. Tetka Zlata i Pokojnikova žena pripadaju istoj grupi Stankovićevih pripovedaka koje opisuju žene udovice do krajnosti obezličene, jer je žena u patrijarhalnom uređenju samo funkcija, samo sestra ili supruga ili majka. Prema pripoveci Jovča napisao je Stanković i dramu istog naziva, a Ludi Rista u potpunosti kao da pripada zbirci Božji ljudi.

O sintaksi Bore Stankovića dosta se u kritici pisalo, mahom negativno. Za Jovana Skerlića je Stankovićeva sintaksa „nesigurna, opšta pismenost nedovoljna” (Istorija nove srpske književnosti), za Jovana Dučića „neverovatna i nemoguća”: „Ja tu njegovu sintaksu smatram jednim žalosnim nedostatkom.” Jaša Prodanović zamera Stankoviću što „nabaca rečenice, skraćuje ih, izražava se nejasno, pogreši u izrazu, pretera u opisu”. Branko Lazarević tvrdi da je glavna Stankovićeva mana „neuravnotežena i zgužvana rečenica, i neharmonično razvijanje pojedinih delova prema celini”. Nesumnjivo je da ova velika imena srpske književnosti i kritike nisu grešila. Navešćemo samo jedan primer, jednu Stankovićevu rečenicu iz pripovetke Rista bojadžija: „I ta otuđivost sviju, ne bežanje, strah od njih, ali i ne dolaženje, ne opštenje, izgledalo je da nije toliko zbog njega samog, Riste, zbog te njegove mirnoće i te njegove neke kao bolne, učmale usamljenosti, koliko zbog žene mu.”

S obzirom na to da ove pripovetke nije kasnije sam Stanković štampao, nije ih ni redigovao ni naknadno sređivao i menjao, one zapravo predstavljaju u velikoj meri onu sirovu, prvu verziju, verziju na kojoj se može na najbolji način proučavati sam razvoj Stankovićevog jezika i izraza, sve odlike njegove sintakse i stila, metabole i ponavljanja.

Borisav Stanković je u potpunosti izgradio realistički jezik u svojim pripovetkama, posebno vranjski idiom, ali se onda, vremenom, pomerao ka modernističkom pristupu. Za Stankovićeve likove se može reći da su u velikoj meri nemušti, da sami ne mogu da se izraze, pa se tu pisac udaljava od njihove realističke karakterizacije i približava se modernoj perspektivi: doživljenom govoru u kome sam pripovedač usvaja govorne karakteristike junaka, kojima se potpuno približava i usvaja njihovu tačku gledišta. Najbolje i najpotpunije to objašnjava Novica Petković u studiji Dva srpska romana: „Paradoks, ako je paradoks, u tome je, naime, što se nesigurna sintaksa – baš zahvaljujući činjenici da Stanković nije umeo, mogao ili hteo da prihvati njen kanonizovani oblik – lakše i spontano saobražavala sa zahtevima pripovednog teksta, sa silnicama koje u njegovome sklopu deluju. U njoj, nestabilnoj i neotpornoj, jače su otiske ostavljali: prvo, promenljiv odnos između autora i likova; potom, takođe promenljiv odnos između samih likova; najzad, individualna a trenutačna percepcija iz ugla nekog lika onako kako ju je pisac u tom času imaginirao. […] zapravo svuda Stankovića nalazimo pred odlukom: produžiti opis iznutra (iz doživljaja lika) ili ga zameniti opisom spolja (iz autorovog pogleda).”

 

Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdavačke kuće Portalibris reizdate i druge manje poznate zbirke pripovedaka kao što su: Ivo Ćipiko (Drame i izabrane pripovetke, Utisci iz rata, Kraj mora i druge pripovetke, Pripovetke, crtice, sećanja), Janko Veselinović (Slike iz seoskog života, Izabrane pripovetkeIzabrane pripovetke II), Branislav Nušić (Iz poluprošlosti, priče i drame), Dušan Radić (Tri kilometra na sat), Andra Gavrilović (Beli snovi).

Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *