Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Београдски Алкибијад”, Михаило Јауковић

Награђени есеј на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.

 

Сваки човек има аутобиографију до тренутка када се ожени. После женидбе, сматра се да је више нема. Овога пута, написаћу биографију или животопис у ком ће бити обухваћени занимљиви моменти из мог живота, од момента када сам се родио до тренутка када сам коначно престао да живим као подстанар.

Почео бих од свог доласка на свет. Родио сам се у Београду, на месту где се данас налази Народна банка Србије, и немојте мислити да сам се због тога родио у ванбрачној заједници између гувернера банке и портирове удовице. Мој отац је, као и многи Цинцари, био трговац и звао се Ђорђе, а мајка Љубица. Родитељи су ми дали име Алкибијад, али – за разлику од већине деце – нисам угледао светлост дана, с обзиром на то да сам се родио после поноћи, већ светлост миликерц свеће. Било је то 8. октобра по јулијанском календару, лета господњег 1864. године, када је у царствујушћој Вијени преминуо Вук Караџић. Наравно, то што сам се родио баш те године, била је пука случајност, а не да бих заузео Вуково место у књижевности.

Када ми беше седам година, мом оцу је пропао посао са житом, те смо се преселили у Смедерево, где сам завршио основну школу и два разреда гимназије. У дванаестој години сам први пут побегао од куће, јер сам се хтео прикључити војсци у рату против Турака. Отац је желео да наставим породични посао, али сам ја већ од средњошколских дана најпре променио име у Бранислав, а затим сам постао и члан Ђачке дружине „Нада”, где ћу објавити своје прве песме. Матурирао сам у Београду, у гимназији у Дубровачкој улици, која ће касније носити име краља Петра I Карађорђевића.

Као млад момак био сам члан Народне радикалне странке Николе Пашића и исте године када је донет Закон о Народној банци написао сам своју прву комедију „Народни посланик”. Неких годину и по дана после тога, отпочео је рат са Бугарима. Учествовао сам у њему као каплар, а заједно са мном борио се и песник Војислав Илић. Срећом, рат није дуго трајао, али је мене инспирисао да напишем једну од својих првих књига – „Приповетке једног каплара”. У овом рату својом храброшћу се посебно истакао Михаило Катанић, који је бранио барјак свог пука од бугарског заробљавања. Херој Катанић је преминуо од последица рањавања, и гле случајности, његова сахрана била je истога дана када и сахрана мајке омиљеног официра краља Милана, пуковника Драгутина Франасовића. На сахрани официрове мајке присуствовао је читав државни врх, официрски кор, укључујући и краља Милана, док су на сахрани хероја Катанића присуствовали сасвим обични људи. То ме је разбеснело и подстакло да, на наговор Владана Ђорђевића, будућег председника владе и првог српског хирурга, напишем песму „Погреб два раба”. Последњи стихови песме – у којима стоји „да у Србији прилике су таке, и да бабе славе презиру јунаке” – увредили су краља, због чега сам најпре осуђен на два месеца затвора, да би ми казна убрзо била преиначена у две године. Послат сам на робију у Пожаревац, где је управник био озлоглашени Илија Влах. Првих пар месеци робије није ми било дозвољено да читам било шта осим Библије, имао сам право да мало прошетам са осталим робијашима, као и да кувам кафу. Страст за овим пороком ми се пробудила управо на робији, баш као и страст за дуваном. После неког времена реших да напишем једно писмо врховној власти и да на неки начин тражим помиловање. Успео сам да убедим поједине људе из државног врха да је министар правде мој рођак. Наравно, нисам одмах ослобођен, али сам добио много бољи третман у затвору, као и папир, перо и мастило на којима сам написао „Листиће” и „Протекцију”. После годину дана добио сам помиловање краља, а буљубаша који је обилазио затворске ћелије рекао ми је једном приликом да ко год је био у тој соби где сам ја – постао је министар. И није био далеко од истине. Ја нисам постао министар, али сам право са робије отишао у државну службу. Краљ Милан ме је најпре примио и рекли су ми, када сам ишао код њега, да му ни у једном тренутку не смем окренути леђа. Међутим, он се непрестано вртео по својој канцеларији, те сам се приликом изласка саплео о његовог пса. Он се на то слатко насмејао и одобрио ми конзулску службу у Старој Србији и Македонији. У Битољу, једном од најзначајнијих трговачких градова, добио сам службу и управо тамо сам срео своју животну сапутницу Даринку, са којом сам добио кћери Маргиту и Оливеру и сина Страхињу Бана. Исте године када сам се оженио пребачен сам из Битоља у Приштину, где је један од мојих претходника, конзул Лука Маринковић, убијен од стране Арнаута. Док сам тамо служио, упознао сам се детаљно са приликама на Косову, што ће ме инспирисати да напишем „Писма конзула”, као и путописе „Косово, опис земље и народа” и „С Косова на сиње море”. Једном приликом сам имао слободан викенд и реших да се видим са старим друштвом у кафани „Марија Фаркаш” на Позоришном тргу. Том приликом, један мој пријатељ је спремао државни испит за професора и рекао ми је како не постоји шанса да дуго остане и како не жели да пије, будући да мора да спрема историју. На то сам му рекао да ћу му поставити три питања и да, ако на једно не буде знао одговор, пићемо до зоре. Он се са тим сложио. Знао је када су владале Марија Тјудор и Марија Стјуарт, али није знао када је владала Марија Фаркаш. Дао сам му један грош и рекао да оде до шанка, поручи колач и пита Марију Фаркаш колико има година. Остали смо у кафани до зоре, а он ни сутрадан није учио за испит.

Моја служба у Старој Србији и Македонији трајала је до 1900. године, када сам постао секретар Министарства просвете и драматург Народног позоришта и када је прошло једанаест година од извођења „Протекције”.

Позориште је постало мој највећи порок. Као драматург и управник подигао сам кредит, како би зграда уместо дрвеног могла да добије камено степениште. Сама зграда је пројекат архитекте Александра Бугарског, а идеју за изградњу дао је кнез Михаило. То се одиграло 1867. године, после добијања кључева града од последњег османског команданта Београдске тврђаве Али-Ризе паше – у кафани „Енглеска краљица”, на месту некадашње Варош-капије, коју су српски устаници напали 1806. године, предвођени кнезом Симом Марковићем, уједно и првим министром народне касе, односно финансија. У кафани је кнез обећао будућем првом управнику Народног позоришта Јовану Ђорђевићу, аутору текста српске химне „Боже, правде”, да ће саградити једну велелепну зграду за позориште. Међутим, кнез Михаило није доживео да види завршетак изградње, јер је убијен у атентату истог дана када ће скончати и краљ Александар Обреновић и краљица Драга. Зграда је отворена 1869. године, а прва представа која је одиграна звала се „Посмртна слава кнеза Мијаила Обреновића III” аутора Ђорђа Малетића. На премијери се глумац који је играо кнеза Михаила појавио на сцени јашући коња и пола сале се преплашило и побегло, мислећи да је кнез устао из гроба.

Једнога дана седео сам тако у својој канцеларији и зазвонио је телефон. Јавио сам се и са друге се чуло:

– Је л’ то господин Нушић, управник Народног позоришта?

– Да, а ко је тамо?

– Овде краљ.

– А, хотел „Српски краљ”?

– Ма не, господине Нушићу, краљ!

– А, Ви сте господине Краљ, па како сте? Нисмо се дуго чули.

– Господине Нушићу, овде краљ Александар Обреновић!

– Јао, извините, молим Вас, Ваше височанство. Како Вам могу бити на услузи?

Краљ Александар Обреновић је том приликом хтео да испуни жељу краљици, те да ја организујем представу „Ивкова слава”. Требало је да се представа одигра у Смедереву, јер је краљевски пар тамо боравио. Успео сам да убедим глумце да одемо лађом у Смедерево и да одиграмо комад Стевана Сремца. Приликом намештања сцене, краљ нас је обилазио да види како напредују радови. Том приликом се један од мојих глумаца попео на мердевине, док је краљ био испод њега и питао га како иду припреме, да би му на то овај рекао да не зановета и да му дода даску. Када је сишао и видео да је у питању краљ Александар, почео се извињавати. Краљ Александар се само насмејао и није му то узео за зло.

После мандата од две године, колико сам био управник Народног позоришта у Београду, постао сам 1904. године управник Српског народног позоришта у Новом Саду. Тамо сам био на дужности неких годину и по дана, које сам провео непрестано путујући са глумцима. У Новом Саду сам основао и прво дечје позориште, где су глумила и моја деца. Почетак 20. столећа био је веома буран на политичкој сцени Србије, што је уједно утицало на моје непрестано повлачење из службе и враћање у исту. У ово време долази и до смене династија на српском престолу, када је у ноћи између 29. и 30. маја 1903. године мучки убијен краљевски пар Обреновић. Овога пута на српски трон долази кнез Петар Карађорђевић из Женеве, зет кнеза и будућег црногорског краља Николе Петровића. Најпре долази до прекида дипломатских односа са Холандијом и Великом Британијом, затим питања попут Топовског и Завереничког, Царинског рата са суседном Дунавском монархијом, чији се врхунац огледа у Анексионој кризи 1908. године. Тридесет година након Берлинског конгреса, Аустроугарска је решила да анектира провинцију Босну и Херцеговину, над којом је имала само право окупације. Мој син Страхиња Бан и ја били смо у то време на антиаустријским демонстрацијама у Београду. Јахао сам белог коња, док је иза мене ишло око двадесет хиљада демонстраната. Упутили смо се ка Министарству спољних послова и ја сам хтео да коњ уђе унутра. Изашао је у том тренутку момак Јова и рекао ми да то не чиним, на шта сам му одговорио:

– Није ово ни први ни последњи коњ који је ушао у Министарство спољних послова!

За време демонстрација организовао сам ученике и студенте у „Легију смрти”, одред добровољаца за рат против Аустрије. До краја 1908. године било је 5170 добровољаца, међу којима и мој тринаестогодишњи син, кога сам првог уписао. Мој популаритет био је на врхунцу. Тада сам почео да објављујем чланке у „Политици” под псеудонимом Бен Акиба, а објавио сам и драму у једном чину „Хаџи Лоја”, коју сам написао за једну ноћ и тиме дао помен онима који су изгинули, а посветио је онима који ће тек гинути.

Свет је био на ивици рата. Русија држи страну Србији, а царска Немачка Аустроугарској. Како на крају обично паметнији попушта, страна која је попустила била је руска, али можда не зато што је била паметнија, већ како би избегла рат за који није била спремна после пораза у рату са Јапаном и револуције која ју је уздрмала изнутра претходне две године. Анексија је прихваћена, влада Четворне коалиције, предвођена великим националним радником Стојаном Новаковићем, морала је да изјави да српски интереси у Босни и Херцеговини нису угрожени. Престолонаследник Ђорђе, који је приликом демонстрација спалио заставу суседне Монархије негде отприлике прекопута кафане „Златно буренце” у Призренској улици, где ће касније, 5. новембра 1935. године, проћи први трамвај – који је повезао Београд и Земун – морао је да се одрекне престола у корист млађег брата Александра, а перо којим је потписао абдикацију поклонио је свом вољеном професору математике Михаилу Петровићу Аласу.

Након пет година, 1911. године, завршио се Царински рат, између Србије и њеног северног суседа, из кога је Србија изашла као победник. То је разљутило војне елите Дунавске монархије, које су сада тражиле и најмањи повод да се оружјем обрачунају са Србијом. Те исте године, када се економска блокада северне границе завршила, ја сам добио службу у Битољу, где ћу бити и први Србин управник тог града након ослобођења у Првом балканском рату. Из Битоља сам имао прилике да обилазим предивни Охрид, што ће ме инспирисати да оставим записе „Са обала Охридског језера”.

Дошла је потом и судбоносна година када су балкански орлови добили бој против змаја са Босфора. Године 1912, Надежда Петровић и ја смо испред Народног позоришта позивали добровољце да се прикључе борби за ослобођење наше неослобођене браће из османских окова. Заједничким снагама Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка убиле су змаја и ослободиле своју браћу после вишевековног ропства. После службе у Битољу премештен сам у Скопље, где сам 1913. године основао позориште и где сам остао до повлачења преко Албаније 1915. године. Исте године био сам на отварању споменика вожду Првог српског устанка Карађорђу Петровићу, на Калемегдану. Дуго се ишчекивао тај тренутак када ће Карађорђев унук, краљ Петар, открити споменик који је посвећен његовом деди. На конкурсу за израду споменика победио је сликар из Дубровника који је осликавао унутрашњост Народне банке Србије, Пашко Вучетић. Моја маленкост се налазила у комисији за отварање споменика и зато сам имао места у првом реду, док је поред мене седео најстарији син краља Петра, принц Ђорђе. У моменту откривања споменика сви смо били шокирани призором. Одмах сам шапнуо младом принцу и замолио га да ме његов отац постави за члана комисије која ће покрити споменик. Принц се почео гласно смејати, а моју жељу је чуо и краљ лично и рекао ми да ћемо покрити вожда. Две године након тога, када су Аустроугари окупирали мој родни град, они су порушили тај споменик и желели да направе споменик цару Фрањи Јосифу. Међутим, Фрањо је био изливен три године касније, када је рат био готов а Београд ослобођен, и завршио је као звоно за цркву Ружицу на Београдској тврђави. Од 1930. године, место где је био Карађорђе краси рад хрватског вајара Ивана Мештровића – Споменик захвалности Француској.

После великих победа у Првом, а и у Другом балканском рату, наша неослобођена браћа из Дунавске монархије сада гледају на Србију као на „Пијемонта свих јужних Словена”, што се нимало не допада политичким и војним елитама у Бечу. Тражио се повод за рат са Србијом и пронађен је у виду Сарајевског атентата, када је млади Србохрват Гаврош усмртио надвојводу Фрању Фердинанда и његову супругу Софију Хоенберг. Гаврошеви пуцњи били су пуцњи у катанац „Тамнице народа”, каква је била Аустроугарска за све Словене који су у њој живели. Тачно месец дана након тога, на ушћу Саве у Дунав, подно мог родног града, бродови аустроугарске речне флотиле који су стигли из Земуна испалили су прве пуцње у Великом рату и тада ће почети четворогодишња трагедија једног народа. У рат је тада отишао и мој син Страхиња Бан, који се пријавио као добровољац. Мој родни Београд, који су засипале непријатељске гранате, бранили су жандарми, добровољци који су се уписивали у кафани „Златан топ” на почетку Булевара краља Александра, и припадници Гимнастичког друштва „Душан Силни”.

Прва ратна година била је успешна за нашу малу напаћену земљу, јер је српска војска, захваљујући генијалним војсковођама попут Степе Степановића и Живојина Мишића, извојевала велике победе над многобројнијим непријатељем. Нажалост, после маестралне победе на реци Колубари, где се у рововима појавио лично стари краљ Петар, уследила је страшна епидемија пегавог, повратног и трбушног тифуса, која је харала читавом Србијом до краја пролећа 1915. године. Тада у нашу малу земљу долазе људи великог срца, који сузбијају пошаст која је однела стотине хиљада живота лекара, болничарки, међу њима и моју пријатељицу Надежду Петровић, као и цивила и војника.

После сузбијања епидемије, Немачка и Аустроугарска су поразиле главног савезника Србије у овом рату, Русију. Сада је могла да се планира нова офанзива на Србију. Само, овога пута су нас ударили и Бугари са истока, који су увучени у рат на страну Централних сила и Османског царства. Мој син наставља да се бори, док ме моја жена Даринка моли да га извучем из војске. Рекао сам јој да то нисам могао да урадим, јер сам и сам туђу децу слао у рат 1912. године. Те суморне 1915, стигло нам је писмо у Скопље од нашег сина јединца. Писмо је било следеће садржине:

 

Драги Аго, не тугуј за мном… Пао сам на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала које смо тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам да бих могао будућој Србији корисно послужити, али… таква је судбина.  

Страхиња Бан Нушић

 

Син нам је погинуо те 1915. Године, негде код Пожаревца, оног истог града где сам тамновао годину дана због једне песме. Вест је много погодила моју Даринку и мене. Ја сам после тога одржао говор у Скопљу, пре коначне пропасти и губитка државе. Обратио сам се следећим речима:

– Била је то једна тмурна и влажна јесен, када су вране и гаврани падали на куле скопског града. Црна невеста са заводничким гласом је запевала грозоморну песму позивајући младост у загрљај… Нити црквена звона, нити почасни плотуни, нити војничке фанфаре, нити бучни хорови нису могли да загуше говор мртвих, он је ту, лебди изнад нас. Ја, који сам ближе смрти него животу, чујем тај говор. Ви, који сте ближи животу него смрти, ви то осећате у својој души. У име ожалошћених мајки и очева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза.

У октобру те тужне 1915. године, Бугари су напали Србију са истока, што је проузроковало наше повлачење. Нисам могао да понесем све своје рукописе. Оне које сам оставио у Скопљу Бугари су спалили, док сам један део својих рукописа дао једном Арнаутину у Приштини, који их је сакрио у својој кући. Кренули смо ка Призрену. Врховна команда је одлучивала да ли се дати у повлачење или наставити борбу и организовати одбрану на Косову. Војвода Живојин Мишић био је за то да се на Косову пружи отпор, па макар и капитулирали. Међутим, Врховна команда на челу са војводом Радомиром Путником одлучила се за збег са Косова на сиње море. Тада је почела трагедија једног народа, док је уласком у земљу Арнаута почела трагедија појединца. Повлачење је било права Голгота нашег народа, а народ је предводио лично стари краљ Петар, преузевши улогу Мојсија, који предводи српски народ у обећану земљу. По доласку у албанске луке ишчекивали смо савезничку помоћ, како би нас бродовима пребацили на територије где ћемо се одморити и опоравити. Народ, војска, краљ, Министарски савет, Скупштина и аустроугарски ратни заробљеници пребацивани су италијанским бродовима после ултиматума руског цара Николе да ће Русија изаћи из рата уколико се Србима не пружи помоћ.

До окончања рата време сам проводио у Италији, Француској и Швајцарској. По ослобођењу Београда и успостављању Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, у кући Крсмановића на Престолонаследниковом тргу у Београду, вратио сам се у отаџбину. Све до 1923. године радио сам у Министарству просвете. Добио сам функцију управника „Уметничког одсека”. Тако ми је 1922. године запало, ни мање ни више, да организујем венчање краља Александра Ујединитеља и румунске принцезе Марије Хоенцолерн-Зигмаринген. За ту прилику сам имао задатак да пронађем неких осам стотина најлепших девојака из читаве Краљевине које ће бацати латице ружа приликом доласка принцезе на Савско пристаниште и да се побринем за смештај страних званица. Била је то, по мом скромном мишљењу, највећа свадба тог времена, не због тога што сам је ја организовао, већ по броју људи који су тада дошли у Београд да присуствују овој свечаности. Тада су у Београд пристизале и стране званице, чији сам смештај организовао у хотелу „Москва”, хотелу који је пре рата отворио блаженопочивши краљ Петар лично и у коме је основан Српски олимпијски комитет. Међутим, колико је овај догађај био популаран сведочи и то да је један португалски дипломата са све коферима заспао испред хотела „Српски краљ” преко пута Калемегдана и то на сунцу, јер су све собе биле пуне! Када сам сазнао за тај немили случај, постарао сам се да гост из Португала добије смештај. Колико сам био темељан при организацији наложио сам да се венчање помери за седам дана због болести принцезине сестре. Али, то није спречило да преко двадесет хиљада људи дође у Београд авионом или возом да присуствује овом великом догађају. Венчање је одржано у Саборној цркви, велелепној грађевини посвећеној архангелу Михаилу, где су сахрањени кнежеви Милош и Михаило Обреновић, као и Вук Караџић и Доситеј Обрадовић. Сама црква је грађена по налогу кнеза Милоша, а урађена је по пројекту аустријског архитекте Франца Јанкеа. Поред венчања приредио сам и величанствену војну параду у којој је учествовало осамнаест хиљада војника, као и пријатељску фудбалску утакмицу између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Румуније, у којој су гости однели победу.

Две године након краљевог венчања прославио сам шездесети рођендан у ишчекивању да ћу постати члан Српске краљевске академије и том приликом објавио своју „Аутобиографију”, какву обично објављују академици и пропали политичари, као и „Деветсто петнаесту”, својеврстан омаж сину јединцу кога сам изгубио у доба трагедије једног народа. Тада сам приредио представу на којој је присуствовала и краљица Марија. Али, ја сам више био за то да се рођендан прослави у кафани. То ме је подсетило на време када сам по службеној дужности отишао у Битољ, где сам срео своју будућу супругу Даринку. Пре него што смо се венчали у манастиру недалеко од Битоља, ја сам Даринки поставио услов рекавши јој да не могу да се одрекнем једног од три порока која сам имао, а то су коцка, пиће и жене. Даринка је размишљала врло мудро. Ако ми дозволи да се коцкам – оде кућа, а ако ми дозволи да пуно пијем – одоше и здравље и кућа. Одлучила се за то да ми дозволи да јурим женске, и на то се управо надовезује прича о глумици Жанки Стокић. Наиме, када за свој шездесети рођендан нисам био изабран за члана Академије, захваљујући критици покојног Јована Скерлића, који је говорио да то што ја пишем нема никакву вредност и да сам све писао у ходу – што је иначе тачно, али не мора да значи да није добро – отишао сам у Сарајево, где сам постао управник позоришта и остао тамо скоро три године. По повратку у Београд сам написао једно од својих најбољих дела – „Госпођу министарку” и улогу Живке министарке доделио Жанки Стокић. Е, тиме сам дошао у центар пажње, те су многи говорили да сам заљубљен у Жанку. Прво – доделио сам јој главну улогу у представи, а друго – током пробе су јој се много јели ћевапи, на шта сам наравно поскочио да јој их одмах донесем. Резултат њене жеље за ћевапима био је мој замашћени капут.

После боравка у Сарајеву вратио сам се у Београд и добих позив од „Кола српских сестара” да им помогнем око оснивања једног уметничког друштва. Тако ја седнем са њима у кафану „Коларац” у Кнез Михаиловој улици и донесемо одлуку да се оснује уметнички павиљон, чијем је имену кумовала моја маленкост. Павиљон је основан и отворен на Калемегдану, 1928. године; понео је назив „Цвијета Зузорић” по дубровачкој уметници која је живела и стварала у шеснаестом веку. Управо у том месту први пут сам изложио своју збирку фотографија са Косова и Метохије из времена када сам био конзул у Приштини. У то време изабран сам и за председника Удружења југословенских драмских аутора.

Пет година након тога исправљена је неправда нада мном и постао сам члан Српске краљевске академије. Том приликом држао сам похвалну беседу „Оцу српског позоришта” и оснивачу Народног музеја, Јовану Стерији Поповићу. Исте године сам објавио и „УЈЕЖ – Удружење југословенских еманципованих жена”, а у наредним годинама „Ожалошћену породицу”, „Др” и „Покојника”, што ми је донело велику популарност и чиме сам постао један од најчитанијих југословенских писаца тридесетих година. Уједно сам помогао и својој драгој кћерки Маргити, која се удала за Миливоја Предића, нећака славног сликара, да оснује дечје позориште „Рода”.

На крају ове биографије, у којој сам успео да саберем неке, надам се, вама занимљиве чињенице из свог живота, драги моји читаоци и читатељке, рећи ћу вам да сам читавог живота живео као подстанар и да сам, ево сада, лета Господњег 1937. године, купио себи кућу на адреси Шекспирова број 1 у Београду, где време проводим пишући „Власт”, коју још увек нисам завршио, а вероватно и нећу, јер власт нема свој крај.

 

Сви награђени есеји објављени су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу