Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Na Markovu ravan, ponad Čibukovine, iskupili se čobani i sa strahom gledaju u pravcu Banjske. Otud, džadom prema Zvečanu, podigla se prašina, pa izgleda kao da su se sastavili zemlja i nebo. Znaju, bije se bitka za oslobođenje. Ali, ne znaju kakva je to sila koja prema njima ide.
– Ono je naša vojska. Ide prema Kosovu polju, da osveti Lazarevu glavu – odvažno je govorio Živko Čibukovac prestrašenim čobanima.
Živko je bio najstariji među njima. Kuražan, nije odavao utisak da se uplašio. Ali, kad ugleda da vojska sa džade skrete desno, putem preko Šarenog kamena, i on se uplaši. Prikupi stado i s ostalim čobanima šćućuri se ispod razgranatog hrasta.
Ubrzo, na Markovu ravan stiže prethodnica Ibarske vojske. Njen komandant, general Mihajlo Živković, zaustavi kolonu i ne silazeći s konja krete prema uplašenim čobanima. Ugledavši Živka, koji se među čobanima isticao visinom i karakterističnim turskim fesom na glavi, general Živković pogleda u njega i oštrim glasom reče:
– Ti, momče, dođi ovamo!
Živko izađe. „Zašto, među ovolikom decom, zove baš mene”, pomisli.
Kad priđe, komandant ga upita:
– Kako se zoveš, momče?
Živko se uspravi, pozdravi komandanta i u stavu mirno, kao da raportira, odgovori:
– Ja sam Živko Čibukovac, od oca Radonje i dede Jovana, iz Čibukovine.
– Kakvu to kapu nosiš? – nastavi komandant.
– Ovaj fes nosim otkad znam za sebe. Svi moji nose fes, a i seljani iz našeg
sela.
– To je turska kapa – pomirljivo reče general Živković.
– Za drugu ne znamo – oslobodi se Živko.
Komandant izvadi oficirsku sablju, njome skide fes sa Živkove glave i baci ga
konju pod noge. Konj, kao po komandi, poče da gazi fes. Potom, general Živković s glave skide svoju šajkaču i pruži je Živku.
– Ovo je naša srpska kapa. S njom oslobađamo našu otadžbinu. Od danas niko u ovim krajevima neće nositi turski fes – reče i komandova pokret.
Zbunjen i osokoljen, Živko se pred čobanima pravio važan.
Uskoro su u Čibukovinu, žitkovački zaselak prema Valču, stigle vesti: Kosovo i Metohija su oslobođeni od turske vlasti.
Čuvši za Živkovu šajkaču, i terzije su, ubrzo, umesto turskih fesova, počele da šiju srpske kape.
A Živko je od tada nije skidao s glave. Ostavio je i amanet: da mu, kad dođe sudnji dan, na glavu stave novu šajkaču.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.