Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Републиканске утопије”, Вукашин Јањић

„Републиканске утопије”, Вукашин Јањић

Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

Облачи се над Врачаром. Тешки крупни тамносиви облаци излежавају се свуд по хоризонту. Где год човек да погледа нигде зрака, нит светлости нит сунца. Отац и син уморно јашу. Син једва да је ушао у године када може да разазна понешто око себе, али отац се узда и нада. Дао га је у добру школу, још мало па ће да стаса да иде преко Саве, тамо кажу да су најбоље школе. А и по целој Србији бруји, ево има већ скоро две деценије, како нам требају паметне, писмене главе. Како са оваквим сељацима који једино гледају шта тамо напољу могу да продају и да ућаре Србија неће моћи нити да напредује нити да опстане. Свима су на језику чиновници. Свуд се само о томе говори. Чиновници! Постала је попут какве магичне речи која решава све што се од проблема прошлих и будућих накупило. Те са њима имаћемо судове и правду, имаћемо школе и памет, имаћемо скупштину и владу, имаћемо владара начитаног и одговорног. Треба чиновници да се питају и да одлучују!

– Бабо? Ко је тај Атанасијевић?

Отац, погнуте главе, тешко дише под шубаром, само по брку који му се благо њише са десне стране видиш да је жив.

– Бабо!

Тргну се отац.

– Шта би? Стигосмо ли? – рече изненадно, зевајући.

– Ево још мало, бабо. Ко је тај Атанасијевић?

– Какав Атанасијевић?

– Па тај, што причасте ти и чича Јаблан. Неки богат.

– Мислиш на капетана Анастасијевића?

– Баш на њега – рече дечак некако поносно, мада му је свеједно да ли је Атанасијевић или Анастасијевић и да ли уопште има било какво презиме и име.

– Много способан човек – рече отац, узе мало воде из чутуре, промрља кроз уста, па пљуну. – Тај што уме да намирише новац, то ни свиња не може жир у шуми тако брзо да нађе. Терао прасад преко, па кад је скупио новац, направио с властима лист да може да зида, почео да издаје куће и уџерице. Зими, кад нема пуно пољских радова, вади лед са реке, шта ће му то – не знам, ал’ кажу је да тамо преко и то уносно – мало застаде, па погледа ка небу. – Нешто као да се облачи. Биће леп дан.

– Како, бабо, леп кад свуд около мрак?

– Отуда, сине, што се овде време зачас промени и окрене. И таман кад мислиш не може горе, оно се негде раздани, пробије некаква нада. А опет, с друге стране, кад се раздани и кад сунце почне да нас обасјава, надвије се нека помрчина па нас опет врати у ’лад.

***

Усред велике куће велика соба. Једна пећ у углу лепо исцртана, с јаким гвожђем из Пруске. Доле ћилими златно-црвени чак из далеке Персије, лични поклон Кадил-аге кад је пролазио кроз Београд, има томе десет година. Око овалног стола отоман повећи, од фине свиле и ораховине, потом једна раскошна фотеља са две лавље главе на наслонима, стигла право из Венеције, и изненада један мали троножац. На огромном портрету стоји човек, око њега деца, два сина и три кћери; жена мало погрбљена, али велике лепоте, у сјајној хаљини, са шареним кишобраном, који стоји склопљен поред кукова са десне стране. Најстарији син, који је у висини скоро достигао оца, има белу ленту пребачену преко војничког мундира. Лента изгледа као да му је обмотана око груди, те да је повезан њоме услед тешке повреде; никако не успева да дочара величину младог човека, већ га чак додатно унижава и чини смешним.

Два прозора с великим крилима гледају право на Стамбол капију, где се поваздан мењају турске страже, а народ ужурбано трчи и јури. Воли капетан да гледа ту гунгулу и метеж напољу, тамо где су људи у броју великоме више је и прилика да се заради.

– Нема нешто људи – говори човек с портрета. – Јес’ да је хладно, али нигде човека. Биће да се спремају полако за дан.

– Спремају се они за нешто друго, Мишо – одговори старац у лепом јелеку и опанцима. Огромни брци и фес на глави, поглед оштар, не можеш га гледати дуго већ одмах скрећеш поглед кô да си крив. Седи помало укосо и погрбљено на троношцу. – Данас морамо паметно, Мишо, иначе нам свима оде глава.

– Мислиш оде теби – рече трећи човек, заваљен у отоман.

– Што? Рачунаш да ће теби да забораве да си био у власти две деценије. Мислиш ти да је онај заборавио? – узврати старац.

– Ти си вазда био бунџија, Перишићу, па и овде си да буниш. Без тебе мало шта ће моћи да се направи – проговори неубедљиво Миша.

– Јес’, јака ствар. Уздате се у старца. Не могу да ходам, коске ме боле, увече не могу да заспим до поноћи и иза ње. Јака вам вајда од мене. Ни синоћ нисам ока склопио. Не знам шта сам се вртео по постељи беспотребно – одмахну руком Перишић, па се налакти на штап.

– С тобом или без тебе, боље да ми одлучимо како даље него скупштина – рече човек, па све поправља фино поткресане бркове. – Уосталом, то није чак ни скупштина, тако се нисмо састајали ни кад смо се клали с Турцима. То је руља која ће врло лако да нападне, ухвати, почупа. Мишо, ако не будеш знао како да управљаш масом, ништа од наших надања.

– Слушаће они – климну Миша. – Па ваљда име Анастасијевића значи нешто у овој земљи. Ено дижем тамо палату – па показује кроз прозор. – Од Сахат-куле па све до Саве и Стамбола нема веће и одасвуд се види. Много њих живи захваљујући мени, све то ја запошљавам, држим, плаћам. Мораће да слушају.

– Аман, човече, долази 400 и више трибуна – горко констатује човек. – Сви наоружани, сви с пратњама, коњима, јатаганима, кубурама. Ако сада не запуцају, не знам кад ће богами.

– Не брине мене џебана – рече старац. – Ја сам откад знам за себе на мејдану између танета и ђулета. Мене брину ови млади. Путовало, читало, видело, па ’оће овде да калеме. Причају свашта, па чак и о власти без кнеза. То није добро! То је опасније од свих тих капетана и писара што широм Србије сада јашу ка нама. Тима се не сме дати ништа, плашим се упропастиће нам све што смо од Карађорђа па наовамо урадили.

– Укључујући и Милоша? – мало подбоде човек.

– Јесте, и Милоша! – брзо рече старац. – И он је нешто правио, мајку му пожешку. – Ово „пожешку” рече скоро нечујно.

– Баш интересантно што помињеш те што су путовали, ускоро ће да нам дође један од њих – одговори човек.

– Не свиђа ми се то, Илија – настави старац. – Превише сам ја матор и уморан да бих се рвао с њима, али видим куда то иде. То све треба разбуцати.

– Немој тако, Перишићу – убаци се Миша. – Ако желимо да имамо свога кнеза, затребаће нам.

– Тачно тако – настави човек, сада се усправљајући у отоману, као да га одједном заинтересова тема разговора. – Немој мислити да их Милош неће пригрлити за себе. Рећи ће им све, обећаће им шта год траже, после ће се правити блесав, викаће како је то неко писаније које он не разуме, како то није његова работа. И где ми остасмо? Ако их добијемо на нашу страну, па можемо да спасемо и самога кнеза.

– Ову беду од онакве људине? Нема њему спаса – одмахну Перишић.

– Па кога онда? – упита Миша.

У том тренутку уђе млад момак, обучен по последњој моди, ципеле, панталоне, горе кошуља и дугачак фрак. На рукама беле рукавице.

– Шта би, Радоје? – упита Миша.

– Господару, испред је господин Грујић. Каже да га очекујете на аудијенцију – одговори Радоје. Помало погрбљено стоји, не гледа Мишу у очи, већ некако пониже, у углове усана.

– У реду, пусти га да уђе – одговори Миша, па брже-боље трчи да седне у столицу с лављим главама. Брзим покретом прекрсти ноге и спусти руке на наслоне, док му дуги и криви прсти обгрлише гриве.

Уђе у просторију човек, млад али не нарочито стасит нити шармантан. Дуго лице, коса густа зачешљана на страну, али огромне уши. Кô да га је неко поваздан вукао па му их тако растеглио. Чини ти се, додирнуће му рамена. Црни фрак са сивим панталонама, а у руци шешир. Невероватна је сличност у одевању између њега и Илије, као да имају готово истоветна одела, с тим што Илија дуж ревера који падају неочекивано дубоко има извезене беле шаре. Прође погледом преко свих лица и задржа му се поглед на портрету, нарочито на сину обгрљеном лентом.

– Сликано пролетос. Каже ми мајстор да никад толико боје није морао да потроши. Видиш ли горе ону ресу на завеси у ћошку? Пет боја је морао да потроши како би извукао ту нијансу златне. Није ми мало ни стајало, али шта за уметност има да се шкртари – рече поносно Миша.

– Јесте, баш сад у Паризу видех неког сликара како је насликао бару. Замислите, сви тонови су различити, користио само зелену и плаву боју, а бара изашла жута. Ниједан покрет четкице му није исти на целој слици. Мада је и ово подједнако добро – одговори млад човек, и он некако поносно, мада помало подсмешљиво. Поготову се то осети када је нагласио „ово” за Мишин породични портрет.

– Господо, ово је Јеврем Грујић, правник – рече Миша. – Ово овде су Тома Вучић Перишић и Илија Гарашанин. Мислим да додатно представљање није потребно.

– Никако, господине Анастасијевићу – рече и пружи руку, коју Перишић некако невољно прихвати, док Илији сева ватра у очима, те опчињено гледа у Јеврема.

– Е, добро – рече Миша. – Ти знаш шта ће данас да се деси.

– Не бих знао, господине – одговори наивно Јеврем.

– Десиће се то да морамо да изаберемо кнеза – констатова Миша. – Старог или новог, потпуно је свеједно, рачунамо на подршку твојих младих другова.

– Либерала, господине – рече поносно Јеврем.

– Како, молим? – упита Миша.

– Прффф – пусти кроз брке Перишић и окрену се у страну, само да не гледа овог младог човека.

Јеврем погледа на секунд овај Перишићев гест, па настави:

– Либерала, не другова, господине Анастасијевићу. Лепо је што то кажете. И нама је потпуно свеједно ко ће да буде кнез. То нас нимало не занима.

– Значи да се слаж… – поче Миша, али га прекиде Јеврем. – Нас занима скупштина. Занима нас влада и управљање земљом. Кнез је само титула, а титуле мало шта значе. Ево погледајте у Француској, они тамо нимало не хају за владаре и њихове титуле.

– Види, дете – убаци се Перишић. – Ја не знам шта је та Француска, али знам да су они одсекли више глава и владарима и народу него ми Турцима у бунама. Опасно је немати владара. Па чак и ја који сам против свих војвода устајао, чак и против највећег, и све им рекао шта сам имао, и скидао и развлашћивао, па никада нисам имао намеру да Србију оставим без главе.

– Тако је – ускочи Илија. – Србија је, оваква каква јесте, кнежевина и мора имати кнеза. Ако га ми не поставимо међу собом, добићемо неког туђег. А сигуран сам да то чак ни у Француској не бива. Тамо би изабрали опет и Бонапарту ако треба само зато што је Француз, дакле, њихов.

Јеврему помало поцрвенеше дуге уши, јасно му је да је овде Гарашанин у праву.

– Па, прича се да је Милош спреман да поново заседне на кнежевски трон. На крају крајева, он је направио ту и такву Србију о којој говорите, господине Гарашанин.

Перишић хитро скочи на ноге, невероватно за човека његових година.

– Слушај, дете – па се примиче Јеврему, а овај се мало изви у страну и одмакну, па колико се одмиче, овај се примиче. – Та змија је направила Србију себе ради и себе ради ће и да је баци! Много си ти зелен! Читао књиге, а не знаш! Немаш појма како је Молера ишибао да је несрећник лежао у постељи недељу дана због тога што је само тражио закон! Шта мислиш шта ће теби да уради кад чује да Србији кнез и не треба! – Oдгурну руком Јеврема, па прође поред њега, ухвати се за кваку и рече: – Ово неће добро да се заврши са оваквима. – И прострели још једном погледом Јеврема, па изађе ужурбано напоље, оставивши врата отворена.

Повише Београда, мало испод старог римског пута који сада зову цариградски друм, уздиже се брдо. Повише Београда, па повише брдо. Још од давнина су људи када би се нешто важно спремали да ураде или одлуче пели на какву висину не би ли видели више одозго. А можда има нешто у том ваздуху, проређенијем, што тера човека да буде умнији и мудрији. Атињани имаху неко брдо, звало се Ареопаг, па су се тамо често састајали, те им се то толико осладило да тамо пребацише и своју памет, па га назваше Веће на Ареопагу. За наше прилике још је рано да стално већамо по брдима, али проценише мудре главе да би то брдо повише Београда могло бити место сабора и место одлуке шта у ова смутна времена радити. Одозго се лепо виде с једне стране Сава, са друге Дунав, некако посред стоји горди Калемегдан, где Срби не смеју да улазе, а прича се да и тамо има неко брдо на којем Турци воле да размишљају.

А свет пристиже ли пристиже. Чини ти се од раног јутра, како су прве звезде замакле и како се склони оно мрачно небо и замени га некакво сиво, бледуњаво, а опет исто то небо, ето ти људи, иду ли иду. Народни трибуни сви у најлепшим одорама, јелецима и чакширама. Све богато и шарено, украшено, свуд детаљи, понеки цвет или орнамент, по опанцима дугачки кљунови, сви јашу страшне ате и сви наоружани. Сваком јатаган виси с леве стране, а од кубура се виде само јабуке, углавном шљаштеће, неке сребрне, а ретке и изузетне, златне. Сви у пратњи дугачких пушака крџалинки. Пристиже свет, изгледа кô да се спремају на војску, а не на размишљање. Како ли је Турцима могао изгледати призор са зидина издалека можемо само да замишљамо, али приметише пролазници да су прозори на Стамбол капији затворени, само један турбан вири преко да јави у тврђаву ако се шта у овом промишљању изроди неповољно по Турке.

Посред гомиле стоји капетан Миша Анастасијевић. Његово је да данас води ову скупштину. Одмах поред стоји Јеврем, њему дадоше да буде секретар и да контролише протоколе, како се ко јавља и ко ће колико говорити. Илија је пак стао некако са стране, гледа ову гомилу, као да вага како ће да преломи и куда ће да се сврста. Лица отпоздрављају капетану Миши, намерно је стао ту усред, али свуд около друга лица, мрачна, са дугим брцима и намрштена. Чини се да Миша држи ствар, али му некако није мило што су ови што му се смејуље тако малобројни. Скроз са леве стране млад свет, сви по новој моди, гледају у Јеврема и не могу да се суздрже да отпочне расправа.

– Слобода и правда! – довикује један брадати од њих Јеврему. – Слобода и правда!

– Прво ће нам се обратити Његово преосвештенство владика Артемије – отпоче председник Миша самоуверено.

Изађе пред скупштину старац, у мантији и с штапом, на глави му дугачка црна капа. Лице благо, смеје се очима и широким осмехом који се под густом брадом не види најбоље, али пробија иза чекиња. Дугачка брада пада му до учкура и, врло занимљиво, седа је само по крајевима. Око лица и испод грла брада скроз црна, тек негде од груди полако сиви, да би испод стомака била посве бела. Делује као да се владика подмлађује. Висок и витак човек, глас мекан али грлат, те речи испунише простор.

– Поштовани народни посланици, председниче, пријатељи, браћо. Хтео сам да вам се обратим, па сам од председника Анастасијевића измолио да прозборим коју реч пре него што се латите тешка посла – глас владике поче да се пробија кроз људство скупштинара. – Треба сада оставити по страни шта је ко о некоме мислио или понекад рекао, шта неко очекује или прижељкује од овог, сасвим извесно великог догађаја. Ви имате обавезу да у ова смутна времена измислите, изнађете, сложите некакво решење за ову нашу малену Србију, а ја сам сигуран да ћете, уз божју помоћ и благослов, у томе успети. Сада није важан ни кнез Александар, нити претходни кнез Михаило, нити пре њега кнез Милош, није битно којој плими или осеци припадате, битно је да се договоримо кô људи, кô божји људи. – Застаде кратко, осматрајући светину испред себе и јаче се ослањајући на владичански штап. – Немојте сада да падамо у срџбу и да се једимо једни на друге, сада је потребно да будемо заједно. Сетите се светог цара Лазара и косовских јунака, страдалих управо због неслоге која је постојала међу њима. Немојте данас да се опет неслога увуче у наш дух. Нису нас наши стари сабирали, чували и бранили веру и цркву да бисмо је ми данас олако бацали зато што неко жели једно, а други друго. Људи смо, па смо и грешни, ја вероватно и најгрешнији међу вама. Али то што смо свесни сопственог греха нас не спасава! Спасење лежи у сабрању и вери Христовој. Данас имамо прилику да будемо божји, а не само људи. Да ова скупштина буде успешна и да буде сложна, нека помогне Свети Андреј, на чији смо се дан сакупили. Нека вас Бог благослови, браћо! Амин. – Амин отпоздравише посланици и остали свет, а владика се полако склони у страну, па крену.

– Куда, владико, сада идеш? Па треба да почнемо већање – упита га Миша.

– Имам, сине, паметнијег посла – одговори благо владика, па прође кроз народ, који му се склањаше испред ногу и сиђе полако низ повише брдо.

Тресак врата уздрма тишину у кући Анастасијевића. Први у собу упада капетан Миша, раздрљен, ревери му покидани, једну ципелу нема, сав ознојен, црвен, видиш му вену на врату како пулсира. Уопште изгледа препаднуто, љуто, не зна да ли би сео, стао или се бацио кроз прозор. За њим полако улази Илија, смирен, цео, неисцепан. Колико се Миша разбацује по соби толико је Илија спокојан и лагодно седа на отоман, па још и узима са стола колаче, те са осмехом жваће, све му шећер пада низ браду.

– Јеси видео Перишића?! – усплахирено упита Миша. – Чим смо почели, он побеже. Ја све гледам, ових обреновићеваца има превише, али није за бежанију, тражим неку главу у гужви да видим, а њега нема! Шта ћемо, црни Илија, сада да радимо?

– Нема шта да се уради – одговори хладно Илија. – Јави кнезу Александру да се појави на скупштини и да каже он шта жели, па ћемо да видимо. Боље њега да линчују него нас.

– Па добро. И? Шта онда? Кога онда да бирамо за кнеза? – пита нервозно Миша, глас му све подрхтава, једва до даха долази. – Јеси ти видео оно напољу? То бре све го лудак и вуцибатина. Сви вичу, урлају, више оружја него у арсеналу Калемегдана. Само топове што нису довукли.

– То сам ти ја и рекао, Мишо – одговори Илија. – Опасне работе си се ухватио. Него да ми гурнемо Александра, па како прође. Уосталом, шта нам може Милош… – Међутим, у том тренутку Илија престаде да говори и погледа застрашено кроз прозор.

– Шта би, Илија? – пита Миша збуњено. Па кад видe куд је овај упро поглед, окрену се и он ка прозору. Полако прилазе обојица, страх их да се приближе, те полако провирују као да гледају преко пушкарнице, а не пенџера.

Испред Стамбол капије гужва и метеж, само турбани пролазе ужурбано, тешка шкрипа ланаца и дотрајалих балвана полако отвара двери. Испред на коњу седи човек висок, једини без турбана и димија. Турци му прилазе, хватају узде и полако човека уводе у град. Илија и Миша зинули у чуду, гледају, не трепћу обојица као да не верују сопственим очима. Да један кнез, ма шта кнез, син великога Карађорђа, тако долази пред Турке, погрбљен, понизан, да им трчи под скуте, као дете кад тражи мајку у тренутку страха и плача. Да тако кукавички и бестидно окреће леђа брду где су скупштинари и где је читава Србија, устаничка, која се умирити не може већ пола века. Пролази кнез кроз капију, с њим ужурбано иду Турци, па се мало подсмехују и коња по слабинама ударају. Затвори се Стамбол капија. Стоје Миша и Илија и даље скамењени, као да се фотографирају, а топот уморног коња испод бившег кнеза, одјекује, уз турски смех, даље све тише и тише ка тврђави. Окрену се Миша, па погледа у породични портрет и дуго гледаше у свог најстаријег сина, огрнутог лентом.

Устаде капетан Анастасијевић, свуд около народни посланици, али овога пута нико се више не смеје. Ниједног погледа охрабрења, нигде неког пријатеља ни самилости. Јеврем седи погрбљен, нешто записује, капетан покушава да нађе поглед, али Јеврема то више не занима. Окреће се Миша и ка либералима, али они сви славодобитно гледају, високо подигнутих брада.

– Господо, народни посланици – поче Миша, али некако несигурно, као да му се глас утишао. – Као што сте до сада већ дознали, кнез Александар је побегао Турцима, чиме је себе сам, без одобрења ове скупштине, развластио.

– Шта развластио?! – виче један бркајлија. – Упропастио! Не само да је отрчао Турцима него је на карађорђевце проклетство бацио.

– Тако је! – чује се одобрење масе око њега.

– Нема ми више шта од те проклете династије да очекујемо. То им је у крви да беже кад је најцрње. Тако нас је и Карађорђе оставио и побегао у Аустрију. Развлашћуј! – виче бркајлија.

Миша нервозно гледа, окреће се ка либералима, поглед му се судара са Јевремом, који стоји мирно, већ се оставио посла писара, нема се сада шта писати.

– Ми, господо народни посланици, ми млади либерали – поче Јеврем. – Подржаћемо сваки избор ове скупштине, али хоћемо гаранције да ће скупштина опстати и да се неће овако по некаквим брдима оружана сакупљати, већ да ће се састајати редовно и о свим питањима разматрати.

– Ма, чуш, није него – сада са друге стране од Мишиних виче један. – Либералима се зову, а хоће слободу да нам укину. Видели по Француској, па би сада да нам доносе овде републиканске утопије!

– Молим вас, нису то никакве утопије, то су реални правци даљег политичког деловања – покуша Јеврем, али брзо би надгласан од масе која виче: „Макните ову децу одавде!”

– Добро, господо народни посланици – сад већ самоуверено дере се Миша. – Ако немате какав бољи предлог, ја ценим да бисмо могли да бирамо новог кнеза. – Сада се капетан Анастасијевић усправи и грлато проговори. – Што он мора долазити од две династије? Па ваљда овде у Србији има још паметних и часних породица. Ево ја предлажем свог сина! – изненада изрече капетан, а свуд около мртва тишина. – Млад је али паметан, зашто да не изаберемо њега за кнеза?

Крц, крц, крц, свуд около почеше кубуре да излазе и да се затежу, сваки посланик има бар по једну, а неки и по две у рукама, све уперене право у капетана. Јеврем се помери од њега, а Илија настави за Јевремом, гледајући унезвереног капетана који стоји блед и сам.

– Господо посланици, молим вас. Па нећемо овако ваљда да разговарамо – замуцкује капетан Миша.

– Од сада овако, председниче Анастасијевићу! – виче опет бркати.

Гледа Миша све оне цеви. Чини му се кô у кошницу да гледа, склонио би се негде, ал’ не може. Ноге му отказале, па једва стоји.

– Народни посланици, пустите то оружје – одговори брадати либерал – зато нам треба скупштина. А кад већ не може без кнеза, хајмо онда да бирамо Милоша! – Гласни звуци одобравања свуд около. – Тај је већ водио земљу, што да је не води опет. Ми либерали тражимо Милоша за кнеза!

Миша се окренуо, па гледа у неверици у либерале. Јеврем му се смешка, али до њега као да му се смеје и Илија. Па зар ћемо овако, Илија, поручује му очима, а овај одговара: тако, него како!

– Шта гледаш, председниче, дај да се гласа! – чу се опет повик из гомиле.

Миша, немајући куд, рече полако:

– У реду, народни посланици, кога хоћете за кнеза?

– Милоша! – одговори маса једногласно.

Међутим, Миша више не чује, цела му глава пулсира, већ је морао једном да се пресвлачи, а сад ће морати и сандук да тражи.

– Кога рекосте? – понови Миша.

– Мил…

Али у том тренутку одјекну куршум бум!, те пролете изнад Мишине главе. Овај се мало повио, те погледа ка небу, дим излази из кубуре. Миши тек сада звони у ушима, можда је оглувео скроз.

– Кога? – тихо, готово нечујно још једном капетан – кога?

– Милоша Обреновића! – одрече гомила.

– Па што не кажете! – одједном се разгоропади Миша. – Покушавам да вас чујем већ пола сата – узвикну Миша с киселим осмехом на лицу. Мало поправи ревере на сакоу, усправи се докраја и рече гласно: – Скупштина одобрава избор Милоша за новог кнеза Србије!

Окренуше се кубуре ка небу, па почеше посланици да пуцају. Ваде се чутуре, наздравља се. Миша узима чутуру, потеже, касно схвата да се у чутури не налази вода, па се пресамити и поче душу да повраћа. Смеју му се посланици, док са стране стоје либерали са Илијом, једини су умерено радосни.

– Видите, децо – рече благо Илија либералима – овога тамо у Европи нема, сигуран сам. Нема да један народ који се малопре хватао за гушу сада здрави заједно и весели се и да један богати трговац изгуби све, скоро без испаљеног метка, на овом брду по којем сада ручак поставља. Добисте Милоша, ал’ да ли ћете добити скупштину, не знам. Не бих пуно славио да сам на вашем месту. ’Ајд уздравље.

Илија полако, баш као и владика, остави либерале усамљене, те се спусти низ брдо, крећући се готово бешумно ка Калемегдану.

***

Јашу отац и син, а дан леп, ведар, небо без облака, а није му доба да буде тако плаво. Само се звуци копита чују, уморних кљуса која гласно дахћу.

– Ето, бабо, погреши за капетана – поче дечак. – Причасте о њему онолико, а сад га нигде нема.

– Какви нема – одговори насмејано отац – тек ће да га буде! Ако је нешто сигурно, то је да Миша Анастасијевић има да се усправи и да опет почне да прави новац. Пробао је, није да није, али он је трговац, није за скупштине и законе, ту се не сналази добро. Али видиш да се разданило и да је модро. Ипак је бабо негде био у праву – па уштину сина за образ, насмешивши се.

Тако је то било, приповеда се, да су се Срби сакупили и свашта разговарали и разговарајући разгоропадили, па изабрали ново, у ствари враћајући старо, очекујући боље. Иако свашта може да се замери и спочита овом народу, како је наиван, блесав, неки кажу чак и ирационалан, кад треба да се пуца и да се смењује, нема им равних. Ипак је ова скупштина посве неуобичајена, без правог протокола, и можда без праве идеје, била наша скупштина, где су се скупили наши посланици, такви какви јесу, али ипак српски скупштинари.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу