Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Стаклара на Белици”, Марија Алексић

Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

Било је великих људи 19. века, али један од највећих сигурно беше Аврам Петронијевић. Родио се у Текији једног септембарског јутра када је мајка Јелена била у бегу преко Дунава. Отац Петроније је био строг човек који је потицао из Црне Горе. Носио је у себи сву племенитост рода из којег је потицао. Аврам је израстао у високог црног момка, са густим брковима и наочитог погледа. За оно време беше веома образован. Одмалена му је трговачки дух био велика предност. Волео је да се ценка, продаје и препродаје. Мајка Јелена није могла ни да претпостави да ће њен „бегунац преко Дунава” бити и министар и председник владе и велики политичар. Завршио је трговачке школе у Оршави, отварао пословнице, упадао у дугове и затварао их. Вратио се у Србију, где му је кнез Милош вратио све дугове и помогао да поново стане на своје ноге. Сакупљао је и ’арач за кнеза, био писар, кажу чак и кочијаш, да би постао и лични секретар кнеза Милоша захваљујући познавању грчког језика. Оженио се Станом Карамарковић, честитом девојком из поносне куће, а на венчању им беше кум кнез Милош. Није било веће части од те да лично кнез буде кум будућег пара. У браку добише два сина, Милана и Љубомира, али само је Милан поживео и дочекао старост. Предузетнички дух је био дубоко утемељен у Аврамову нарав. Година 1846. беше посебно значајна за Аврама Петронијевића. У својој 55. години дошао је на идеју да отвори први фабрику стакла на Балкану. Знао је Аврам да дрво полако излази из моде, бакар и керамика беху одавно замењени стаклом. Стакло је најпре могао имати само богаташ, а онда је полако улазило у домове обичних људи. Имао је свој капитал, довољан да покрене прву фабрику овог драгоценог материјала. Изабрао је град на Белици. Знао је Аврам да је добро осигурати свој посао на дуже времена. Обратио се писмом Државном савету где тражи да се за наредних четрнаест година ником не дозволи отварање нове стакларе и коришћење сечења дрвећа за потребе стакларе. Стаклара доби назив „Аврамовац” и беше прва фабрика стакла на овим просторима. Јагодина беше варош на веома добром месту. Налазила се на Цариградском друму и прилаз је био више него добар. Аврам је добро знао колико је важан стратешки положај једног места, а Јагодина је то засигурно имала. „Аврамовац” је почео да послује веома добро. Запослено је најпре педесетак радника. Било је Словака, Бавараца и Чеха. Стаклара се налазила подно Црног врха, где су сунчеви зраци избијали изнад брда и обасјавали Аврамову стаклару. Није то била мала ствар отворити прву фабрику стакла на простору једне мале државе у успону. Црни врх је својим крилима штитио обруче фабрике, а јагодинска чаршија беше поносна на Аврама и стаклару „Аврамовац”. Година 1846. беше година када уставобранитељи владаху Србијом. Аврам је био један од уставобранитеља који су и довели на власт кнеза Александра Карађорђевића. Постоје приче и записи да су се у „Шареној кафани” газда Аранђела Милосављевића сакупљали уставобранитељи, међу којима беше и Аврам Петронијевић. Мала варош на Белици била је веома значајна половином деветнаестог века. Док је у Првом српском устанку била поприште битака, у Другом српском устанку место помирења, постустанички период беше веома плодан за индустрију и привреду целе Кнежевине Србије. Авраму Петронијевићу никада није недостајало самопоуздања за нешто што је он замислио и желео да оствари. Највећа жеља му је била да никако и никада не сме имати конкуренцију. Све више странаца је пунило Јагодину, који су долазећи трбухом за крухом, тражили младе девојке за удају и тако остајали овде женећи се њима. Неке су и одлазиле са својим изабраницима у њихове државе. Аврамова жена Стана је била тиха и смерна жена која је пратила свог мужа у сваком његовом подухвату и идеји. Имали су синове Љубомира и Милана. Милан је често пратио оца, гледајући како се замисли спроводе у дело. Стана је посматрала како се развијао посао с фабриком стакла, слушала мужа који је веома често долазио кући уморан од напорног рада и давала покоји савет – да не треба толико да ради и да мора имати више одмора. То су били најдрагоценији савети које је Аврам добијао. Подршка жене је била важан ветар у леђа великом Петронијевићу. И када је постао попечитељ иностраних послова, Стана је, као свака одана и верна жена, водила рачуна о деци и кући, не дозволивши да деца осете одсуство оца. Најпоноснији на своју производњу Аврам беше 1848. године, када су први пут извезли стакло у Османско царство. То је био велики успех за њега, за Кнежевину Србију и за привреду. Посебну захвалност је осећао према својој жени, чији су мудри савети били његов спиритус мовенс. У једном моменту је „Аврамовац” остварио невиђени приход за оно време. Успеси су се само низали, а Аврам је настављао да врши своје министарске дужности и да негује традицију. Најмилије му је било када су Турци тражили српско стакло. А највише је „Аврамовац” извозио стакло у Турску. Све више младих Бавараца је стизало у Србију да ради. Чуло се навелико о српској фабрици стакла. Новине су писале о успесима Аврамове стакларе. Велики визионар Аврам имао је идеју да прошири свој посао и отвори још коју пословницу у Кнежевини Србији. Много песка, дрвета и камења беше на простору око Црног врха, те то беше главни критеријум да Аврам Петронијевић отвори фабрику на овоме месту. У једном моменту, на наговор блиских пријатеља, већ искусан привредник Аврам Петронијевић улази у ортаклук с Теодором Томићем. Није имао министар спољних послова много времена да се бави превише фабриком и пословима. Морало се попустити на једној страни. Аврам беше доброг здравља. Стана је често говорила да треба мало и да се одмори. Стари Петронијевић је често морао да путује због посла. Најчешће место где је боравио био је град на Босфору. Волео је Аврам Петронијевић да борави у Цариграду. Склапао би важне послове, обилазио град и сваки пут донео нешто ново са собом. Он је био човек који је увек и свугде учио. Сваки пут би донео нову идеју за своју фабрику. Теодору је препустио да се бави важним пословима, имао је пуно поверење у свог пријатеља и партнера. Године 1852. отпутовао је у Цариград да склопи важне иностране послове. Ништа није било необично. Април као април био је кишовит. Тај 22. април је био посебно спаран за Аврама, који је морао да обави хитне и неодложне послове у канцеларији везира у Цариграду. Једва је чекао да позавршава све своје послове и врати се кући. Тог дана је посебно желео да буде у свом дому. Док је боравио у канцеларији, изненада је пао и умро. Ништа није указивало на његову изненадну смрт. Кнежевина је била тужна због смрти министра. Стана Петронијевић је остала са својим сином Миланом, који је једини од деце поживео. Сећала се веома често свог венчања на којем им је кум био нико други до кнез Милош. Често је мислила на лепе и срећне дане. Сећала се и мислила. Да је Аврам послушао њене савете да мање ради, можда би био данас са њом. Није доживео дубоку старост. Тек је ушао у седму деценију. „Аврамовац” није могао да живи без Аврама. Откупљен је од стране државе за ситне дукате. Касније су разни привредници отварали фабрике стакла, али ниједна није пословала као фабрика Аврама Петронијевића. Ни у једној није било толико жара као те 1846. када је никла пословница на обронцима Црног врха, између села Белица и Мишевић. Није било толико воље као када су стизали страни радници да виде то чудо од стакларе. Неки су стизали, радили и одлазили, а неки су остали у граду на Белици и створили нови живот.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу