Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Балша Бечић
Пут у Зарожје
Још једна ноћна мора, тако неподношљиво жива и лепљива да осећам физичку бол која ми паралише цело тело и блокира мисли. Увлачим дубоко дим тек припаљене цигарете и одсутно, непомично гледам у црно-беле тачке на екрану телевизора, које уз гласно шуштање праве хипнотизерски вир који као да усисава моје мисли и не дозвољава ми да се померим. У уједначеном ритму појављује ми се пред очима и нестаје танка бела завеса која се њише на ветру испред отвореног прозора и по ко зна који пут ја иза ње јасно видим и чујем девојку која ми пружа руке и која ме дозива.
Прилазим прозору и гледам у светла града окупаног летњом кишом. Кроз кишне капи ја видим пропланак и босоногу девојку дуге црне косе у белој хаљини која плеше попут Морисоновог јахача олује, тако омамљујуће и страствено. Гледа ме преко рамена својим магнетним црним очима и нека необјашњива сила ме вуче ка њој. Ту се филм прекида. Гледам и даље у кишне капи и чекам да ми се врати. И ево је, ту је. Неко је убацио нови слајд у мој пројектор снова и покушавам да је пратим кроз густу шуму. Гране ме гребу по лицу, пропадам кроз маховину, падам, устајем, али не одустајем и тако све док ми се стара, камена воденица не појави пред очима. Видим да отвара уста и да ме дозива, али ме заглушује хук каменог точка који се окреће у води и ја је не чујем. Она улази у воденицу и кад се затворе стара, тешка дрвена врата, сан престаје. Већ двадесет и једну ноћ исти сан ме прогања и будим се у зноју, држећи се за врат у неописивим боловима и необјашњивим страхом и немиром у срцу.
Спаковао сам кофер, сео у ауто и кренуо ни сам не знам ни где, ни зашто, вођен неком невидљивом силом. Возио сам у непознатом правцу и по први пут после дужег времена осетио сам спокој и веровао свим својим бићем да не губим разум, већ да чиним праву ствар. Вратио сам се у стварност тек код натписа Бајина Башта. Следећег трена већ сам седео у локалној гостиони, којој бих дао име Времеплов да сам се ја питао. Несносна врућина, стари вентилатор на плафону који полако посустаје под зубом времена, карирани столњак са рупама од испалих цигарета из препуних металних пиксли у дугим пијаним ноћима и стари дрвени под који дише и шкрипи и без тежине људских корака. Одједном два као гар црна ока обасјаше просторију. Из те дубоке таме у њеним очима исијавала је светлост под којом ми се чинило као да се одавно знамо. Када ме је питала шта желим да попијем, њен глас ми је као нож запарао уши. Тргнуо сам се и низ леђа ме је прошла језа, јер сам чуо глас који ме је дозивао двадесет и једну ноћ. Упустили смо се у необавезни разговор, јер сам био једини гост. Чини ми се да није прошло више од десет минута, а ја сам знао да ради ту да би платила студије историје, да је родом из села Зарожје, чувеном по воденици првог српског вампира Саве Савановића, да се зове Рада и да воли музику, књиге, ракију од дуње и сладолед од лешника. Она је о мени знала само мој сан и ништа више. То је било и више него довољно да прихватим њену понуду да буде мој лични туристички водич и да је покупим кад заврши с послом.
И дан-данас мислим да сам све што се даље дешавало, будан сањао. Када смо стигли у село Зарожје, она се стопила са тим мистериозним амбијентом као да је лист старог бреста, камен у реци Рогачици, грумен земље са Страхињиног имања, као да је одувек ту и да у њој живи мит о којем се и данас прича у овом крају. Причала ми је тако живописно о уклетој воденици, о воденичарима који су зору дочекивали задављени и без крви, о забрањеној љубави сиротог Страхиње и лепе Радојке, о вампиру Сави Савановићу, о глоговом коцу, светој води и одбеглој жутој лептирици која је завршила на Радојкиним уснама. Из ње је при свакој речи избијала неподношљива лакоћа, као да прича о плетењу ивањских венаца, док је мени из сваке поре тела избијао страх, немир и беспомоћност. Сваку реч сам јасно видео, доживео, разум је вриштао да бежим, а ноге су је и даље следиле по ливадама, напуштеним окућницама, гробљу, шуми и кривој јарузи са рачвастим брестом. Било је толико црвених заставица на том путу, али ја сам сваку бојио у бело и предавао се лудилу.
На једном пропланку наишли смо на коња, који је мирно пасао и махао укруг репом да би отерао досадне летње муве. Када је кренула према њему, несретна животиња се преобразила од страха. Пропињао се на задње ноге уз језиво њиштање, покушавао да ишчупа колац из земље који му није дозвољавао да побегне, а у очима сам му видео ватру и страх. Као да се ништа не дешава, прошла је мирно поред њега, нешто му дошапнула и пружила ми руку да се заједно спустимо низ стрмину која се пружала пред нама. Ненавикнут на овакав терен, пао сам и зарадио посекотину на челу. Ухватила ме је длановима за образе, пропела се на прсте и спустила своје усне на крв која се сливала из ране. Нехајно је нешто прошапутала сама себи у браду и пошла даље. Ја сам стајао као скамењен осећајући и даље њене дланове и усне на себи. Шума као да је затворила своја врата за њом и ја сам је изгубио из вида за трен. Одједном зачух иза себе да ме неко дозива и пита да ли сам добро. Старица забрађена црном марамом, ослањала се на штап и упитала ме где сам кренуо, да нисам залутао и да ли ми треба помоћ. Ни сам не знам како ми је то пало на памет, али спремно сам јој рекао да идем да преспавам у воденици Саве Савановића. Жена је само одмахнула главом у неверици и рекла ми да се тамо не иде без белог лука и глоговог коца, поготово не ноћу. У том часу се појави моја Рада иза дрвета и погледа у старицу која се брзо прекрстила и без речи се окренула и нестала. Одлучила се за кратак предах у једној јарузи. Легла је на земљу поред старог рачвастог пања, длановима миловала дебелу маховину, затворила очи и ћутала. Чудна беличаста измаглица се дизала око нас и чинило ми се као да ће је земља прогутати, као да је грле гране бршљана и да тоне у баршунасту маховину. Ни сам не знам колико је то трајало, али ја сам у глави за то време премотао цео филм од ноћне море до вампира Саве. Након тога је устала, стресла лишће са себе и везала своју дугу, црну косу у висок реп. Тада сам на њеном врату угледао тетоважу лептирице. Приметила је мој преплашен поглед и кратко објаснила да воли лептирице и да се диви њиховој страсти што лете на светло, иако знају да ће им доћи крај чим је дотакну. Ништа ми није било јасно, али сам то прихватио са одобравањем као најлогичнији одговор и кренули смо даље.
Сунце је отишло, а ми смо коначно дошли. Ухватила ме је за руку и повела уском стазом до старе, напуштене воденице. Рекла је да ћемо ту преспавати, јер је ноћу немогуће да се вратимо кроз шуму и преко планине до аута. Све се видело као на длану. Пун месец као да ми се ругао што је и он стигао у моју причу да ми је учини још језивијом. Склупчао сам се у једном ћошку, грчевито стискао колена и нетремице зурио час у врата, час у њу, која је безбрижно лежала на прашњавом дрвеном поду и спавала. Обећао сам сам себи да не смем заспати. Нисам морао гледати на сат. Знао сам да је поноћ. Стари воденичарски точак се полако почео окретати у води. Претећа сенка ми је заклонила месечину и ја сам се у трену нашао у ковитлацу безумља. Шта се даље дешавало, речи не могу описати. Страх, бол, жеља за животом, борба, страст. Чуо сам гласно звецкање са свих страна, осетио нечији ледени дах на врату, чуо шкрипу под нечијим тешким корацима, која ми се приближавала и запахнуо ме непријатан мирис, који ми је парао ноздрве. Врата су се отворила и испред мене је стајао Он. Висок, крупан, црвен и подбуо од крви, са једним оком отвореним. Пружио је руке ка мом врату. Зажмурио сам и предао се, верујући да ћу својом жртвом спасити њу. Бол. Немоћ. Крај.
Пробудио ме је звук аларма. Насмејао сам се углом усана. То значи да сам спавао целу ноћ и да су кошмари престали. Лепа Рада из Зарожја је спавала поред мене. Нашао сам то што сам тражио. Остао је само мит да живи и даље.