Godine 1927. Rastko Petrović objavljuje svoj drugi roman Sa silama nemerljivim. Za razliku od prethodnih ovo delo nije izazvalo nikakve velike polemike u krugu srpske književne javnosti, možemo čak reći da je prošlo gotovo nezapaženo i veoma brzo je palo u zaborav. I u novije vreme, kada je savremena kritika afirmisala ona kontroverzna Rastkova dela, o romanu Sa silama nemerljivim malo je pisano, a i kada jeste, pisano je negativno. To je, kažu kritičari, najslabije Petrovićevo delo, kako u formalnom, tako i u sadržinskom pogledu. U pitanju je banalna ljubavna melodrama prožeta metafizičkim i eshatološkim razmišljanjima oblikovana zastarelim formalnim postupcima. Jedino Bojan Jović, nudeći novo interpretativno čitanje, dovodeći ovo delo u vezu sa ostatkom Petrovićevog stvaralaštva ali i sa evropskom književnom tradicijom, posebno sa žanrom manipeje, uspeva da ispravi ovu nepravdu.
Tematski roman Sa silama nemerljivim stoji u bliskoj vezi sa Rastkovim romanom Dan šesti, predstavljajući zapravo njegov uvod ili prvi deo. Glavni junak Dana šestog, Stevan Papa-Katić, sin je glavnog junaka Sa silama nemerljivim, Irca. I ostali ključni likovi ovog romana, Marica, Irčev prijatelj Stevan, stari Papa-Katić, imaće svoju ulogu u Danu šestom. Zapravo, na početku Dana šestog Petrović nam daje siže romana Sa silama nemerljivim, kao i osnovne podatke o događajima koji su usledili posle Irčevog samoubistva, o kojima se u Sa silama nemerljivim ne pripoveda.
Roman Sa silama nemerljivim ima relativno jednostavnu fabulu. Mladić Irac je u sukobu sa ocem, koji ne odobrava sinovljevu ljubavnu vezu sa devojkom Maricom, i koji će dovesti Irca u veoma tešku materijalnu situaciju. Posle svađe sa devojkom i kleveta koje širi otac, Irac ostaje potpuno sam i gotovo na ulici. Međutim, situacija se brzo izmeni, Irac se pomiri sa ocem, koji pristane na sinovljev brak, i, za trenutak, svi su izgledi da se roman završi srećno. Rasplet donosi iznenađenja, Irac prvo odlučuje da zauvek napusti porodicu i ode u Ameriku, da bi potom, neočekivano, izvršio samoubistvo. Ovako ukratko izložena fabula objasniće, možda najbolje, sve onu nepovoljnu kritiku: da su junaci psihološki neujednačeni i nerazvijeni, neverovatno naglih promena raspoloženja i mišljenja, i da je kraj neočekivan i posve neuverljiv.
Čini se da prigovor o lošoj i neodgovarajućoj psihologizaciji junaka ovde ne stoji. Likovi su obdareni velikom samosvešću, pa sve što mi o njima saznajemo su oni uvidi do kojih su oni sami došli i ništa preko toga. Glavni junak istovremeno ima i izuzetno veliku želju da živi i da umre, reč je o njegovoj želji za celovitošću života. Promišljanja o svrhovitosti življenja, o mogućnostima čovekovog ostvarenja prisuni su tokom čitavog dela, ali naročito u umetnutoj priči Stevana Džamića o anđelima. Imajući ovo u vidu samoubistvo glavnog junaka na kraju ne dolazi nimalo iznenadno ni nemotivisano. Jednostavno se desi ono što mora, ono što je od početka zapisano, predodređeno, junaci o tome ne odlučuju, pa i ne mogu ništa da promene – na njih deluju sile nemerljive.
Godine 1931. izlazi treći roman Rastka Petrovića – ljudi govore, koji će ujedno biti i poslednje delo koje je za života objavio. Za razliku od prethodnih Petrovićevih knjiga ovaj kratki roman brzo je našao svoju publiku i do danas ostaje najčitanije i najomiljenije njegovo delo. Iako izuzetno složene strukture, pravi avangardni eksperiment, ovo delo je na prvi pogled izuzetno jednostavno, uz to još i veoma čitljivo, što mu je, uostalom, i obezbedilo brojnu čitalačku publiku. Roman je zasnovan na enciklopedičnosti, tom osnovnom Petrovićevom književnom modelu i stvaralačkom idealu. Tu težnju on će sam ovako izložiti: Čuti kao daleki i bliski šum, kao brujanje, sve ono što govore, što su govorili i što će govoriti ljudi svih vremena i čovečanstva, moći pročitati sve što su zapisale ljudske ruke (u eseju Misao, 1931). ljudi govore su sastavljeni od dijaloga i kratkih replika i zapravo predstavljaju enciklopediju govornih žanrova.
ljudi govore je i autopoetički tekst, svojevrstan roman o romanu, što će Petrović obrazlagati u eseju Helioterapija afazije. On želi da napiše jedan mali roman u kome će, sa jedne strane, izneti mehaniku odnošaja između ljudi, a sa druge predstaviti ideju o automatizaciji reči i ponuditi rešenja da se ona prevaziđe. Reči su usled svakodnevnog, automatskog upotrebljavanja izgubila svoja značenja, a način da se to prevaziđe Petrović vidi u njihovom neprestanom ponavljanju. Ako više puta zaredom ponovimo neku reč, posle izvesnog vremena ona će nam izgledati čudno, izgledaće nam kao da je upravo prvi put čujemo, kao da je po prvi put razumemo. U ljudi govore upravo neprekidno ponavljanje fraza Dobar dan, Doviđenja i drugih ustaljenih načina pozdravljanja, ima funkciju u njihovom takozvanom ozdravljanju, u debanalizovanju, i u otkrivanju da su to zapravo reči pomoću kojih se svaki razgovor započinje, reči bez kojih je nemoguće ostvariti bliskost sa drugim ljudskim bićem (Predrag Petrović, Avangardni roman bez romana).
ljudi govore se može odrediti i kao putopis, taj omiljeni Petrovićev žanr. To je priča koju priča putnik o stanovnicima jednog malog ostrva, koje posećuje u dva navrata. U samoj osnovi romana skoro neprimetno u liku mladog ribara Pipa donosi duboku tragiku i osujećenost ljudskog postojanja. Roman se završava rođenjem deteta, što je još jedna od osnovnih Petrovićevih tematskih preokupacija, razmišljanjem kako će taj novi čovek živeti, i zaključkom da to može biti jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena. ljudski život se tako shvata kao neponovljivost.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdavačke kuće Portalibris reizdati i drugi manje poznati autori kao što su: Veljko Milićević (Bespuće), Milica Janković (Pre sreće), Milorad Šapčanin (Sanjalo), Milutin Uskoković (Došljaci), Dragiša Vasić (Crvene magle).
Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.