Iz raznijeh krajeva je jedna od prvih zbirki pripovedaka Sime Matavulja. Posle Beograda i zbirke Iz beogradskog života, pisac, inspirisan primorskim krajevima koji su obeležili jedan deo njegovog života, uzima pero i piše priče posvećene upravo mestima gde je proveo svoje detinjstvo, školovao se i kasnije učiteljevao.
I kao što sam naziv ove zbirke pripovedaka kaže, pisac nas vodi kroz razne primorske krajeve, prikazujući ih kroz jednu realističku socijalnu vizuru. Čitava zbirka je polarizovana na crnogorske i dalmatinske krajeve, tačnije od Crnogorskog primorja i Herceg Novog, preko Boke kotorske, Matavulj nas vodi severnije, do svog zavičaja – Dalmacije i Dalmatinskog primorja.
Zbirku Iz raznijeh krajeva otvara jedna od „bokeljskihˮ pripovedaka – Bodulica (ostrvljanka) – nazvana tako zbog svoje glavne junakinje krčmarice Roze, koja je poreklom sa jednog dalmatinskog ostrva. Slikajući njenu kafanu Kod veselog mrnara, pripovedač slika i samu Rozu, pri čemu pripovetka dobija i karakteristike portreta, pa postaje jedna vrsta mešovitog žanra – pripovetka-portret. Slična njoj je Novi svijet u starome Rozopeku, još jedna bokeljska pripovetka, u kojoj se na jedan humorističan način slika kontrast između starog i novog u sredini u kojoj se ništa stvarno ne događa, gde su sve promene samo privid, smešno oponašanje društvenih i političkih borbi u velikom svetu. Za razliku od prethodne, u ovoj pripoveci su naslikana dva kolektivna portreta: tradicionalista „bepovacaˮ i novatora „amruševacaˮ, nazvanih tako po svojim predvodnicima.
Iz bokokotorskog zaliva selimo se u Dalmaciju pripovetkama iz dalmatinskog života. Zapravo, jedina spona između gotovo svih tih pripovedaka jeste upravo podneblje koje ih povezuje, što dovoljno govori o tome kolika je tematsko-motivska razlika među njima. Od degradacije i propadanja plemićkog društva u Pošljednjim vitezovima, preko motiva bludnog sina u vidu doktora Paola u istoimenoj pripoveci, do najznačajnijih i najboljih pripovedaka Sime Matavulja i, kako ih Jovan Deretić nazvao, „remek-delima od kulturnog značaja u srpskoj proziˮ – Povareta i Pilipenda. Ozbiljne, baladične, stegnutog izraza, svaka od njih u svom domenu (prva u porodičnom i ljubavnom životu, a druga u nacionalnoj i religioznoj sferi) teži da dosegne elementarno, praiskonsko, suštinsko, a to postižu odbacivanjem svega što je suvišno.
Za razliku od redukovanosti izraza prethodnih pripovedaka, u Našljedstvu i Oškopcu i Bili humor i radnja su mnogo razuđeniji. Motiv pobožnosti, pokajanja i povratka na put pravde i istine je ono što posebno izdvaja Oškopca i Bilu i stavlja je u red najlepših Matavuljevih pripovedaka.
Svoju zbirku Iz raznijeh krajeva Matavulj zatvara nešto drugačijom pripovetkom od svih prethodnih – Goba Marom. Ovo je jedna od retkih pripovedaka koju ne priča sam pripovedač, ne, ovoga puta on se samo sklonio sa strane, povukao se i pustio drugog da priča svoju priču, a on je za to vreme samo slušao i na kraju dodao:
„Dragi mojˮ, završih ja, „tu ću božićnu priču zapisati. Ti ne znaš od kakve si me brige oslobodio… Možda su ponajbolje one koje pisci ʼhvatajuʼ.ˮ
Duboko poznavanje psihologije primorskog čoveka i primorske sredine, jaka moć opažanja i, prema tome, tačan prikaz ljudi i prilika, sve to tim pričama daje naročitu draž i, kraj toga, neko obeležje istinitosti, kakvim se retko kada odlikuju drugi naši pripovedači, zbog čega ga je Ivo Andrić nazvao majstorom pripovedanja.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdavačke kuće Portalibris reizdate i druge manje poznate zbirke pripovedaka kao što su: Draginja Draga Gavrilović (Iz učiteljičkog života i druge pripovetke), Ivo Ćipiko (Drame i izabrane pripovetke, Utisci iz rata, Kraj mora i druge pripovetke, Pripovetke, crtice, sećanja), Dušan Radić (Tri kilometra na sat), Andra Gavrilović (Nevina čarobnica, Beli snovi).