Nagrađena priča na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
Na početku, zahvaljujem Vam se beskrajno. Zaprepaštenje mi još uvek usporava tok misli, a iskreno želim da ovim pismom jasno izrazim koliko mi znači Vaša svesrdna podrška, iako se nikada nismo upoznali, a o mom projektu o Rastku Petroviću znate tako malo, pa je čudo tim pre veće što ste velikodušno poslali i finansijsku pomoć za uspešno realizovanje. Upoznati ste sa poteškoćama svakog umetnika u našoj zemlji i preprekama na koje nailazi, pa o tome ne bih pisao, ni trošio Vaše vreme tim mojim, potencijalno ostrašćenim, rečima… O afričkoj ostrvskoj državi Sao Tome i Principe, u kojoj kažete da trenutno živite, ne znam baš ništa. Divim se Vašem avanturističkom duhu i odluci da upoznajete Afriku, samo zato što su Vas reči Rastka Petrovića povele tamo. Romantično je što je i dalje jedina knjiga koju ste pre više decenija poneli sa sobom na daleki put – upravo Rastkova „Afrika”. U mom autorskom filmu o Rastku, koji želite da što pre snimim, naći će posebno mesto afrički ritam i oblici, u kratkim, neočekivanim kadrovima. Fotografije koje ste mi poslali zaista ilustruju opise raja iz Vaših rečenica – priroda je čista, jake boje mora i šuma mom oku su nedokučive; mirise, meni nepoznatih voćki, sa pijace, kao da osećam, a nasmejana lica srdačnih ljudi koje srećete, potvrđuju da su srećni… Konačno! Nakon zarastanja ožiljaka iz kolonijalnih vremena, verujem… Eh, znamo obojica koliko je to i plemenitom Rastku teško padalo. Bio je osetljiv; svestan koliko je tada boja kože uticala na međuljudske odnose, ali i neprilagodljiv u toj nepravdi nametnute podele. On je bio opčinjen razlikama, ali i u uverenju da ne treba dirati u nepoznato, već ostati posmatrač, bez ijednog pokušaja da shvati ili prihvati taj nedovoljno istraženi svet, obasjan lepotom i divljinom istovremeno.
Zato bih u film uneo tu „psihološku boju” koju on pominje kao dodatnu, u obojenosti predela Afrike – neku novu emociju, koja se rodi pri saznanju da se tamo zbiva neprestano misterija života i rasa, jedva razumljivih za njegov duh, samo nakratko „otkinutog od svega onoga što je Evropa”. Ta vrela suprotnost, oganj iz njegovog uma, grejaće ga u kratkim sekvencama. Biće svetlost u tunelu patnje pri prelasku Albanije sa zbegom iako tu mogućnost, da će jednom putovati u daleku Afriku, nije mogao ni da nasluti u toku mukotrpne, životinjske borbe da preživi smrzavanje i gladovanje, ali o tome ću kasnije…
Želim da se opet vratim na magiju Rastkove „Afrike”, koja je povezala nas. Ne mogu to da izbegnem, sve i da želim da ostanem diskretan, ali moram da spomenem ženu, koju dobro poznajemo obojica, jer ste mi i Vi o njoj pisali.
Samo, odakle da počnem?!
Larisa Lisičić, pristali mi na igru rečima ili ne, jeste lukava kao lisica. Jednom sam osetio njen bes i to kada sam bio siguran da se nežno umiljava. Tek kasnije sam saznao da lisice ponekad u jednoj od poodmaklih faza besnila prilaze ljudima, kao da su pitome, domaće životinjice. Vi ste je sreli dok se strasno bavila slikarstvom, ja dok je objavljivala poeziju, a znam da se i mnogim drugim zanimanjima prepuštala sa istom posvećenošću. Svestranost je često beskorisni dar, jer može da povede ličnost na stranputicu zamorne dinamičnosti. Tako rastrzana je i naslikala Rastkov portret, sa troglavim bogom i pitanjem iz Rastkove „Burleske Gospodina Peruna Boga Groma” u pozadini; onaj portret, koji Vam je kasnije poklonila. Larisu je zabavljala ta knjiga i volela je njen „apokrifni” deo. U tom delu je Rastko opisao silazak Bogorodice u pakao, kada je izrazila želju da ga poseti, s obzirom na to da su joj žitelji Raja, za baš svakog ko bi je zainteresovao tokom svih vekova postojanja čovečanstva, odgovarali da je završio u paklu. Na put je vodi Arhangel Mihailo, a tamo se, palim staroslovenskim bogovima i ostalim dušama, Bogorodica obraća istim pitanjima – Ko si, odakle si, čime se mučiš? Šta si zgrešio? – Larisa je volela da piše baš takvu poeziju, ispunjenu preispitivanjem. Rastko je bio njen Arhangel, koji je prati čak i u pakao; bio je i njen spasilac Vergilije, koji je vodi kroz krugove pakla, kada se ona, kao Dante, gubila u mračnim šumama svojih apstraktnih strahova. Ponekad pomislim da je verovala u sve svoje fantazije. Kažete da ste Vi Larisu upoznali kada ste posle dvadeset godina putovanja po Africi došli nakratko u našu zemlju, neposredno pred preseljenje na Sao Tome i Principe, pri popunjavanju nekog važnog formulara. Kada ste napisali da putujete na Sao Tome i Principe, upravo je ona preuzimala taj Vaš list papira i uz blagi osmeh upitala:
– Ostrvo Veće ili Manje?
Ozbiljno ste shvatili pitanje, još i prijatno iznenađeni što neko bar u našoj zemlji zna da se ta državica sastoji od dva ostrva, zaista jednog značajno većeg od drugog. Odgovorili ste da za početak planirate da upoznate veće, tj. Sao Tome, a ona Vas je iznenadila glasnim smehom:
– Oprostite, našalila sam se. Citirala sam dragog Rastka Petrovića. Tako počinje njegova knjiga „Ljudi govore”. Pisao je o jednom putovanju, ali je naglasio u predgovoru da ne govori ni o jednoj zemlji, niti brani ni jednu estetiku. Pomislila sam da ova Vaša afrička državica, za koju prvi put čujem u svom životu, može da bude i Rastkova. Ne znam zašto, prisetila sam se i morala sam to da izgovorim… Ali, zadržavam Vas, izvinite.
A Vi ste znali da morate, bez odlaganja, da razgovarate sa tom nepoznatom ženom. Pa, to je scena za početak nekog filma i nisam ironičan kada Vam ovo kažem, naprotiv, zadivljen sam Larisinim talentom za glumu. Zato sam i prepisao vaš prvi razgovor, iz Vašeg u moje pismo… Ništa nije slučajno. Sada u to verujem i ja, ali me je ipak iznenadio Larisin pokušaj da mi pomogne tako što Vam je izložila moj problem. Uslugu od nje nisam i ne bih tražio, a Vašu pomoć ipak sada ne mogu da odbijem. Začarani krug sudbine i senzacije nas je uhvatio i vuče nas tajanstvenom silom ka centru Rastkovog vrta poezije i proze (mada je i njegova proza poezija, kao i ceo život)… Daje mi nadu, jer nas troje povezao je samo duh Rastka Petrovića, ne postoji neki drugi razlog našeg upoznavanja, a to znači da njegove reči povremeno dobijaju natprirodnu moć. Nije li dirljivo sada pročitati poeziju njegovog „Otkrovenja” i pomisliti baš ono što je pisao: „Govorim tako banalne stvari s tako važnim osmehom”? Zar „banalne stvari”? Probudili smo Judu, oslobodili pustolova iz kaveza, dragi moj, neočekivani prijatelju, iako se njegov duh bunio protiv ideje večnog bivanja. Uperimo svoja tela u beskraj gde su bačena ispunjenja zakonska kao mostovi, u dalji, blagosloveni život, koji će osim svega ostalog poroditi i laž. Da nam to bude poslednja hrabra reč, koju ćemo izustiti kao svaku drugu vrednost – Laž! Ne, nemojte misliti da sam naglo izgubio svoju racionalnost, a možda i pogađate da parafraziram, da sam se zaneo Rastkovom poetikom, jer smatram da ovo pismo mora da Vam predstavi tok i atmosferu mog filma. Dugujem Vam to… Ali, samo da ne poželim ovenčanje slavom, jer Slučajnost i Harmonija, ne trpe se kao saradnici. I nemojte me pogrešno shvatiti, moj projekat napreduje. Sredstva koja su mi potrebna sam, zajedno sa saradnicima, obezbedio, ali Vaš prilog osigurava naš položaj i garancija je da nema više razloga da ne ostvarimo plan.
Dugo sam razmišljao o naslovu filma. „Ekstaza” je naziv koji je kompozitorka dala svom polučasovnom muzičkom komadu, koji je već napisala za moj film. Melodije su skladne, obogatiće neke važne scene, ali ja nisam preuzeo taj naslov. Podseća me na stari film o Mikelanđelu, na „Agoniju i ekstazu”, po knjizi Irvinga Stouna, a to ne želim. Snimatelj je predlagao naziv „Sonet smrti”, po jednoj Rastkovoj pesmi, a to bi možda i više nego što želim dodalo filmu boju krvi. Istina, svaki Rastkov stih, misao, poetski uzdah utapa se u krvi – od prenatalnog ambisa – sećanja na majčinu utrobu, preko pesničke strasti – vampirskih krvavih poljubaca, do krvi u snegu, koju je dobro pamtio, što od rađanja novog života, koji se desio pred njim, u zbegu preko Albanije, što zbog sopstvenog i tuđeg krvarenja i umiranja i nestajanja ljudi, oko njega. A onda, pri jednom od naših poslednjih susreta, Larisa je kroz zube i jarkocrveni ruž za usne procedila jednu reč: „Saopštavanje”. Zar je to bio najvažniji momenat u mom odnosu sa njom? Jer ja joj nisam odgovorio i ja sam njoj saopštavao. Nije želela da razgovaramo, nije bila bitna suština, već saopštenje, objava koju je spremila za mene. Mogla je to da izvede kako god želi. Saopštenje uključuje emocije tek onoliko koliko mi kontrolišemo; razgovor bi podrazumevao lični pečat, a to je minsko polje. Bežali smo od slabosti. Nije Vam teško da pretpostavite da sam prepoznao Rastka tada, za našim stolom, uz šoljicu kafe i za susednim, kad je ogladneo, a znate kako mu je bio važan taj ritam njegovih fizioloških i duhovnih potreba. Kao bekstvo od bilo kakve slabosti… „nikada, nikada više”, slabosti ni tuđe ni svoje. Da, baš kao što je u knjizi „Dan šesti” napisao, mada je to saopštavanje tamo bio nečiji prvi razgovor, a naš, ovde i sada, zvanično i poslednji.
Uostalom, sve što nam je ostalo od Rastka jeste „Saopštavanje”. Nikada više o nekom drugom naslovu za moj film nisam ni razmišljao. On sagovornika nije ni imao, niti ga ima. Slobodan sam da verujem da bi jedini čovek koji bi ga zaista shvatio bio možda pesnik Đorđe Marković Koder, da nije umro sedam godina pre Rastkovog rođenja. Govorili su sličnim jezikom, pragovorom iz Baštine… Oh, pomalo sam ogorčen zbog podsmeha malograđana palanačkog duha čim je Rastko objavio „Burlesku”, ali o tome neću da Vam pišem, jer opet: „nikada, nikada više” neću pristati na svoje ili tuđe slabosti, makar to bile i ostrašćene reči. Mogu samo da zahvalim Larisi.
Kada sam se odlučio za naslov, usledio je još jedan događaj posle kog sam bio siguran da nam je Rastko nekim čudom blizu, u ko zna kom obličju, ali zaista blizu. Za snimanje jedne važne scene iz „Dana šestog” tražili smo vodenicu. Ko god iz ekipe bi pronašao neki objekat, u bilo kom delu zemlje, odmah bi nas ostale obavestio i odlazili smo na put, uvek sa istom željom da je to ono što nam je potrebno. Bilo je nekoliko razočarenja, a onda, na Goču, pronašli smo vodenicu, baš kakvu smo zamislili iz Rastkovog opisa. Vodenica je, u romanu, u kom Rastko opisuje Golgotu pri prelasku Albanije, rekao bih, prvi znak da će mladi Stevan Papa-Katić (u stvari sam Rastko) preživeti taj put, ali i njegovo prvo koračanje iznad smrti. Sa grupom ljudi, krenuo je u zbeg i prve noći, zbog jake oluje, pokvario se automobil, koji je donekle trebalo da ih odveze, pa su pokušali da pronađu sklonište kraj puta, zbog prejakog pljuska. Znali su svi da je u blizini iznad brzaka vodenica, pa je ispred ostalih, sam kao tragač, išao najmlađi Stevan, mada od kiše i tame nije video ništa pred sobom, dok mu munja nije osvetlila ruiniranu vodenicu. Ušao je u potpuno mračnu prostoriju, čuo je brzak pod sobom, odlučnim korakom je, po osećaju, krenuo ka suprotnom uglu, obloženom daskama, zatim seo i pažljivo zapalio šibicu i sveću. Tek kada je zasijala slaba svetlost, video je da je između ulaza bez vrata i ugla u kom sedi, nad mračnim ponorom i brzakom bio samo jedan jedini direk, preko kog je on prešao, sigurno, kao da hoda po neoštećenom, celom podu. Čudo! Vodenica, koju smo mi pronašli bila je takođe visoka, napuštena i ruinirana. Mogli smo da je planiramo za našu scenu i razgovarali smo prvo unutar nje, a onda sam ja izašao sam, privučen nekim neobičnim šumom. Nećete mi možda poverovati, ali skoro pred samim ulazom, naspram meni, mirno je stajao jelen „sa divnim vitim rogovima, sa vlažnim očima i tamnim nozdrvama”… Ako ste čitali „Dan šesti”, setićete se da, kao što je vodenica početak Stevanove drame, tako je jelen, puno godina posle, nagoveštaj njegovog poslednjeg koračanja iznad smrti, a verovatnije i totemski nagoveštaj prelaska granice koja postoji između života i smrti. Ćutke sam zakoračio, a onda se spustio na kolena i zagledao se u mirne oči predivne kraljevske životinje. Da, jasno je zašto je Stevan Papa-Katić želeo da vikanjem otera životinju od lovaca u šumi, a time ugrozi svoj život. Vikao bih i ja. Tada, kao u nekom filmu, začuo se pucanj i jelen je u jednom skoku nestao. Moji prijatelji su istrčali iz vodenice, a ja sam i dalje klečao na mokroj zemlji.
Tu Rastkov roman počinje i završava se, jer tu Rastkov jelen umire, a moj ne.
Da li volite umetnost reditelja Andreja Tarkovskog? Pitam Vas to zbog filma „Nostalgija” i scene hodanja kroz bazen mineralne vode, sa svećom u rukama. Pamtite li simboliku? Ako se sveća ne ugasi od zida do suprotnog zida bazena, Svet će biti spašen. Bez straha od rizika da me nazovu plagijatorom velikog Tarkovskog, imaću još jednu scenu sa svećom u mom filmu, osim onog paljenja sveće u napuštenoj vodenici, kada se Stevan Papa-Katić suočava sa saznanjem da je mogao da završi u ambisu. Kada već nesvesno uspeva da sačuva svoj život, onda je sve već predodređeno. Zašto ne bi imao snage da preživi nezamislivo mučenje tela glađu i hladnoćom koje mu je tek predstojalo? Taj mrak i ponor oko jednog direka u vodenici, bila je sva ona strahota koja ga je čekala na putu stradanja, do najbolnijeg prividnog spasa u stizanju na cilj, uz gubljenje poslednjih iskrica ljudskog dostojanstva i ljudstva uopšte.
No, moja druga scena sa svećom zatvoriće krug. Od Rastkove posthumno objavljene knjige „Dan šesti” vratiće nas na njegovu prvu knjigu „Burlesku Gospodina Peruna Boga Groma”, na deo koji nosi naziv „Šta je bilo naposletku”.
Bilo je ljudi, početkom dvadesetog veka, u ovoj našoj napaćenoj zemlji, koji, kako kaže Rastko, nisu stigli da poginu u nekom od čestih ratova. Jedan od njih bio je Bogoljub Marković. Ipak, započela je jedna buna u njegovoj varoši 1925. godine i neko je pripucao na njega iz mraka, možda i slučajno, i teško ga ranio dok je obavljao svoj posao. Osećajući u bolnici da umire, iako su ga lekari uveravali da će preživeti, on traži sveću koju želi da drži zapaljenu u slučaju da izdahne, kada već niko od teških bolesnika oko njega neće moći da je zapali i jedva dobija neku malenu, skoro istrošenu. I sam Tarkovski bi se osmehnuo ispod brka da je imao ovu napisanu scenu pred sobom. Naime, bolesnici oko Bogoljuba prvo mu se podsmevaju, dobacuju mu da je praznoveran, iako ni sami nisu sigurni kuda nas Smrt odvodi i „šta bude naposletku”. On se ne obazire, već svoj trud usmerava na to da ne izgori sav stearin pre nego on izdahne. I sasvim nadrealno i paradoksalno, soba sa polumrtvim ljudima tih dana postaje pozorišna scena, na kojoj sve teže i teže taj ranjeni čovek pali i gasi svećicu na svojim grudima, ali tako nespretno, da svi ti skoro mrtvi ljudi počinju da se smeju, do krajnje sreće i da oživljavaju u tim trenucima pokušaja jednog čoveka da se koncentriše i konačno umre, dok još ima svetlosti nad njim. Čak se i Bogoljubu oteo osmeh, ali u nekom momentu uspeva da izdahne. Ne postoji bolja rečenica o kraju jednog života, pa ni lepša poslednja scena za moj film, od ove: „Raširenih ruku padoh po velikoj snežnoj poljani, skoro u ropcu, a jedno jato divljih pataka letelo je pravcem istoku i gakalo razdragano…” Je li to izašlo iz glave Holanđanina Pitera Brojgela, prema čijem slikarstvu jednaku strast delim sa Tarkovskim? I možda to razdragano gakanje treba polako da se stišava sa udaljavanjem jata i da poslednji kadar, u stilu velikih učitelja, podižem ka oblacima, uz kolosalnu „Pasiju po Mateju” Johana Sebastijana Baha?
Rastko je dotakao i dogradio svetove u kojima se kriju ideje Umetnosti i čuvaju za umove poput njegovog, samo sam to želeo da Vam prenesem ovim svojim saopštavanjem. Bio je svestan da svaki detalj stvarnosti ugrađujemo u ono nestvarno, božanstveno, oku nedostupno. „Ti i ne znaš sa koliko opasnosti nosiš svoje večno bivanje u pokretima svojih ruku npr. ili u želji da zadovoljiš svoju strast za pevanjem”, govorio je. Ne, uglavnom ne prihvatamo svu odgovornost jedne odluke, reči, pokreta… A ponekad, zasvetli ona svećica na grudima i pokaže nam jedini put u mraku neistine, jedini direk, jedinu stazu od zida do suprotnog zida bazena mineralne vode i mi se, raširenih ruku, predamo izvršenom zadatku.
Svoj film „Saopštavanje” posvetiću Rastku, Vama i Larisi. Znaćete unapred sve informacije o detaljima premijere.
Srdačan pozdrav, do poslednje klape.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.