Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Ко је био Лука Ћеловић?”, Драшко Савић

Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

У августу 1929. године, у Београду, хиљаде људи формирало је непрегледну поворку у жељи да посљедњи пут одају почаст великом српском добротвору – Луки Ћеловићу. На сахрани, поред многобројних говорника, опраштајући се у име београдске општине, њен потпредсједник, Војислав Зађина, између осталог је рекао: „За Луку Ћеловића говорило се да није био много побожан јер је ретко виђен у цркви. Ипак, Лука Ћеловић се може упоредити с јеванђелским богаташем. Лука Ћеловић је био богаташ, али је разлика између њега и јеванђелског богаташа у томе што је јеванђелски богаташ користио богатство само за своје личне потребе, а Лука Ћеловић је помагао својим богатством друге.”

На дан Светог Луке, 31. октобра 1854. године, у селу Придворици код Требиња, родио се Лука Ћеловић. О раним годинама његовог живота не зна се баш много, познато је само да се врло рано одвојио од родитеља и служио као шегрт у трговини код очевих рођака и пријатеља по разним мјестима у Босни, а са својих осамнаест година је први пут дошао у Београд, град за који ће убрзо постати нераскидиво везан и који ће у потпуности одредити његов даљи живот. Важно је напоменути да вријеме од његовог доласка у Београд – 1872. године, па све до његове смрти – 1929. године представља уједно и врло турбулентан период за српски народ, са значајним историјским догађајима који су умногоме одредили даљу судбину нашег народа. Стога је још значајније нагласити да је Лука Ћеловић био, што директни што индиректни, учесник свих поменутих догађаја, те да је његова улога у српској историографији неоправдано запостављена.

Иако је већ неколико година живио и радио у Београду, Лука није заборавио родну Херцеговину, те се 1875. године придружио херцеговачким устаницима у устанку познатом као Невесињска пушка. Иако рањен у једној од битака, није посустао ни у једном моменту, те је наставио борбу с надмоћнијим непријатељем у нади да ће српске земље коначно бити ослобођене послије више вијекова ропства. У складу с таквим увјерењима, вратио се у Београд 1876. године са осталим херцеговачким борцима и приступио српској војсци као добровољац одмах по избијању српско-турског рата.

Након завршетка рата, враћа се трговини, као свом основном занату. Иако је врло вјероватно да није посједовао никакво формално образовање, то га није спријечило да, због свог урођеног осјећаја за трговину, знатно увећа свој лични капитал наредних неколико година. Као већ признат и цијењен трговац, учествује у оснивању Београдске задруге 1882. године, а убрзо постаје и њен предсједник, и на тој позицији остаје до краја свог живота. Потребно је такође нагласити да у том периоду економске прилике у Србији нису биле сјајне, с обзиром на то да је било прошло тек неколико година од стицања независности, те је и тржиште капитала још увијек било у фази развоја. Иако су слични пројекти доживјели фијаско непосредно након оснивања, Београдска задруга је, највише због способности и одговорности свог предсједника, непрекидно радила све од свог оснивања па до почетка Другог свјетског рата. Захваљујући развоју поменуте институције и врло повољним кредитима које је она нудила, развијају се и друге гране привреде, а економска ситуација у држави временом постаје све боља и стабилнија, те се Лука Ћеловић, осим по раду на пољу националног ослобођења, мора памтити и као један од највећих српски привредника с краја деветнаестог и почетка двадесетог вијека. И поред тога што је за живота стекао велико богатство, он је, према ријечима његових савременика, одувијек важио за скромног човјека који никада није трошио новац на скупе и беспотребне ствари. Међутим, иако за себе штедљив, није штедио када је требало помоћи онима којима је помоћ била неопходна, те је након Првог свјетског рата великодушно помагао домове слијепих у Београду, Земуну и Инђији.

С обзиром на то да је на својој кожи више пута током живота осјетио колико му недостаје високо образовање, чврсто је вјеровао да је предуслов напретка државе и нације раст броја високообразованих младих људи, који би имали могућности да своја знања и вјештине стичу у матичној земљи. Управо због тога је 1911. године сву своју имовину, која је у то вријеме износила педесет милиона динара, тестаментом завјештао Београдском универзитету. Поред тога, и за живота је издашно помагао српске културно-просвјетне организације, као што су Академско певачко друштво „Обилић” из Београда и Певачко друштво „Вила” из Приједора, а од средстава које је донирао Београдском универзитету формирано је неколико фондова и задужбина, из којих се и данас стипендирају надарени и марљиви студенти.

Ипак, у мору доброчинстава која су потекла од овог човјека, као најважније за српски народ ваљало би навести Лукино ангажовање у припремама за ослобођење Старе Србије. Наиме, у периоду од Берлинског конгреса све до Првог балканског рата и ослобођења Старе Србије, положај српског народа на том поднебљу је био изузетно тежак. Стални терор бугарских комита, албанских банди и турских власти допринео је масовном исељавању српског становништва, којем су била угрожена сва елементарна права. С обзиром на то да су српска влада и политичари оклијевали, неколико одважних појединаца одлучује да ствар узме у своје руке. Главни иницијатор оснивања Четничке организације, чији је циљ био заштита српског становништва на Косову и Метохији и у Вардарској долини, био је београдски љекар Милорад Гођевац. Заједно с неколико патриотски оријентисаних интелектуалаца, Четничка организација је већ почетком 1904. године послала прве јединице на територију Старе Србије. Мада су се државни званичници и јавно мњење у почетку противили овим акцијама, убрзо је поменути покрет узео толико маха да је већ крајем исте године постао популаран широм земље. Наредних година се бројност четничких јединица вишеструко увећала, с краткотрајним прекидима „оперисали” су на простору Старе Србије све до коначног ослобођења, те је српски народ на тим просторима, послије више вијекова ропства, коначно осјетио макар минимум сигурности и олакшања. Што се тиче Лукине улоге у цијелом процесу, ваља цитирати самог доктора Милорада Гођевца (иначе, Лукиног блиског пријатеља), који је признао да би без Лукине финансијске помоћи на почетку цијела операција доживјела крах. Наиме, он је сам давао 40.000–50.000 динара годишње за опремање чета, а његова кућа је била „главна база” за састајање одбора, гдје је планиран и договаран највећи број акција. Будући да је био неожењен, његова пространа кућа у Савамали је била одговарајућа локација за такву врсту акција, а колико је рад организације био плодоносан за српски народ, говори и податак да су бугарске комите послале атентаторе у Београд ради ликвидације челних људи Четничке организације – Луке Ћеловића и Милорада Гођевца. Срећом, таква акција је завршена безуспјешно.

Из претходно поменутог није тешко закључити колика је величина Лукиног патриотизма и пожртвованости за српски народ, ма гдје он живио. Иако му је родна груда била Херцеговина, што је цијелог живота поносно истицао, борио се свим силама за српски народ у Повардарју јер је схватао да од судбине тог дијела народа зависи судбина цијелог српског народа, па и људи у његовој Херцеговини. Цијелог свог живота се на разне начине (најчешће ненаметљиво и у тишини) борио за ослобођење читавог свог народа и уједињење у јединствену државу јер је био свјестан да само на тај начин српска држава може бити снажна и независна. Нажалост, у данашње вријеме, име Луке Ћеловића није толико познато српској јавности, те се његово име спомeне само спорадично, у случајевима када се при Универзитету у Београду додјељују награде и стипендије из фонда који је основан према посљедњој жељи овог великог добротвора и патриоте.

 

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу