Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Растко Петровић: Са силама немерљивим и Људи говоре

Са силама немерљивим

Године 1927. Растко Петровић објављује свој други роман Са силама немерљивим. За разлику од претходних ово дело није изазвало никакве велике полемике у кругу српске књижевне јавности, можемо чак рећи да је прошло готово незапажено и веома брзо је пало у заборав. И у новије време, када је савремена критика афирмисала она контроверзна Расткова дела, о роману Са силама немерљивим мало је писано, а и када јесте, писано је негативно. То је, кажу критичари, најслабије Петровићево дело, како у формалном, тако и у садржинском погледу. У питању је банална љубавна мелодрама прожета метафизичким и есхатолошким размишљањима обликована застарелим формалним поступцима. Једино Бојан Јовић, нудећи ново интерпретативно читање, доводећи ово дело у везу са остатком Петровићевог стваралаштва али и са европском књижевном традицијом, посебно са жанром манипеје, успева да исправи ову неправду.

Тематски роман Са силама немерљивим стоји у блиској вези са Растковим романом Дан шести, представљајући заправо његов увод или први део. Главни јунак Дана шестог, Стеван Папа-Катић, син је главног јунака Са силама немерљивим, Ирца. И остали кључни ликови овог романа, Марица, Ирчев пријатељ Стеван, стари Папа-Катић, имаће своју улогу у Дану шестом. Заправо, на почетку Дана шестог Петровић нам даје сиже романа Са силама немерљивим, као и основне податке о догађајима који су уследили после Ирчевог самоубиства, о којима се у Са силама немерљивим не приповеда.

Роман Са силама немерљивим има релативно једноставну фабулу. Младић Ирац је у сукобу са оцем, који не одобрава синовљеву љубавну везу са девојком Марицом, и који ће довести Ирца у веома тешку материјалну ситуацију. После свађе са девојком и клевета које шири отац, Ирац остаје потпуно сам и готово на улици. Међутим, ситуација се брзо измени, Ирац се помири са оцем, који пристане на синовљев брак, и, за тренутак, сви су изгледи да се роман заврши срећно. Расплет доноси изненађења, Ирац прво одлучује да заувек напусти породицу и оде у Америку, да би потом, неочекивано, извршио самоубиство. Овако укратко изложена фабула објасниће, можда најбоље, све ону неповољну критику: да су јунаци психолошки неуједначени и неразвијени, невероватно наглих промена расположења и мишљења, и да је крај неочекиван и посве неуверљив.

Чини се да приговор о лошој и неодговарајућој психологизацији јунака овде не стоји. Ликови су обдарени великом самосвешћу, па све што ми о њима сазнајемо су они увиди до којих су они сами дошли и ништа преко тога. Главни јунак истовремено има и изузетно велику жељу да живи и да умре, реч је о његовој жељи за целовитошћу живота. Промишљања о сврховитости живљења, о могућностима човековог остварења присуни су током читавог дела, али нарочито у уметнутој причи Стевана Джамића о анђелима. Имајући ово у виду самоубиство главног јунака на крају не долази нимало изненадно ни немотивисано. Једноставно се деси оно што мора, оно што је од почетка записано, предодређено, јунаци о томе не одлучују, па и не могу ништа да промене – на њих делују силе немерљиве.

људи говоре

Године 1931. излази трећи роман Растка Петровића – људи говоре, који ће уједно бити и последње дело које је за живота објавио. За разлику од претходних Петровићевих књига овај кратки роман брзо је нашао своју публику и до данас остаје најчитаније и најомиљеније његово дело. Иако изузетно сложене структуре, прави авангардни експеримент, ово дело је на први поглед изузетно једноставно, уз то још и веома читљиво, што му је, уосталом, и обезбедило бројну читалачку публику. Роман је заснован на енциклопедичности, том основном Петровићевом књижевном моделу и стваралачком идеалу. Ту тежњу он ће сам овако изложити: Чути као далеки и блиски шум, као брујање, све оно што говоре, што су говорили и што ће говорити људи свих времена и човечанства, моћи прочитати све што су записале људске руке (у есеју Мисао, 1931). људи говоре су састављени од дијалога и кратких реплика и заправо представљају енциклопедију говорних жанрова.

људи говоре је и аутопоетички текст, својеврстан роман о роману, што ће Петровић образлагати у есеју Хелиотерапија афазије. Он жели да напише један мали роман у коме ће, са једне стране, изнети механику одношаја између људи, а са друге представити идеју о аутоматизацији речи и понудити решења да се она превазиђе. Речи су услед свакодневног, аутоматског употребљавања изгубила своја значења, а начин да се то превазиђе Петровић види у њиховом непрестаном понављању. Ако више пута заредом поновимо неку реч, после извесног времена она ће нам изгледати чудно, изгледаће нам као да је управо први пут чујемо, као да је по први пут разумемо. У људи говоре управо непрекидно понављање фраза Добар дан, Довиђења и других устаљених начина поздрављања, има функцију у њиховом такозваном оздрављању, у дебанализовању, и у откривању да су то заправо речи помоћу којих се сваки разговор започиње, речи без којих је немогуће остварити блискост са другим људским бићем (Предраг Петровић, Авангардни роман без романа).

људи говоре се може одредити и као путопис, тај омиљени Петровићев жанр. То је прича коју прича путник о становницима једног малог острва, које посећује у два наврата. У самој основи романа скоро неприметно у лику младог рибара Пипа доноси дубоку трагику и осујећеност људског постојања. Роман се завршава рођењем детета, што је још једна од основних Петровићевих тематских преокупација, размишљањем како ће тај нови човек живети, и закључком да то може бити јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена. људски живот се тако схвата као непоновљивост.

 

Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздати и други мање познати аутори као што су: Вељко Милићевић (Беспуће), Милица Јанковић (Пре среће), Милорад Шапчанин (Сањало), Милутин Ускоковић (Дошљаци), Драгиша Васић (Црвене магле).

Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу