Награђена прича на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.
На почетку, захваљујем Вам се бескрајно. Запрепаштење ми још увек успорава ток мисли, а искрено желим да овим писмом јасно изразим колико ми значи Ваша свесрдна подршка, иако се никада нисмо упознали, а о мом пројекту о Растку Петровићу знате тако мало, па је чудо тим пре веће што сте великодушно послали и финансијску помоћ за успешно реализовање. Упознати сте са потешкоћама сваког уметника у нашој земљи и препрекама на које наилази, па о томе не бих писао, ни трошио Ваше време тим мојим, потенцијално острашћеним, речима… О афричкој острвској држави Сао Томе и Принципе, у којој кажете да тренутно живите, не знам баш ништа. Дивим се Вашем авантуристичком духу и одлуци да упознајете Африку, само зато што су Вас речи Растка Петровића повеле тамо. Романтично је што је и даље једина књига коју сте пре више деценија понели са собом на далеки пут – управо Расткова „Африка”. У мом ауторском филму о Растку, који желите да што пре снимим, наћи ће посебно место афрички ритам и облици, у кратким, неочекиваним кадровима. Фотографије које сте ми послали заиста илуструју описе раја из Ваших реченица – природа је чиста, јаке боје мора и шума мом оку су недокучиве; мирисе, мени непознатих воћки, са пијаце, као да осећам, а насмејана лица срдачних људи које срећете, потврђују да су срећни… Коначно! Након зарастања ожиљака из колонијалних времена, верујем… Ех, знамо обојица колико је то и племенитом Растку тешко падало. Био је осетљив; свестан колико је тада боја коже утицала на међуљудске односе, али и неприлагодљив у тој неправди наметнуте поделе. Он је био опчињен разликама, али и у уверењу да не треба дирати у непознато, већ остати посматрач, без иједног покушаја да схвати или прихвати тај недовољно истражени свет, обасјан лепотом и дивљином истовремено.
Зато бих у филм унео ту „психолошку боју” коју он помиње као додатну, у обојености предела Африке – неку нову емоцију, која се роди при сазнању да се тамо збива непрестано мистерија живота и раса, једва разумљивих за његов дух, само накратко „откинутог од свега онога што је Европа”. Та врела супротност, огањ из његовог ума, грејаће га у кратким секвенцама. Биће светлост у тунелу патње при преласку Албаније са збегом иако ту могућност, да ће једном путовати у далеку Африку, није могао ни да наслути у току мукотрпне, животињске борбе да преживи смрзавање и гладовање, али о томе ћу касније…
Желим да се опет вратим на магију Расткове „Африке”, која је повезала нас. Не могу то да избегнем, све и да желим да останем дискретан, али морам да споменем жену, коју добро познајемо обојица, јер сте ми и Ви о њој писали.
Само, одакле да почнем?!
Лариса Лисичић, пристали ми на игру речима или не, јесте лукава као лисица. Једном сам осетио њен бес и то када сам био сигуран да се нежно умиљава. Тек касније сам сазнао да лисице понекад у једној од поодмаклих фаза беснила прилазе људима, као да су питоме, домаће животињице. Ви сте је срели док се страсно бавила сликарством, ја док је објављивала поезију, а знам да се и многим другим занимањима препуштала са истом посвећеношћу. Свестраност је често бескорисни дар, јер може да поведе личност на странпутицу заморне динамичности. Тако растрзана је и насликала Растков портрет, са троглавим богом и питањем из Расткове „Бурлеске Господина Перуна Бога Грома” у позадини; онај портрет, који Вам је касније поклонила. Ларису је забављала та књига и волела је њен „апокрифни” део. У том делу је Растко описао силазак Богородице у пакао, када је изразила жељу да га посети, с обзиром на то да су јој житељи Раја, за баш сваког ко би је заинтересовао током свих векова постојања човечанства, одговарали да је завршио у паклу. На пут је води Архангел Михаило, а тамо се, палим старословенским боговима и осталим душама, Богородица обраћа истим питањима – Ко си, одакле си, чиме се мучиш? Шта си згрешио? – Лариса је волела да пише баш такву поезију, испуњену преиспитивањем. Растко је био њен Архангел, који је прати чак и у пакао; био је и њен спасилац Вергилије, који је води кроз кругове пакла, када се она, као Данте, губила у мрачним шумама својих апстрактних страхова. Понекад помислим да је веровала у све своје фантазије. Кажете да сте Ви Ларису упознали када сте после двадесет година путовања по Африци дошли накратко у нашу земљу, непосредно пред пресељење на Сао Томе и Принципе, при попуњавању неког важног формулара. Када сте написали да путујете на Сао Томе и Принципе, управо је она преузимала тај Ваш лист папира и уз благи осмех упитала:
– Острво Веће или Мање?
Озбиљно сте схватили питање, још и пријатно изненађени што неко бар у нашој земљи зна да се та државица састоји од два острва, заиста једног значајно већег од другог. Одговорили сте да за почетак планирате да упознате веће, тј. Сао Томе, а она Вас је изненадила гласним смехом:
– Опростите, нашалила сам се. Цитирала сам драгог Растка Петровића. Тако почиње његова књига „Људи говоре”. Писао је о једном путовању, али је нагласио у предговору да не говори ни о једној земљи, нити брани ни једну естетику. Помислила сам да ова Ваша афричка државица, за коју први пут чујем у свом животу, може да буде и Расткова. Не знам зашто, присетила сам се и морала сам то да изговорим… Али, задржавам Вас, извините.
А Ви сте знали да морате, без одлагања, да разговарате са том непознатом женом. Па, то је сцена за почетак неког филма и нисам ироничан када Вам ово кажем, напротив, задивљен сам Ларисиним талентом за глуму. Зато сам и преписао ваш први разговор, из Вашег у моје писмо… Ништа није случајно. Сада у то верујем и ја, али ме је ипак изненадио Ларисин покушај да ми помогне тако што Вам је изложила мој проблем. Услугу од ње нисам и не бих тражио, а Вашу помоћ ипак сада не могу да одбијем. Зачарани круг судбине и сензације нас је ухватио и вуче нас тајанственом силом ка центру Растковог врта поезије и прозе (мада је и његова проза поезија, као и цео живот)… Даје ми наду, јер нас троје повезао је само дух Растка Петровића, не постоји неки други разлог нашег упознавања, а то значи да његове речи повремено добијају натприродну моћ. Није ли дирљиво сада прочитати поезију његовог „Откровења” и помислити баш оно што је писао: „Говорим тако баналне ствари с тако важним осмехом”? Зар „баналне ствари”? Пробудили смо Јуду, ослободили пустолова из кавеза, драги мој, неочекивани пријатељу, иако се његов дух бунио против идеје вечног бивања. Уперимо своја тела у бескрај где су бачена испуњења законска као мостови, у даљи, благословени живот, који ће осим свега осталог породити и лаж. Да нам то буде последња храбра реч, коју ћемо изустити као сваку другу вредност – Лаж! Не, немојте мислити да сам нагло изгубио своју рационалност, а можда и погађате да парафразирам, да сам се занео Растковом поетиком, јер сматрам да ово писмо мора да Вам представи ток и атмосферу мог филма. Дугујем Вам то… Али, само да не пожелим овенчање славом, јер Случајност и Хармонија, не трпе се као сарадници. И немојте ме погрешно схватити, мој пројекат напредује. Средства која су ми потребна сам, заједно са сарадницима, обезбедио, али Ваш прилог осигурава наш положај и гаранција је да нема више разлога да не остваримо план.
Дуго сам размишљао о наслову филма. „Екстаза” је назив који је композиторка дала свом получасовном музичком комаду, који је већ написала за мој филм. Мелодије су складне, обогатиће неке важне сцене, али ја нисам преузео тај наслов. Подсећа ме на стари филм о Микеланђелу, на „Агонију и екстазу”, по књизи Ирвинга Стоуна, а то не желим. Сниматељ је предлагао назив „Сонет смрти”, по једној Растковој песми, а то би можда и више него што желим додало филму боју крви. Истина, сваки Растков стих, мисао, поетски уздах утапа се у крви – од пренаталног амбиса – сећања на мајчину утробу, преко песничке страсти – вампирских крвавих пољубаца, до крви у снегу, коју је добро памтио, што од рађања новог живота, који се десио пред њим, у збегу преко Албаније, што због сопственог и туђег крварења и умирања и нестајања људи, око њега. А онда, при једном од наших последњих сусрета, Лариса је кроз зубе и јаркоцрвени руж за усне процедила једну реч: „Саопштавање”. Зар је то био најважнији моменат у мом односу са њом? Јер ја јој нисам одговорио и ја сам њој саопштавао. Није желела да разговарамо, није била битна суштина, већ саопштење, објава коју је спремила за мене. Могла је то да изведе како год жели. Саопштење укључује емоције тек онолико колико ми контролишемо; разговор би подразумевао лични печат, а то је минско поље. Бежали смо од слабости. Није Вам тешко да претпоставите да сам препознао Растка тада, за нашим столом, уз шољицу кафе и за суседним, кад је огладнео, а знате како му је био важан тај ритам његових физиолошких и духовних потреба. Као бекство од било какве слабости… „никада, никада више”, слабости ни туђе ни своје. Да, баш као што је у књизи „Дан шести” написао, мада је то саопштавање тамо био нечији први разговор, а наш, овде и сада, званично и последњи.
Уосталом, све што нам је остало од Растка јесте „Саопштавање”. Никада више о неком другом наслову за мој филм нисам ни размишљао. Он саговорника није ни имао, нити га има. Слободан сам да верујем да би једини човек који би га заиста схватио био можда песник Ђорђе Марковић Кодер, да није умро седам година пре Растковог рођења. Говорили су сличним језиком, праговором из Баштине… Ох, помало сам огорчен због подсмеха малограђана паланачког духа чим је Растко објавио „Бурлеску”, али о томе нећу да Вам пишем, јер опет: „никада, никада више” нећу пристати на своје или туђе слабости, макар то биле и острашћене речи. Могу само да захвалим Лариси.
Када сам се одлучио за наслов, уследио је још један догађај после ког сам био сигуран да нам је Растко неким чудом близу, у ко зна ком обличју, али заиста близу. За снимање једне важне сцене из „Дана шестог” тражили смо воденицу. Ко год из екипе би пронашао неки објекат, у било ком делу земље, одмах би нас остале обавестио и одлазили смо на пут, увек са истом жељом да је то оно што нам је потребно. Било је неколико разочарења, а онда, на Гочу, пронашли смо воденицу, баш какву смо замислили из Растковог описа. Воденица је, у роману, у ком Растко описује Голготу при преласку Албаније, рекао бих, први знак да ће млади Стеван Папа-Катић (у ствари сам Растко) преживети тај пут, али и његово прво корачање изнад смрти. Са групом људи, кренуо је у збег и прве ноћи, због јаке олује, покварио се аутомобил, који је донекле требало да их одвезе, па су покушали да пронађу склониште крај пута, због прејаког пљуска. Знали су сви да је у близини изнад брзака воденица, па је испред осталих, сам као трагач, ишао најмлађи Стеван, мада од кише и таме није видео ништа пред собом, док му муња није осветлила руинирану воденицу. Ушао је у потпуно мрачну просторију, чуо је брзак под собом, одлучним кораком је, по осећају, кренуо ка супротном углу, обложеном даскама, затим сео и пажљиво запалио шибицу и свећу. Тек када је засијала слаба светлост, видео је да је између улаза без врата и угла у ком седи, над мрачним понором и брзаком био само један једини дирек, преко ког је он прешао, сигурно, као да хода по неоштећеном, целом поду. Чудо! Воденица, коју смо ми пронашли била је такође висока, напуштена и руинирана. Могли смо да је планирамо за нашу сцену и разговарали смо прво унутар ње, а онда сам ја изашао сам, привучен неким необичним шумом. Нећете ми можда поверовати, али скоро пред самим улазом, наспрам мени, мирно је стајао јелен „са дивним витим роговима, са влажним очима и тамним ноздрвама”… Ако сте читали „Дан шести”, сетићете се да, као што је воденица почетак Стеванове драме, тако је јелен, пуно година после, наговештај његовог последњег корачања изнад смрти, а вероватније и тотемски наговештај преласка границе која постоји између живота и смрти. Ћутке сам закорачио, а онда се спустио на колена и загледао се у мирне очи предивне краљевске животиње. Да, јасно је зашто је Стеван Папа-Катић желео да викањем отера животињу од ловаца у шуми, а тиме угрози свој живот. Викао бих и ја. Тада, као у неком филму, зачуо се пуцањ и јелен је у једном скоку нестао. Моји пријатељи су истрчали из воденице, а ја сам и даље клечао на мокрој земљи.
Ту Растков роман почиње и завршава се, јер ту Растков јелен умире, а мој не.
Да ли волите уметност редитеља Андреја Тарковског? Питам Вас то због филма „Носталгија” и сцене ходања кроз базен минералне воде, са свећом у рукама. Памтите ли симболику? Ако се свећа не угаси од зида до супротног зида базена, Свет ће бити спашен. Без страха од ризика да ме назову плагијатором великог Тарковског, имаћу још једну сцену са свећом у мом филму, осим оног паљења свеће у напуштеној воденици, када се Стеван Папа-Катић суочава са сазнањем да је могао да заврши у амбису. Када већ несвесно успева да сачува свој живот, онда је све већ предодређено. Зашто не би имао снаге да преживи незамисливо мучење тела глађу и хладноћом које му је тек предстојало? Тај мрак и понор око једног дирека у воденици, била је сва она страхота која га је чекала на путу страдања, до најболнијег привидног спаса у стизању на циљ, уз губљење последњих искрица људског достојанства и људства уопште.
Но, моја друга сцена са свећом затвориће круг. Од Расткове постхумно објављене књиге „Дан шести” вратиће нас на његову прву књигу „Бурлеску Господина Перуна Бога Грома”, на део који носи назив „Шта је било напослетку”.
Било је људи, почетком двадесетог века, у овој нашој напаћеној земљи, који, како каже Растко, нису стигли да погину у неком од честих ратова. Један од њих био је Богољуб Марковић. Ипак, започела је једна буна у његовој вароши 1925. године и неко је припуцао на њега из мрака, можда и случајно, и тешко га ранио док је обављао свој посао. Осећајући у болници да умире, иако су га лекари уверавали да ће преживети, он тражи свећу коју жели да држи запаљену у случају да издахне, када већ нико од тешких болесника око њега неће моћи да је запали и једва добија неку малену, скоро истрошену. И сам Тарковски би се осмехнуо испод брка да је имао ову написану сцену пред собом. Наиме, болесници око Богољуба прво му се подсмевају, добацују му да је празноверан, иако ни сами нису сигурни куда нас Смрт одводи и „шта буде напослетку”. Он се не обазире, већ свој труд усмерава на то да не изгори сав стеарин пре него он издахне. И сасвим надреално и парадоксално, соба са полумртвим људима тих дана постаје позоришна сцена, на којој све теже и теже тај рањени човек пали и гаси свећицу на својим грудима, али тако неспретно, да сви ти скоро мртви људи почињу да се смеју, до крајње среће и да оживљавају у тим тренуцима покушаја једног човека да се концентрише и коначно умре, док још има светлости над њим. Чак се и Богољубу отео осмех, али у неком моменту успева да издахне. Не постоји боља реченица о крају једног живота, па ни лепша последња сцена за мој филм, од ове: „Раширених руку падох по великој снежној пољани, скоро у ропцу, а једно јато дивљих патака летело је правцем истоку и гакало раздрагано…” Је ли то изашло из главе Холанђанина Питера Бројгела, према чијем сликарству једнаку страст делим са Тарковским? И можда то раздрагано гакање треба полако да се стишава са удаљавањем јата и да последњи кадар, у стилу великих учитеља, подижем ка облацима, уз колосалну „Пасију по Матеју” Јохана Себастијана Баха?
Растко је дотакао и доградио светове у којима се крију идеје Уметности и чувају за умове попут његовог, само сам то желео да Вам пренесем овим својим саопштавањем. Био је свестан да сваки детаљ стварности уграђујемо у оно нестварно, божанствено, оку недоступно. „Ти и не знаш са колико опасности носиш своје вечно бивање у покретима својих руку нпр. или у жељи да задовољиш своју страст за певањем”, говорио је. Не, углавном не прихватамо сву одговорност једне одлуке, речи, покрета… А понекад, засветли она свећица на грудима и покаже нам једини пут у мраку неистине, једини дирек, једину стазу од зида до супротног зида базена минералне воде и ми се, раширених руку, предамо извршеном задатку.
Свој филм „Саопштавање” посветићу Растку, Вама и Лариси. Знаћете унапред све информације о детаљима премијере.
Срдачан поздрав, до последње клапе.
Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.