Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Republikanske utopije”, Vukašin Janjić

Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine

 

Oblači se nad Vračarom. Teški krupni tamnosivi oblaci izležavaju se svud po horizontu. Gde god čovek da pogleda nigde zraka, nit svetlosti nit sunca. Otac i sin umorno jašu. Sin jedva da je ušao u godine kada može da razazna ponešto oko sebe, ali otac se uzda i nada. Dao ga je u dobru školu, još malo pa će da stasa da ide preko Save, tamo kažu da su najbolje škole. A i po celoj Srbiji bruji, evo ima već skoro dve decenije, kako nam trebaju pametne, pismene glave. Kako sa ovakvim seljacima koji jedino gledaju šta tamo napolju mogu da prodaju i da ućare Srbija neće moći niti da napreduje niti da opstane. Svima su na jeziku činovnici. Svud se samo o tome govori. Činovnici! Postala je poput kakve magične reči koja rešava sve što se od problema prošlih i budućih nakupilo. Te sa njima imaćemo sudove i pravdu, imaćemo škole i pamet, imaćemo skupštinu i vladu, imaćemo vladara načitanog i odgovornog. Treba činovnici da se pitaju i da odlučuju!

– Babo? Ko je taj Atanasijević?

Otac, pognute glave, teško diše pod šubarom, samo po brku koji mu se blago njiše sa desne strane vidiš da je živ.

– Babo!

Trgnu se otac.

– Šta bi? Stigosmo li? – reče iznenadno, zevajući.

– Evo još malo, babo. Ko je taj Atanasijević?

– Kakav Atanasijević?

– Pa taj, što pričaste ti i čiča Jablan. Neki bogat.

– Misliš na kapetana Anastasijevića?

– Baš na njega – reče dečak nekako ponosno, mada mu je svejedno da li je Atanasijević ili Anastasijević i da li uopšte ima bilo kakvo prezime i ime.

– Mnogo sposoban čovek – reče otac, uze malo vode iz čuture, promrlja kroz usta, pa pljunu. – Taj što ume da namiriše novac, to ni svinja ne može žir u šumi tako brzo da nađe. Terao prasad preko, pa kad je skupio novac, napravio s vlastima list da može da zida, počeo da izdaje kuće i udžerice. Zimi, kad nema puno poljskih radova, vadi led sa reke, šta će mu to – ne znam, al’ kažu je da tamo preko i to unosno – malo zastade, pa pogleda ka nebu. – Nešto kao da se oblači. Biće lep dan.

– Kako, babo, lep kad svud okolo mrak?

– Otuda, sine, što se ovde vreme začas promeni i okrene. I taman kad misliš ne može gore, ono se negde razdani, probije nekakva nada. A opet, s druge strane, kad se razdani i kad sunce počne da nas obasjava, nadvije se neka pomrčina pa nas opet vrati u ’lad.

***

Usred velike kuće velika soba. Jedna peć u uglu lepo iscrtana, s jakim gvožđem iz Pruske. Dole ćilimi zlatno-crveni čak iz daleke Persije, lični poklon Kadil-age kad je prolazio kroz Beograd, ima tome deset godina. Oko ovalnog stola otoman poveći, od fine svile i orahovine, potom jedna raskošna fotelja sa dve lavlje glave na naslonima, stigla pravo iz Venecije, i iznenada jedan mali tronožac. Na ogromnom portretu stoji čovek, oko njega deca, dva sina i tri kćeri; žena malo pogrbljena, ali velike lepote, u sjajnoj haljini, sa šarenim kišobranom, koji stoji sklopljen pored kukova sa desne strane. Najstariji sin, koji je u visini skoro dostigao oca, ima belu lentu prebačenu preko vojničkog mundira. Lenta izgleda kao da mu je obmotana oko grudi, te da je povezan njome usled teške povrede; nikako ne uspeva da dočara veličinu mladog čoveka, već ga čak dodatno unižava i čini smešnim.

Dva prozora s velikim krilima gledaju pravo na Stambol kapiju, gde se povazdan menjaju turske straže, a narod užurbano trči i juri. Voli kapetan da gleda tu gungulu i metež napolju, tamo gde su ljudi u broju velikome više je i prilika da se zaradi.

– Nema nešto ljudi – govori čovek s portreta. – Jes’ da je hladno, ali nigde čoveka. Biće da se spremaju polako za dan.

– Spremaju se oni za nešto drugo, Mišo – odgovori starac u lepom jeleku i opancima. Ogromni brci i fes na glavi, pogled oštar, ne možeš ga gledati dugo već odmah skrećeš pogled kô da si kriv. Sedi pomalo ukoso i pogrbljeno na tronošcu. – Danas moramo pametno, Mišo, inače nam svima ode glava.

– Misliš ode tebi – reče treći čovek, zavaljen u otoman.

– Što? Računaš da će tebi da zaborave da si bio u vlasti dve decenije. Misliš ti da je onaj zaboravio? – uzvrati starac.

– Ti si vazda bio bundžija, Perišiću, pa i ovde si da buniš. Bez tebe malo šta će moći da se napravi – progovori neubedljivo Miša.

– Jes’, jaka stvar. Uzdate se u starca. Ne mogu da hodam, koske me bole, uveče ne mogu da zaspim do ponoći i iza nje. Jaka vam vajda od mene. Ni sinoć nisam oka sklopio. Ne znam šta sam se vrteo po postelji bespotrebno – odmahnu rukom Perišić, pa se nalakti na štap.

– S tobom ili bez tebe, bolje da mi odlučimo kako dalje nego skupština – reče čovek, pa sve popravlja fino potkresane brkove. – Uostalom, to nije čak ni skupština, tako se nismo sastajali ni kad smo se klali s Turcima. To je rulja koja će vrlo lako da napadne, uhvati, počupa. Mišo, ako ne budeš znao kako da upravljaš masom, ništa od naših nadanja.

– Slušaće oni – klimnu Miša. – Pa valjda ime Anastasijevića znači nešto u ovoj zemlji. Eno dižem tamo palatu – pa pokazuje kroz prozor. – Od Sahat-kule pa sve do Save i Stambola nema veće i odasvud se vidi. Mnogo njih živi zahvaljujući meni, sve to ja zapošljavam, držim, plaćam. Moraće da slušaju.

– Aman, čoveče, dolazi 400 i više tribuna – gorko konstatuje čovek. – Svi naoružani, svi s pratnjama, konjima, jataganima, kuburama. Ako sada ne zapucaju, ne znam kad će bogami.

– Ne brine mene džebana – reče starac. – Ja sam otkad znam za sebe na mejdanu između taneta i đuleta. Mene brinu ovi mladi. Putovalo, čitalo, videlo, pa ’oće ovde da kaleme. Pričaju svašta, pa čak i o vlasti bez kneza. To nije dobro! To je opasnije od svih tih kapetana i pisara što širom Srbije sada jašu ka nama. Tima se ne sme dati ništa, plašim se upropastiće nam sve što smo od Karađorđa pa naovamo uradili.

– Uključujući i Miloša? – malo podbode čovek.

– Jeste, i Miloša! – brzo reče starac. – I on je nešto pravio, majku mu požešku. – Ovo „požešku” reče skoro nečujno.

– Baš interesantno što pominješ te što su putovali, uskoro će da nam dođe jedan od njih – odgovori čovek.

– Ne sviđa mi se to, Ilija – nastavi starac. – Previše sam ja mator i umoran da bih se rvao s njima, ali vidim kuda to ide. To sve treba razbucati.

– Nemoj tako, Perišiću – ubaci se Miša. – Ako želimo da imamo svoga kneza, zatrebaće nam.

– Tačno tako – nastavi čovek, sada se uspravljajući u otomanu, kao da ga odjednom zainteresova tema razgovora. – Nemoj misliti da ih Miloš neće prigrliti za sebe. Reći će im sve, obećaće im šta god traže, posle će se praviti blesav, vikaće kako je to neko pisanije koje on ne razume, kako to nije njegova rabota. I gde mi ostasmo? Ako ih dobijemo na našu stranu, pa možemo da spasemo i samoga kneza.

– Ovu bedu od onakve ljudine? Nema njemu spasa – odmahnu Perišić.

– Pa koga onda? – upita Miša.

U tom trenutku uđe mlad momak, obučen po poslednjoj modi, cipele, pantalone, gore košulja i dugačak frak. Na rukama bele rukavice.

– Šta bi, Radoje? – upita Miša.

– Gospodaru, ispred je gospodin Grujić. Kaže da ga očekujete na audijenciju – odgovori Radoje. Pomalo pogrbljeno stoji, ne gleda Mišu u oči, već nekako poniže, u uglove usana.

– U redu, pusti ga da uđe – odgovori Miša, pa brže-bolje trči da sedne u stolicu s lavljim glavama. Brzim pokretom prekrsti noge i spusti ruke na naslone, dok mu dugi i krivi prsti obgrliše grive.

Uđe u prostoriju čovek, mlad ali ne naročito stasit niti šarmantan. Dugo lice, kosa gusta začešljana na stranu, ali ogromne uši. Kô da ga je neko povazdan vukao pa mu ih tako rasteglio. Čini ti se, dodirnuće mu ramena. Crni frak sa sivim pantalonama, a u ruci šešir. Neverovatna je sličnost u odevanju između njega i Ilije, kao da imaju gotovo istovetna odela, s tim što Ilija duž revera koji padaju neočekivano duboko ima izvezene bele šare. Prođe pogledom preko svih lica i zadrža mu se pogled na portretu, naročito na sinu obgrljenom lentom.

– Slikano proletos. Kaže mi majstor da nikad toliko boje nije morao da potroši. Vidiš li gore onu resu na zavesi u ćošku? Pet boja je morao da potroši kako bi izvukao tu nijansu zlatne. Nije mi malo ni stajalo, ali šta za umetnost ima da se škrtari – reče ponosno Miša.

– Jeste, baš sad u Parizu videh nekog slikara kako je naslikao baru. Zamislite, svi tonovi su različiti, koristio samo zelenu i plavu boju, a bara izašla žuta. Nijedan pokret četkice mu nije isti na celoj slici. Mada je i ovo podjednako dobro – odgovori mlad čovek, i on nekako ponosno, mada pomalo podsmešljivo. Pogotovu se to oseti kada je naglasio „ovo” za Mišin porodični portret.

– Gospodo, ovo je Jevrem Grujić, pravnik – reče Miša. – Ovo ovde su Toma Vučić Perišić i Ilija Garašanin. Mislim da dodatno predstavljanje nije potrebno.

– Nikako, gospodine Anastasijeviću – reče i pruži ruku, koju Perišić nekako nevoljno prihvati, dok Iliji seva vatra u očima, te opčinjeno gleda u Jevrema.

– E, dobro – reče Miša. – Ti znaš šta će danas da se desi.

– Ne bih znao, gospodine – odgovori naivno Jevrem.

– Desiće se to da moramo da izaberemo kneza – konstatova Miša. – Starog ili novog, potpuno je svejedno, računamo na podršku tvojih mladih drugova.

– Liberala, gospodine – reče ponosno Jevrem.

– Kako, molim? – upita Miša.

– Prfff – pusti kroz brke Perišić i okrenu se u stranu, samo da ne gleda ovog mladog čoveka.

Jevrem pogleda na sekund ovaj Perišićev gest, pa nastavi:

– Liberala, ne drugova, gospodine Anastasijeviću. Lepo je što to kažete. I nama je potpuno svejedno ko će da bude knez. To nas nimalo ne zanima.

– Znači da se slaž… – poče Miša, ali ga prekide Jevrem. – Nas zanima skupština. Zanima nas vlada i upravljanje zemljom. Knez je samo titula, a titule malo šta znače. Evo pogledajte u Francuskoj, oni tamo nimalo ne haju za vladare i njihove titule.

– Vidi, dete – ubaci se Perišić. – Ja ne znam šta je ta Francuska, ali znam da su oni odsekli više glava i vladarima i narodu nego mi Turcima u bunama. Opasno je nemati vladara. Pa čak i ja koji sam protiv svih vojvoda ustajao, čak i protiv najvećeg, i sve im rekao šta sam imao, i skidao i razvlašćivao, pa nikada nisam imao nameru da Srbiju ostavim bez glave.

– Tako je – uskoči Ilija. – Srbija je, ovakva kakva jeste, kneževina i mora imati kneza. Ako ga mi ne postavimo među sobom, dobićemo nekog tuđeg. A siguran sam da to čak ni u Francuskoj ne biva. Tamo bi izabrali opet i Bonapartu ako treba samo zato što je Francuz, dakle, njihov.

Jevremu pomalo pocrveneše duge uši, jasno mu je da je ovde Garašanin u pravu.

– Pa, priča se da je Miloš spreman da ponovo zasedne na kneževski tron. Na kraju krajeva, on je napravio tu i takvu Srbiju o kojoj govorite, gospodine Garašanin.

Perišić hitro skoči na noge, neverovatno za čoveka njegovih godina.

– Slušaj, dete – pa se primiče Jevremu, a ovaj se malo izvi u stranu i odmaknu, pa koliko se odmiče, ovaj se primiče. – Ta zmija je napravila Srbiju sebe radi i sebe radi će i da je baci! Mnogo si ti zelen! Čitao knjige, a ne znaš! Nemaš pojma kako je Molera išibao da je nesrećnik ležao u postelji nedelju dana zbog toga što je samo tražio zakon! Šta misliš šta će tebi da uradi kad čuje da Srbiji knez i ne treba! – Odgurnu rukom Jevrema, pa prođe pored njega, uhvati se za kvaku i reče: – Ovo neće dobro da se završi sa ovakvima. – I prostreli još jednom pogledom Jevrema, pa izađe užurbano napolje, ostavivši vrata otvorena.

Poviše Beograda, malo ispod starog rimskog puta koji sada zovu carigradski drum, uzdiže se brdo. Poviše Beograda, pa poviše brdo. Još od davnina su ljudi kada bi se nešto važno spremali da urade ili odluče peli na kakvu visinu ne bi li videli više odozgo. A možda ima nešto u tom vazduhu, proređenijem, što tera čoveka da bude umniji i mudriji. Atinjani imahu neko brdo, zvalo se Areopag, pa su se tamo često sastajali, te im se to toliko osladilo da tamo prebaciše i svoju pamet, pa ga nazvaše Veće na Areopagu. Za naše prilike još je rano da stalno većamo po brdima, ali proceniše mudre glave da bi to brdo poviše Beograda moglo biti mesto sabora i mesto odluke šta u ova smutna vremena raditi. Odozgo se lepo vide s jedne strane Sava, sa druge Dunav, nekako posred stoji gordi Kalemegdan, gde Srbi ne smeju da ulaze, a priča se da i tamo ima neko brdo na kojem Turci vole da razmišljaju.

A svet pristiže li pristiže. Čini ti se od ranog jutra, kako su prve zvezde zamakle i kako se skloni ono mračno nebo i zameni ga nekakvo sivo, bledunjavo, a opet isto to nebo, eto ti ljudi, idu li idu. Narodni tribuni svi u najlepšim odorama, jelecima i čakširama. Sve bogato i šareno, ukrašeno, svud detalji, poneki cvet ili ornament, po opancima dugački kljunovi, svi jašu strašne ate i svi naoružani. Svakom jatagan visi s leve strane, a od kubura se vide samo jabuke, uglavnom šljašteće, neke srebrne, a retke i izuzetne, zlatne. Svi u pratnji dugačkih pušaka krdžalinki. Pristiže svet, izgleda kô da se spremaju na vojsku, a ne na razmišljanje. Kako li je Turcima mogao izgledati prizor sa zidina izdaleka možemo samo da zamišljamo, ali primetiše prolaznici da su prozori na Stambol kapiji zatvoreni, samo jedan turban viri preko da javi u tvrđavu ako se šta u ovom promišljanju izrodi nepovoljno po Turke.

Posred gomile stoji kapetan Miša Anastasijević. Njegovo je da danas vodi ovu skupštinu. Odmah pored stoji Jevrem, njemu dadoše da bude sekretar i da kontroliše protokole, kako se ko javlja i ko će koliko govoriti. Ilija je pak stao nekako sa strane, gleda ovu gomilu, kao da vaga kako će da prelomi i kuda će da se svrsta. Lica otpozdravljaju kapetanu Miši, namerno je stao tu usred, ali svud okolo druga lica, mračna, sa dugim brcima i namrštena. Čini se da Miša drži stvar, ali mu nekako nije milo što su ovi što mu se smejulje tako malobrojni. Skroz sa leve strane mlad svet, svi po novoj modi, gledaju u Jevrema i ne mogu da se suzdrže da otpočne rasprava.

– Sloboda i pravda! – dovikuje jedan bradati od njih Jevremu. – Sloboda i pravda!

– Prvo će nam se obratiti Njegovo preosveštenstvo vladika Artemije – otpoče predsednik Miša samouvereno.

Izađe pred skupštinu starac, u mantiji i s štapom, na glavi mu dugačka crna kapa. Lice blago, smeje se očima i širokim osmehom koji se pod gustom bradom ne vidi najbolje, ali probija iza čekinja. Dugačka brada pada mu do učkura i, vrlo zanimljivo, seda je samo po krajevima. Oko lica i ispod grla brada skroz crna, tek negde od grudi polako sivi, da bi ispod stomaka bila posve bela. Deluje kao da se vladika podmlađuje. Visok i vitak čovek, glas mekan ali grlat, te reči ispuniše prostor.

– Poštovani narodni poslanici, predsedniče, prijatelji, braćo. Hteo sam da vam se obratim, pa sam od predsednika Anastasijevića izmolio da prozborim koju reč pre nego što se latite teška posla – glas vladike poče da se probija kroz ljudstvo skupštinara. – Treba sada ostaviti po strani šta je ko o nekome mislio ili ponekad rekao, šta neko očekuje ili priželjkuje od ovog, sasvim izvesno velikog događaja. Vi imate obavezu da u ova smutna vremena izmislite, iznađete, složite nekakvo rešenje za ovu našu malenu Srbiju, a ja sam siguran da ćete, uz božju pomoć i blagoslov, u tome uspeti. Sada nije važan ni knez Aleksandar, niti prethodni knez Mihailo, niti pre njega knez Miloš, nije bitno kojoj plimi ili oseci pripadate, bitno je da se dogovorimo kô ljudi, kô božji ljudi. – Zastade kratko, osmatrajući svetinu ispred sebe i jače se oslanjajući na vladičanski štap. – Nemojte sada da padamo u srdžbu i da se jedimo jedni na druge, sada je potrebno da budemo zajedno. Setite se svetog cara Lazara i kosovskih junaka, stradalih upravo zbog nesloge koja je postojala među njima. Nemojte danas da se opet nesloga uvuče u naš duh. Nisu nas naši stari sabirali, čuvali i branili veru i crkvu da bismo je mi danas olako bacali zato što neko želi jedno, a drugi drugo. Ljudi smo, pa smo i grešni, ja verovatno i najgrešniji među vama. Ali to što smo svesni sopstvenog greha nas ne spasava! Spasenje leži u sabranju i veri Hristovoj. Danas imamo priliku da budemo božji, a ne samo ljudi. Da ova skupština bude uspešna i da bude složna, neka pomogne Sveti Andrej, na čiji smo se dan sakupili. Neka vas Bog blagoslovi, braćo! Amin. – Amin otpozdraviše poslanici i ostali svet, a vladika se polako skloni u stranu, pa krenu.

– Kuda, vladiko, sada ideš? Pa treba da počnemo većanje – upita ga Miša.

– Imam, sine, pametnijeg posla – odgovori blago vladika, pa prođe kroz narod, koji mu se sklanjaše ispred nogu i siđe polako niz poviše brdo.

Tresak vrata uzdrma tišinu u kući Anastasijevića. Prvi u sobu upada kapetan Miša, razdrljen, reveri mu pokidani, jednu cipelu nema, sav oznojen, crven, vidiš mu venu na vratu kako pulsira. Uopšte izgleda prepadnuto, ljuto, ne zna da li bi seo, stao ili se bacio kroz prozor. Za njim polako ulazi Ilija, smiren, ceo, neiscepan. Koliko se Miša razbacuje po sobi toliko je Ilija spokojan i lagodno seda na otoman, pa još i uzima sa stola kolače, te sa osmehom žvaće, sve mu šećer pada niz bradu.

– Jesi video Perišića?! – usplahireno upita Miša. – Čim smo počeli, on pobeže. Ja sve gledam, ovih obrenovićevaca ima previše, ali nije za bežaniju, tražim neku glavu u gužvi da vidim, a njega nema! Šta ćemo, crni Ilija, sada da radimo?

– Nema šta da se uradi – odgovori hladno Ilija. – Javi knezu Aleksandru da se pojavi na skupštini i da kaže on šta želi, pa ćemo da vidimo. Bolje njega da linčuju nego nas.

– Pa dobro. I? Šta onda? Koga onda da biramo za kneza? – pita nervozno Miša, glas mu sve podrhtava, jedva do daha dolazi. – Jesi ti video ono napolju? To bre sve go ludak i vucibatina. Svi viču, urlaju, više oružja nego u arsenalu Kalemegdana. Samo topove što nisu dovukli.

– To sam ti ja i rekao, Mišo – odgovori Ilija. – Opasne rabote si se uhvatio. Nego da mi gurnemo Aleksandra, pa kako prođe. Uostalom, šta nam može Miloš… – Međutim, u tom trenutku Ilija prestade da govori i pogleda zastrašeno kroz prozor.

– Šta bi, Ilija? – pita Miša zbunjeno. Pa kad vide kud je ovaj upro pogled, okrenu se i on ka prozoru. Polako prilaze obojica, strah ih da se približe, te polako proviruju kao da gledaju preko puškarnice, a ne pendžera.

Ispred Stambol kapije gužva i metež, samo turbani prolaze užurbano, teška škripa lanaca i dotrajalih balvana polako otvara dveri. Ispred na konju sedi čovek visok, jedini bez turbana i dimija. Turci mu prilaze, hvataju uzde i polako čoveka uvode u grad. Ilija i Miša zinuli u čudu, gledaju, ne trepću obojica kao da ne veruju sopstvenim očima. Da jedan knez, ma šta knez, sin velikoga Karađorđa, tako dolazi pred Turke, pogrbljen, ponizan, da im trči pod skute, kao dete kad traži majku u trenutku straha i plača. Da tako kukavički i bestidno okreće leđa brdu gde su skupštinari i gde je čitava Srbija, ustanička, koja se umiriti ne može već pola veka. Prolazi knez kroz kapiju, s njim užurbano idu Turci, pa se malo podsmehuju i konja po slabinama udaraju. Zatvori se Stambol kapija. Stoje Miša i Ilija i dalje skamenjeni, kao da se fotografiraju, a topot umornog konja ispod bivšeg kneza, odjekuje, uz turski smeh, dalje sve tiše i tiše ka tvrđavi. Okrenu se Miša, pa pogleda u porodični portret i dugo gledaše u svog najstarijeg sina, ogrnutog lentom.

Ustade kapetan Anastasijević, svud okolo narodni poslanici, ali ovoga puta niko se više ne smeje. Nijednog pogleda ohrabrenja, nigde nekog prijatelja ni samilosti. Jevrem sedi pogrbljen, nešto zapisuje, kapetan pokušava da nađe pogled, ali Jevrema to više ne zanima. Okreće se Miša i ka liberalima, ali oni svi slavodobitno gledaju, visoko podignutih brada.

– Gospodo, narodni poslanici – poče Miša, ali nekako nesigurno, kao da mu se glas utišao. – Kao što ste do sada već doznali, knez Aleksandar je pobegao Turcima, čime je sebe sam, bez odobrenja ove skupštine, razvlastio.

– Šta razvlastio?! – viče jedan brkajlija. – Upropastio! Ne samo da je otrčao Turcima nego je na karađorđevce prokletstvo bacio.

– Tako je! – čuje se odobrenje mase oko njega.

– Nema mi više šta od te proklete dinastije da očekujemo. To im je u krvi da beže kad je najcrnje. Tako nas je i Karađorđe ostavio i pobegao u Austriju. Razvlašćuj! – viče brkajlija.

Miša nervozno gleda, okreće se ka liberalima, pogled mu se sudara sa Jevremom, koji stoji mirno, već se ostavio posla pisara, nema se sada šta pisati.

– Mi, gospodo narodni poslanici, mi mladi liberali – poče Jevrem. – Podržaćemo svaki izbor ove skupštine, ali hoćemo garancije da će skupština opstati i da se neće ovako po nekakvim brdima oružana sakupljati, već da će se sastajati redovno i o svim pitanjima razmatrati.

– Ma, čuš, nije nego – sada sa druge strane od Mišinih viče jedan. – Liberalima se zovu, a hoće slobodu da nam ukinu. Videli po Francuskoj, pa bi sada da nam donose ovde republikanske utopije!

– Molim vas, nisu to nikakve utopije, to su realni pravci daljeg političkog delovanja – pokuša Jevrem, ali brzo bi nadglasan od mase koja viče: „Maknite ovu decu odavde!”

– Dobro, gospodo narodni poslanici – sad već samouvereno dere se Miša. – Ako nemate kakav bolji predlog, ja cenim da bismo mogli da biramo novog kneza. – Sada se kapetan Anastasijević uspravi i grlato progovori. – Što on mora dolaziti od dve dinastije? Pa valjda ovde u Srbiji ima još pametnih i časnih porodica. Evo ja predlažem svog sina! – iznenada izreče kapetan, a svud okolo mrtva tišina. – Mlad je ali pametan, zašto da ne izaberemo njega za kneza?

Krc, krc, krc, svud okolo počeše kubure da izlaze i da se zatežu, svaki poslanik ima bar po jednu, a neki i po dve u rukama, sve uperene pravo u kapetana. Jevrem se pomeri od njega, a Ilija nastavi za Jevremom, gledajući unezverenog kapetana koji stoji bled i sam.

– Gospodo poslanici, molim vas. Pa nećemo ovako valjda da razgovaramo – zamuckuje kapetan Miša.

– Od sada ovako, predsedniče Anastasijeviću! – viče opet brkati.

Gleda Miša sve one cevi. Čini mu se kô u košnicu da gleda, sklonio bi se negde, al’ ne može. Noge mu otkazale, pa jedva stoji.

– Narodni poslanici, pustite to oružje – odgovori bradati liberal – zato nam treba skupština. A kad već ne može bez kneza, hajmo onda da biramo Miloša! – Glasni zvuci odobravanja svud okolo. – Taj je već vodio zemlju, što da je ne vodi opet. Mi liberali tražimo Miloša za kneza!

Miša se okrenuo, pa gleda u neverici u liberale. Jevrem mu se smeška, ali do njega kao da mu se smeje i Ilija. Pa zar ćemo ovako, Ilija, poručuje mu očima, a ovaj odgovara: tako, nego kako!

– Šta gledaš, predsedniče, daj da se glasa! – ču se opet povik iz gomile.

Miša, nemajući kud, reče polako:

– U redu, narodni poslanici, koga hoćete za kneza?

– Miloša! – odgovori masa jednoglasno.

Međutim, Miša više ne čuje, cela mu glava pulsira, već je morao jednom da se presvlači, a sad će morati i sanduk da traži.

– Koga rekoste? – ponovi Miša.

– Mil…

Ali u tom trenutku odjeknu kuršum bum!, te prolete iznad Mišine glave. Ovaj se malo povio, te pogleda ka nebu, dim izlazi iz kubure. Miši tek sada zvoni u ušima, možda je ogluveo skroz.

– Koga? – tiho, gotovo nečujno još jednom kapetan – koga?

– Miloša Obrenovića! – odreče gomila.

– Pa što ne kažete! – odjednom se razgoropadi Miša. – Pokušavam da vas čujem već pola sata – uzviknu Miša s kiselim osmehom na licu. Malo popravi revere na sakou, uspravi se dokraja i reče glasno: – Skupština odobrava izbor Miloša za novog kneza Srbije!

Okrenuše se kubure ka nebu, pa počeše poslanici da pucaju. Vade se čuture, nazdravlja se. Miša uzima čuturu, poteže, kasno shvata da se u čuturi ne nalazi voda, pa se presamiti i poče dušu da povraća. Smeju mu se poslanici, dok sa strane stoje liberali sa Ilijom, jedini su umereno radosni.

– Vidite, deco – reče blago Ilija liberalima – ovoga tamo u Evropi nema, siguran sam. Nema da jedan narod koji se malopre hvatao za gušu sada zdravi zajedno i veseli se i da jedan bogati trgovac izgubi sve, skoro bez ispaljenog metka, na ovom brdu po kojem sada ručak postavlja. Dobiste Miloša, al’ da li ćete dobiti skupštinu, ne znam. Ne bih puno slavio da sam na vašem mestu. ’Ajd uzdravlje.

Ilija polako, baš kao i vladika, ostavi liberale usamljene, te se spusti niz brdo, krećući se gotovo bešumno ka Kalemegdanu.

***

Jašu otac i sin, a dan lep, vedar, nebo bez oblaka, a nije mu doba da bude tako plavo. Samo se zvuci kopita čuju, umornih kljusa koja glasno dahću.

– Eto, babo, pogreši za kapetana – poče dečak. – Pričaste o njemu onoliko, a sad ga nigde nema.

– Kakvi nema – odgovori nasmejano otac – tek će da ga bude! Ako je nešto sigurno, to je da Miša Anastasijević ima da se uspravi i da opet počne da pravi novac. Probao je, nije da nije, ali on je trgovac, nije za skupštine i zakone, tu se ne snalazi dobro. Ali vidiš da se razdanilo i da je modro. Ipak je babo negde bio u pravu – pa uštinu sina za obraz, nasmešivši se.

Tako je to bilo, pripoveda se, da su se Srbi sakupili i svašta razgovarali i razgovarajući razgoropadili, pa izabrali novo, u stvari vraćajući staro, očekujući bolje. Iako svašta može da se zameri i spočita ovom narodu, kako je naivan, blesav, neki kažu čak i iracionalan, kad treba da se puca i da se smenjuje, nema im ravnih. Ipak je ova skupština posve neuobičajena, bez pravog protokola, i možda bez prave ideje, bila naša skupština, gde su se skupili naši poslanici, takvi kakvi jesu, ali ipak srpski skupštinari.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu