Skoro da je nemoguće pričati o srpskom realizmu a ne pomenuti Matavulja, koji je jedan od veoma plodnih srpskih pisaca. Svoj književni rad počinje na Cetinju kada se javlja sa istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića i kneginje Zorke. Do kraja svog života Matavulj će se baviti pripovetkom i romanom.
Matavulj je, kao i mnogi naši pisci, ponikao na folklornom tlu. To je nešto što će obeležiti i njegovo književno stvaranje. Kaže se da mu je usmena priča bila veoma draga, da ju je slušao od majke, kao da je od nje i nasledio taj dar. I on postaje dobar usmeni pripovedač. Tokom svog života dosta se selio i imao je priliku da se upozna sa raznim ljudima, kao i da vidi i upozna razne običaje različitih mesta i gradova. Rođen je u Šibeniku, a tokom života se selio u Dalmaciju, Crnu Goru, Srbiju. Svoje pripovetke piše i razvrstava ih tematski i regionalno, što se može videti već iz naslova zbirki.
Napustio je Crnu Goru i doselio se u Beograd 1889. godine. Tu je ostao do kraja svog života. Dve godine nakon dolaska u Beograd on objavljuje zbirku pripovedaka Iz beogradskog života. U Beogradu on ima priliku da vidi razne ljude, da se upozna sa mnogim intelektualcima. Simo Matavulj je bio činovnik u Beogradu, a do tada je bio navikao da živi raskalašnijim i komotnijim životom. Taj položaj činovnika otvara oči Matavulju za sve negativne pojave koje se dešavaju oko njega. Beogradsko stanovništvo je bilo šarenoliko. Imalo je ljudi koji su bili na izuzetno visokim položajima, neki među njima su se borili za vlast, za bilo šta što bi im donelo bogatstvo, a imalo je i onih ljudi koji su živeli krajnje siromašnim načinom života i koji su se borili da prežive i izađu iz bede u kojoj se nalaze. Pričajući o Beogradu, on pokušava da nam prikaže svet koji je u nastajanju. Kod njega u beogradskim pričama ima mnogo likova koji su negativni, mada se među likovima nalaze i pozitivni junaci. Naravno, nezaobilazni su i oni koji neumorno pokušavaju da nađu izlaz iz kruga u kome se nalaze. Pokušavaju da nađu nekakvu utehu i beg iz surove realnosti.
Njegova pripovetka U Filadelfiji ono je što Matavulj vidi u samom Beogradu. Ovom pripovetkom on simbolično predstavlja Beograd iz tog vremena. Predstavljen je kao varoš u kojoj je ulica posuta šljunkom, a u ulici kuće bogatijih, iza kojih se vide kuće siromašnijih. U nekim trenucima ulice ožive, pa se čuje graja i muzika Cigana, čuje se i priča radnika, a kad se pogleda, vide se razne nošnje i šarenilo Beograda. U samoj pripovetki se kaže da reč Filadelfija znači lukav čovek, pa možda i nije čudno što se pripovetka završava rečima: „Ta sve je ovo Filadelfija!”
Priča Matavulj o Beogradu kao o nečemu tajnovitom. Jedna od njegovih pripovetki koja nam približava tajnovitost jeste Vlajkova tajna. I ova pripovetka počinje prikazujući sirotinjski deo Beograda, a onda kao iz mračnih i strašnih priča pojavljuje se debela žena koja izdaje stan za samca. Potom pratimo sve jezivije detalje, te glasove nečije, da bi na kraju Vlajko saznao da baba čuva bolesno dete u maloj, mračnoj sobi, u veoma zagušljivom prostoru.
Aranđelov udes je priča o opančarskom kalfi, čiji se život menja kada se u vojsci upozna sa iskvarenim mladićima. Do odlaska u vojsku Aranđel je bio pošten čovek, radan, živeo u malom čardaku. Čim je došao u dodir sa nekim drugim svetom, Aranđel će menjati i svoje poglede na svet i svoje dotadašnje navike.
Kao i prethodna pripovetka što nam pokazuje kako lako čovek može postati ono što dotad nije bio pod uticajem neke druge društvene sredine, tako i pripovetka Sukobi priča o sudbini radnika Milana. O predanosti porocima, o kocki, i o tome kako novac može uticati na ljude svedoči nam Digov posao.
Česta tema u ovim pripovetkama jeste buržoasko društvo i buržoaski brak. O tome kako i šta je bitno kod sklapanja braka svedoči Matavulj u mnogim pripovetkama. Međutim, kako to obično biva, brakovi sklopljeni na taj način nemaju ozbiljnu i srećnu budućnost. U takvim brakovima jasno se vidi nemoral i on dovodi do prekida braka. Čitaćemo u pripovetki Uoči razvoda kako izgleda jedna takva situacija u tadašnjem beogradskom društvu. Grešno dete stavlja pred nas sliku beogradskog buržoaskog društva, istovremeno prikazujući sudbinu siromašnih đaka, koji rade u bogataškim porodicama.
Trudeći se da nam što više približi beogradski život, mnogi smatraju da se Matavulj „zaneo” i suviše hladno i realistično ga prikazao. Međutim, to je ono što ove pripovetke zapravo krasi. Za razliku od priča iz primorskih krajeva, prožetih dobrodušnim humorom, koje zrače pozitivnom energijom, pozitivnim ljudima, srećemo se sa nešto drugačijim junacima iz beogradskog kraja. Naravno, kao što smo i rekli na početku, ne možemo zaboraviti da i ovde ima pozitivnih likova, kao što je lik bolničarke iz istoimene pripovetke, lik Dragiše iz Frontaša, likovi iz pripovetke Sukobi, itd. Ipak, dosta hladno i sumorno raspoloženje vladalo je Beogradom, bilo je velike razlike između bogatog i siromašnog dela stanovništva, pa su tako humor, vedrina i baladičnost iz nekih drugih pripovetki ovde mesto ustupili pravom objektivnom i tamnom raspoloženju.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdavačke kuće Portalibris reizdate i druge manje poznate zbirke pripovedaka kao što su: Ivo Ćipiko (Drame i izabrane pripovetke, Utisci iz rata, Kraj mora i druge pripovetke, Pripovetke, crtice, sećanja), Janko Veselinović (Slike iz seoskog života, Izabrane pripovetke, Izabrane pripovetke II, Izabrane pripovetke III), Draginja Draga Gavrilović (Iz učiteljičkog života i druge pripovetke) i dr.