Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
На Маркову раван, понад Чибуковине, искупили се чобани и са страхом гледају у правцу Бањске. Отуд, џадом према Звечану, подигла се прашина, па изгледа као да су се саставили земља и небо. Знају, бије се битка за ослобођење. Али, не знају каква је то сила која према њима иде.
– Оно је наша војска. Иде према Косову пољу, да освети Лазареву главу – одважно је говорио Живко Чибуковац престрашеним чобанима.
Живко је био најстарији међу њима. Куражан, није одавао утисак да се уплашио. Али, кад угледа да војска са џаде скрете десно, путем преко Шареног камена, и он се уплаши. Прикупи стадо и с осталим чобанима шћућури се испод разгранатог храста.
Убрзо, на Маркову раван стиже претходница Ибарске војске. Њен командант, генерал Михајло Живковић, заустави колону и не силазећи с коња крете према уплашеним чобанима. Угледавши Живка, који се међу чобанима истицао висином и карактеристичним турским фесом на глави, генерал Живковић погледа у њега и оштрим гласом рече:
– Ти, момче, дођи овамо!
Живко изађе. „Зашто, међу оволиком децом, зове баш мене”, помисли.
Кад приђе, командант га упита:
– Како се зовеш, момче?
Живко се усправи, поздрави команданта и у ставу мирно, као да рапортира, одговори:
– Ја сам Живко Чибуковац, од оца Радоње и деде Јована, из Чибуковине.
– Какву то капу носиш? – настави командант.
– Овај фес носим откад знам за себе. Сви моји носе фес, а и сељани из нашег
села.
– То је турска капа – помирљиво рече генерал Живковић.
– За другу не знамо – ослободи се Живко.
Командант извади официрску сабљу, њоме скиде фес са Живкове главе и баци га
коњу под ноге. Коњ, као по команди, поче да гази фес. Потом, генерал Живковић с главе скиде своју шајкачу и пружи је Живку.
– Ово је наша српска капа. С њом ослобађамо нашу отаџбину. Од данас нико у овим крајевима неће носити турски фес – рече и командова покрет.
Збуњен и осокољен, Живко се пред чобанима правио важан.
Ускоро су у Чибуковину, житковачки заселак према Валчу, стигле вести: Косово и Метохија су ослобођени од турске власти.
Чувши за Живкову шајкачу, и терзије су, убрзо, уместо турских фесова, почеле да шију српске капе.
А Живко је од тада није скидао с главе. Оставио је и аманет: да му, кад дође судњи дан, на главу ставе нову шајкачу.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.