Nagrađeni esej na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
Svaki čovek ima autobiografiju do trenutka kada se oženi. Posle ženidbe, smatra se da je više nema. Ovoga puta, napisaću biografiju ili životopis u kom će biti obuhvaćeni zanimljivi momenti iz mog života, od momenta kada sam se rodio do trenutka kada sam konačno prestao da živim kao podstanar.
Počeo bih od svog dolaska na svet. Rodio sam se u Beogradu, na mestu gde se danas nalazi Narodna banka Srbije, i nemojte misliti da sam se zbog toga rodio u vanbračnoj zajednici između guvernera banke i portirove udovice. Moj otac je, kao i mnogi Cincari, bio trgovac i zvao se Đorđe, a majka Ljubica. Roditelji su mi dali ime Alkibijad, ali – za razliku od većine dece – nisam ugledao svetlost dana, s obzirom na to da sam se rodio posle ponoći, već svetlost milikerc sveće. Bilo je to 8. oktobra po julijanskom kalendaru, leta gospodnjeg 1864. godine, kada je u carstvujušćoj Vijeni preminuo Vuk Karadžić. Naravno, to što sam se rodio baš te godine, bila je puka slučajnost, a ne da bih zauzeo Vukovo mesto u književnosti.
Kada mi beše sedam godina, mom ocu je propao posao sa žitom, te smo se preselili u Smederevo, gde sam završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. U dvanaestoj godini sam prvi put pobegao od kuće, jer sam se hteo priključiti vojsci u ratu protiv Turaka. Otac je želeo da nastavim porodični posao, ali sam ja već od srednjoškolskih dana najpre promenio ime u Branislav, a zatim sam postao i član Đačke družine „Nada”, gde ću objaviti svoje prve pesme. Maturirao sam u Beogradu, u gimnaziji u Dubrovačkoj ulici, koja će kasnije nositi ime kralja Petra I Karađorđevića.
Kao mlad momak bio sam član Narodne radikalne stranke Nikole Pašića i iste godine kada je donet Zakon o Narodnoj banci napisao sam svoju prvu komediju „Narodni poslanik”. Nekih godinu i po dana posle toga, otpočeo je rat sa Bugarima. Učestvovao sam u njemu kao kaplar, a zajedno sa mnom borio se i pesnik Vojislav Ilić. Srećom, rat nije dugo trajao, ali je mene inspirisao da napišem jednu od svojih prvih knjiga – „Pripovetke jednog kaplara”. U ovom ratu svojom hrabrošću se posebno istakao Mihailo Katanić, koji je branio barjak svog puka od bugarskog zarobljavanja. Heroj Katanić je preminuo od posledica ranjavanja, i gle slučajnosti, njegova sahrana bila je istoga dana kada i sahrana majke omiljenog oficira kralja Milana, pukovnika Dragutina Franasovića. Na sahrani oficirove majke prisustvovao je čitav državni vrh, oficirski kor, uključujući i kralja Milana, dok su na sahrani heroja Katanića prisustvovali sasvim obični ljudi. To me je razbesnelo i podstaklo da, na nagovor Vladana Đorđevića, budućeg predsednika vlade i prvog srpskog hirurga, napišem pesmu „Pogreb dva raba”. Poslednji stihovi pesme – u kojima stoji „da u Srbiji prilike su take, i da babe slave preziru junake” – uvredili su kralja, zbog čega sam najpre osuđen na dva meseca zatvora, da bi mi kazna ubrzo bila preinačena u dve godine. Poslat sam na robiju u Požarevac, gde je upravnik bio ozloglašeni Ilija Vlah. Prvih par meseci robije nije mi bilo dozvoljeno da čitam bilo šta osim Biblije, imao sam pravo da malo prošetam sa ostalim robijašima, kao i da kuvam kafu. Strast za ovim porokom mi se probudila upravo na robiji, baš kao i strast za duvanom. Posle nekog vremena reših da napišem jedno pismo vrhovnoj vlasti i da na neki način tražim pomilovanje. Uspeo sam da ubedim pojedine ljude iz državnog vrha da je ministar pravde moj rođak. Naravno, nisam odmah oslobođen, ali sam dobio mnogo bolji tretman u zatvoru, kao i papir, pero i mastilo na kojima sam napisao „Listiće” i „Protekciju”. Posle godinu dana dobio sam pomilovanje kralja, a buljubaša koji je obilazio zatvorske ćelije rekao mi je jednom prilikom da ko god je bio u toj sobi gde sam ja – postao je ministar. I nije bio daleko od istine. Ja nisam postao ministar, ali sam pravo sa robije otišao u državnu službu. Kralj Milan me je najpre primio i rekli su mi, kada sam išao kod njega, da mu ni u jednom trenutku ne smem okrenuti leđa. Međutim, on se neprestano vrteo po svojoj kancelariji, te sam se prilikom izlaska sapleo o njegovog psa. On se na to slatko nasmejao i odobrio mi konzulsku službu u Staroj Srbiji i Makedoniji. U Bitolju, jednom od najznačajnijih trgovačkih gradova, dobio sam službu i upravo tamo sam sreo svoju životnu saputnicu Darinku, sa kojom sam dobio kćeri Margitu i Oliveru i sina Strahinju Bana. Iste godine kada sam se oženio prebačen sam iz Bitolja u Prištinu, gde je jedan od mojih prethodnika, konzul Luka Marinković, ubijen od strane Arnauta. Dok sam tamo služio, upoznao sam se detaljno sa prilikama na Kosovu, što će me inspirisati da napišem „Pisma konzula”, kao i putopise „Kosovo, opis zemlje i naroda” i „S Kosova na sinje more”. Jednom prilikom sam imao slobodan vikend i reših da se vidim sa starim društvom u kafani „Marija Farkaš” na Pozorišnom trgu. Tom prilikom, jedan moj prijatelj je spremao državni ispit za profesora i rekao mi je kako ne postoji šansa da dugo ostane i kako ne želi da pije, budući da mora da sprema istoriju. Na to sam mu rekao da ću mu postaviti tri pitanja i da, ako na jedno ne bude znao odgovor, pićemo do zore. On se sa tim složio. Znao je kada su vladale Marija Tjudor i Marija Stjuart, ali nije znao kada je vladala Marija Farkaš. Dao sam mu jedan groš i rekao da ode do šanka, poruči kolač i pita Mariju Farkaš koliko ima godina. Ostali smo u kafani do zore, a on ni sutradan nije učio za ispit.
Moja služba u Staroj Srbiji i Makedoniji trajala je do 1900. godine, kada sam postao sekretar Ministarstva prosvete i dramaturg Narodnog pozorišta i kada je prošlo jedanaest godina od izvođenja „Protekcije”.
Pozorište je postalo moj najveći porok. Kao dramaturg i upravnik podigao sam kredit, kako bi zgrada umesto drvenog mogla da dobije kameno stepenište. Sama zgrada je projekat arhitekte Aleksandra Bugarskog, a ideju za izgradnju dao je knez Mihailo. To se odigralo 1867. godine, posle dobijanja ključeva grada od poslednjeg osmanskog komandanta Beogradske tvrđave Ali-Rize paše – u kafani „Engleska kraljica”, na mestu nekadašnje Varoš-kapije, koju su srpski ustanici napali 1806. godine, predvođeni knezom Simom Markovićem, ujedno i prvim ministrom narodne kase, odnosno finansija. U kafani je knez obećao budućem prvom upravniku Narodnog pozorišta Jovanu Đorđeviću, autoru teksta srpske himne „Bože, pravde”, da će sagraditi jednu velelepnu zgradu za pozorište. Međutim, knez Mihailo nije doživeo da vidi završetak izgradnje, jer je ubijen u atentatu istog dana kada će skončati i kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga. Zgrada je otvorena 1869. godine, a prva predstava koja je odigrana zvala se „Posmrtna slava kneza Mijaila Obrenovića III” autora Đorđa Maletića. Na premijeri se glumac koji je igrao kneza Mihaila pojavio na sceni jašući konja i pola sale se preplašilo i pobeglo, misleći da je knez ustao iz groba.
Jednoga dana sedeo sam tako u svojoj kancelariji i zazvonio je telefon. Javio sam se i sa druge se čulo:
– Je l’ to gospodin Nušić, upravnik Narodnog pozorišta?
– Da, a ko je tamo?
– Ovde kralj.
– A, hotel „Srpski kralj”?
– Ma ne, gospodine Nušiću, kralj!
– A, Vi ste gospodine Kralj, pa kako ste? Nismo se dugo čuli.
– Gospodine Nušiću, ovde kralj Aleksandar Obrenović!
– Jao, izvinite, molim Vas, Vaše visočanstvo. Kako Vam mogu biti na usluzi?
Kralj Aleksandar Obrenović je tom prilikom hteo da ispuni želju kraljici, te da ja organizujem predstavu „Ivkova slava”. Trebalo je da se predstava odigra u Smederevu, jer je kraljevski par tamo boravio. Uspeo sam da ubedim glumce da odemo lađom u Smederevo i da odigramo komad Stevana Sremca. Prilikom nameštanja scene, kralj nas je obilazio da vidi kako napreduju radovi. Tom prilikom se jedan od mojih glumaca popeo na merdevine, dok je kralj bio ispod njega i pitao ga kako idu pripreme, da bi mu na to ovaj rekao da ne zanoveta i da mu doda dasku. Kada je sišao i video da je u pitanju kralj Aleksandar, počeo se izvinjavati. Kralj Aleksandar se samo nasmejao i nije mu to uzeo za zlo.
Posle mandata od dve godine, koliko sam bio upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, postao sam 1904. godine upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Tamo sam bio na dužnosti nekih godinu i po dana, koje sam proveo neprestano putujući sa glumcima. U Novom Sadu sam osnovao i prvo dečje pozorište, gde su glumila i moja deca. Početak 20. stoleća bio je veoma buran na političkoj sceni Srbije, što je ujedno uticalo na moje neprestano povlačenje iz službe i vraćanje u istu. U ovo vreme dolazi i do smene dinastija na srpskom prestolu, kada je u noći između 29. i 30. maja 1903. godine mučki ubijen kraljevski par Obrenović. Ovoga puta na srpski tron dolazi knez Petar Karađorđević iz Ženeve, zet kneza i budućeg crnogorskog kralja Nikole Petrovića. Najpre dolazi do prekida diplomatskih odnosa sa Holandijom i Velikom Britanijom, zatim pitanja poput Topovskog i Zavereničkog, Carinskog rata sa susednom Dunavskom monarhijom, čiji se vrhunac ogleda u Aneksionoj krizi 1908. godine. Trideset godina nakon Berlinskog kongresa, Austrougarska je rešila da anektira provinciju Bosnu i Hercegovinu, nad kojom je imala samo pravo okupacije. Moj sin Strahinja Ban i ja bili smo u to vreme na antiaustrijskim demonstracijama u Beogradu. Jahao sam belog konja, dok je iza mene išlo oko dvadeset hiljada demonstranata. Uputili smo se ka Ministarstvu spoljnih poslova i ja sam hteo da konj uđe unutra. Izašao je u tom trenutku momak Jova i rekao mi da to ne činim, na šta sam mu odgovorio:
– Nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji je ušao u Ministarstvo spoljnih poslova!
Za vreme demonstracija organizovao sam učenike i studente u „Legiju smrti”, odred dobrovoljaca za rat protiv Austrije. Do kraja 1908. godine bilo je 5170 dobrovoljaca, među kojima i moj trinaestogodišnji sin, koga sam prvog upisao. Moj popularitet bio je na vrhuncu. Tada sam počeo da objavljujem članke u „Politici” pod pseudonimom Ben Akiba, a objavio sam i dramu u jednom činu „Hadži Loja”, koju sam napisao za jednu noć i time dao pomen onima koji su izginuli, a posvetio je onima koji će tek ginuti.
Svet je bio na ivici rata. Rusija drži stranu Srbiji, a carska Nemačka Austrougarskoj. Kako na kraju obično pametniji popušta, strana koja je popustila bila je ruska, ali možda ne zato što je bila pametnija, već kako bi izbegla rat za koji nije bila spremna posle poraza u ratu sa Japanom i revolucije koja ju je uzdrmala iznutra prethodne dve godine. Aneksija je prihvaćena, vlada Četvorne koalicije, predvođena velikim nacionalnim radnikom Stojanom Novakovićem, morala je da izjavi da srpski interesi u Bosni i Hercegovini nisu ugroženi. Prestolonaslednik Đorđe, koji je prilikom demonstracija spalio zastavu susedne Monarhije negde otprilike prekoputa kafane „Zlatno burence” u Prizrenskoj ulici, gde će kasnije, 5. novembra 1935. godine, proći prvi tramvaj – koji je povezao Beograd i Zemun – morao je da se odrekne prestola u korist mlađeg brata Aleksandra, a pero kojim je potpisao abdikaciju poklonio je svom voljenom profesoru matematike Mihailu Petroviću Alasu.
Nakon pet godina, 1911. godine, završio se Carinski rat, između Srbije i njenog severnog suseda, iz koga je Srbija izašla kao pobednik. To je razljutilo vojne elite Dunavske monarhije, koje su sada tražile i najmanji povod da se oružjem obračunaju sa Srbijom. Te iste godine, kada se ekonomska blokada severne granice završila, ja sam dobio službu u Bitolju, gde ću biti i prvi Srbin upravnik tog grada nakon oslobođenja u Prvom balkanskom ratu. Iz Bitolja sam imao prilike da obilazim predivni Ohrid, što će me inspirisati da ostavim zapise „Sa obala Ohridskog jezera”.
Došla je potom i sudbonosna godina kada su balkanski orlovi dobili boj protiv zmaja sa Bosfora. Godine 1912, Nadežda Petrović i ja smo ispred Narodnog pozorišta pozivali dobrovoljce da se priključe borbi za oslobođenje naše neoslobođene braće iz osmanskih okova. Zajedničkim snagama Srbija, Bugarska, Crna Gora i Grčka ubile su zmaja i oslobodile svoju braću posle viševekovnog ropstva. Posle službe u Bitolju premešten sam u Skoplje, gde sam 1913. godine osnovao pozorište i gde sam ostao do povlačenja preko Albanije 1915. godine. Iste godine bio sam na otvaranju spomenika voždu Prvog srpskog ustanka Karađorđu Petroviću, na Kalemegdanu. Dugo se iščekivao taj trenutak kada će Karađorđev unuk, kralj Petar, otkriti spomenik koji je posvećen njegovom dedi. Na konkursu za izradu spomenika pobedio je slikar iz Dubrovnika koji je oslikavao unutrašnjost Narodne banke Srbije, Paško Vučetić. Moja malenkost se nalazila u komisiji za otvaranje spomenika i zato sam imao mesta u prvom redu, dok je pored mene sedeo najstariji sin kralja Petra, princ Đorđe. U momentu otkrivanja spomenika svi smo bili šokirani prizorom. Odmah sam šapnuo mladom princu i zamolio ga da me njegov otac postavi za člana komisije koja će pokriti spomenik. Princ se počeo glasno smejati, a moju želju je čuo i kralj lično i rekao mi da ćemo pokriti vožda. Dve godine nakon toga, kada su Austrougari okupirali moj rodni grad, oni su porušili taj spomenik i želeli da naprave spomenik caru Franji Josifu. Međutim, Franjo je bio izliven tri godine kasnije, kada je rat bio gotov a Beograd oslobođen, i završio je kao zvono za crkvu Ružicu na Beogradskoj tvrđavi. Od 1930. godine, mesto gde je bio Karađorđe krasi rad hrvatskog vajara Ivana Meštrovića – Spomenik zahvalnosti Francuskoj.
Posle velikih pobeda u Prvom, a i u Drugom balkanskom ratu, naša neoslobođena braća iz Dunavske monarhije sada gledaju na Srbiju kao na „Pijemonta svih južnih Slovena”, što se nimalo ne dopada političkim i vojnim elitama u Beču. Tražio se povod za rat sa Srbijom i pronađen je u vidu Sarajevskog atentata, kada je mladi Srbohrvat Gavroš usmrtio nadvojvodu Franju Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju Hoenberg. Gavroševi pucnji bili su pucnji u katanac „Tamnice naroda”, kakva je bila Austrougarska za sve Slovene koji su u njoj živeli. Tačno mesec dana nakon toga, na ušću Save u Dunav, podno mog rodnog grada, brodovi austrougarske rečne flotile koji su stigli iz Zemuna ispalili su prve pucnje u Velikom ratu i tada će početi četvorogodišnja tragedija jednog naroda. U rat je tada otišao i moj sin Strahinja Ban, koji se prijavio kao dobrovoljac. Moj rodni Beograd, koji su zasipale neprijateljske granate, branili su žandarmi, dobrovoljci koji su se upisivali u kafani „Zlatan top” na početku Bulevara kralja Aleksandra, i pripadnici Gimnastičkog društva „Dušan Silni”.
Prva ratna godina bila je uspešna za našu malu napaćenu zemlju, jer je srpska vojska, zahvaljujući genijalnim vojskovođama poput Stepe Stepanovića i Živojina Mišića, izvojevala velike pobede nad mnogobrojnijim neprijateljem. Nažalost, posle maestralne pobede na reci Kolubari, gde se u rovovima pojavio lično stari kralj Petar, usledila je strašna epidemija pegavog, povratnog i trbušnog tifusa, koja je harala čitavom Srbijom do kraja proleća 1915. godine. Tada u našu malu zemlju dolaze ljudi velikog srca, koji suzbijaju pošast koja je odnela stotine hiljada života lekara, bolničarki, među njima i moju prijateljicu Nadeždu Petrović, kao i civila i vojnika.
Posle suzbijanja epidemije, Nemačka i Austrougarska su porazile glavnog saveznika Srbije u ovom ratu, Rusiju. Sada je mogla da se planira nova ofanziva na Srbiju. Samo, ovoga puta su nas udarili i Bugari sa istoka, koji su uvučeni u rat na stranu Centralnih sila i Osmanskog carstva. Moj sin nastavlja da se bori, dok me moja žena Darinka moli da ga izvučem iz vojske. Rekao sam joj da to nisam mogao da uradim, jer sam i sam tuđu decu slao u rat 1912. godine. Te sumorne 1915, stiglo nam je pismo u Skoplje od našeg sina jedinca. Pismo je bilo sledeće sadržine:
Dragi Ago, ne tuguj za mnom… Pao sam na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih ideala koje smo tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali… takva je sudbina.
Strahinja Ban Nušić
Sin nam je poginuo te 1915. Godine, negde kod Požarevca, onog istog grada gde sam tamnovao godinu dana zbog jedne pesme. Vest je mnogo pogodila moju Darinku i mene. Ja sam posle toga održao govor u Skoplju, pre konačne propasti i gubitka države. Obratio sam se sledećim rečima:
– Bila je to jedna tmurna i vlažna jesen, kada su vrane i gavrani padali na kule skopskog grada. Crna nevesta sa zavodničkim glasom je zapevala grozomornu pesmu pozivajući mladost u zagrljaj… Niti crkvena zvona, niti počasni plotuni, niti vojničke fanfare, niti bučni horovi nisu mogli da zaguše govor mrtvih, on je tu, lebdi iznad nas. Ja, koji sam bliže smrti nego životu, čujem taj govor. Vi, koji ste bliži životu nego smrti, vi to osećate u svojoj duši. U ime ožalošćenih majki i očeva ja polažem na ovaj spomenik najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza.
U oktobru te tužne 1915. godine, Bugari su napali Srbiju sa istoka, što je prouzrokovalo naše povlačenje. Nisam mogao da ponesem sve svoje rukopise. One koje sam ostavio u Skoplju Bugari su spalili, dok sam jedan deo svojih rukopisa dao jednom Arnautinu u Prištini, koji ih je sakrio u svojoj kući. Krenuli smo ka Prizrenu. Vrhovna komanda je odlučivala da li se dati u povlačenje ili nastaviti borbu i organizovati odbranu na Kosovu. Vojvoda Živojin Mišić bio je za to da se na Kosovu pruži otpor, pa makar i kapitulirali. Međutim, Vrhovna komanda na čelu sa vojvodom Radomirom Putnikom odlučila se za zbeg sa Kosova na sinje more. Tada je počela tragedija jednog naroda, dok je ulaskom u zemlju Arnauta počela tragedija pojedinca. Povlačenje je bilo prava Golgota našeg naroda, a narod je predvodio lično stari kralj Petar, preuzevši ulogu Mojsija, koji predvodi srpski narod u obećanu zemlju. Po dolasku u albanske luke iščekivali smo savezničku pomoć, kako bi nas brodovima prebacili na teritorije gde ćemo se odmoriti i oporaviti. Narod, vojska, kralj, Ministarski savet, Skupština i austrougarski ratni zarobljenici prebacivani su italijanskim brodovima posle ultimatuma ruskog cara Nikole da će Rusija izaći iz rata ukoliko se Srbima ne pruži pomoć.
Do okončanja rata vreme sam provodio u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj. Po oslobođenju Beograda i uspostavljanju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, u kući Krsmanovića na Prestolonaslednikovom trgu u Beogradu, vratio sam se u otadžbinu. Sve do 1923. godine radio sam u Ministarstvu prosvete. Dobio sam funkciju upravnika „Umetničkog odseka”. Tako mi je 1922. godine zapalo, ni manje ni više, da organizujem venčanje kralja Aleksandra Ujedinitelja i rumunske princeze Marije Hoencolern-Zigmaringen. Za tu priliku sam imao zadatak da pronađem nekih osam stotina najlepših devojaka iz čitave Kraljevine koje će bacati latice ruža prilikom dolaska princeze na Savsko pristanište i da se pobrinem za smeštaj stranih zvanica. Bila je to, po mom skromnom mišljenju, najveća svadba tog vremena, ne zbog toga što sam je ja organizovao, već po broju ljudi koji su tada došli u Beograd da prisustvuju ovoj svečanosti. Tada su u Beograd pristizale i strane zvanice, čiji sam smeštaj organizovao u hotelu „Moskva”, hotelu koji je pre rata otvorio blaženopočivši kralj Petar lično i u kome je osnovan Srpski olimpijski komitet. Međutim, koliko je ovaj događaj bio popularan svedoči i to da je jedan portugalski diplomata sa sve koferima zaspao ispred hotela „Srpski kralj” preko puta Kalemegdana i to na suncu, jer su sve sobe bile pune! Kada sam saznao za taj nemili slučaj, postarao sam se da gost iz Portugala dobije smeštaj. Koliko sam bio temeljan pri organizaciji naložio sam da se venčanje pomeri za sedam dana zbog bolesti princezine sestre. Ali, to nije sprečilo da preko dvadeset hiljada ljudi dođe u Beograd avionom ili vozom da prisustvuje ovom velikom događaju. Venčanje je održano u Sabornoj crkvi, velelepnoj građevini posvećenoj arhangelu Mihailu, gde su sahranjeni kneževi Miloš i Mihailo Obrenović, kao i Vuk Karadžić i Dositej Obradović. Sama crkva je građena po nalogu kneza Miloša, a urađena je po projektu austrijskog arhitekte Franca Jankea. Pored venčanja priredio sam i veličanstvenu vojnu paradu u kojoj je učestvovalo osamnaest hiljada vojnika, kao i prijateljsku fudbalsku utakmicu između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Rumunije, u kojoj su gosti odneli pobedu.
Dve godine nakon kraljevog venčanja proslavio sam šezdeseti rođendan u iščekivanju da ću postati član Srpske kraljevske akademije i tom prilikom objavio svoju „Autobiografiju”, kakvu obično objavljuju akademici i propali političari, kao i „Devetsto petnaestu”, svojevrstan omaž sinu jedincu koga sam izgubio u doba tragedije jednog naroda. Tada sam priredio predstavu na kojoj je prisustvovala i kraljica Marija. Ali, ja sam više bio za to da se rođendan proslavi u kafani. To me je podsetilo na vreme kada sam po službenoj dužnosti otišao u Bitolj, gde sam sreo svoju buduću suprugu Darinku. Pre nego što smo se venčali u manastiru nedaleko od Bitolja, ja sam Darinki postavio uslov rekavši joj da ne mogu da se odreknem jednog od tri poroka koja sam imao, a to su kocka, piće i žene. Darinka je razmišljala vrlo mudro. Ako mi dozvoli da se kockam – ode kuća, a ako mi dozvoli da puno pijem – odoše i zdravlje i kuća. Odlučila se za to da mi dozvoli da jurim ženske, i na to se upravo nadovezuje priča o glumici Žanki Stokić. Naime, kada za svoj šezdeseti rođendan nisam bio izabran za člana Akademije, zahvaljujući kritici pokojnog Jovana Skerlića, koji je govorio da to što ja pišem nema nikakvu vrednost i da sam sve pisao u hodu – što je inače tačno, ali ne mora da znači da nije dobro – otišao sam u Sarajevo, gde sam postao upravnik pozorišta i ostao tamo skoro tri godine. Po povratku u Beograd sam napisao jedno od svojih najboljih dela – „Gospođu ministarku” i ulogu Živke ministarke dodelio Žanki Stokić. E, time sam došao u centar pažnje, te su mnogi govorili da sam zaljubljen u Žanku. Prvo – dodelio sam joj glavnu ulogu u predstavi, a drugo – tokom probe su joj se mnogo jeli ćevapi, na šta sam naravno poskočio da joj ih odmah donesem. Rezultat njene želje za ćevapima bio je moj zamašćeni kaput.
Posle boravka u Sarajevu vratio sam se u Beograd i dobih poziv od „Kola srpskih sestara” da im pomognem oko osnivanja jednog umetničkog društva. Tako ja sednem sa njima u kafanu „Kolarac” u Knez Mihailovoj ulici i donesemo odluku da se osnuje umetnički paviljon, čijem je imenu kumovala moja malenkost. Paviljon je osnovan i otvoren na Kalemegdanu, 1928. godine; poneo je naziv „Cvijeta Zuzorić” po dubrovačkoj umetnici koja je živela i stvarala u šesnaestom veku. Upravo u tom mestu prvi put sam izložio svoju zbirku fotografija sa Kosova i Metohije iz vremena kada sam bio konzul u Prištini. U to vreme izabran sam i za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora.
Pet godina nakon toga ispravljena je nepravda nada mnom i postao sam član Srpske kraljevske akademije. Tom prilikom držao sam pohvalnu besedu „Ocu srpskog pozorišta” i osnivaču Narodnog muzeja, Jovanu Steriji Popoviću. Iste godine sam objavio i „UJEŽ – Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena”, a u narednim godinama „Ožalošćenu porodicu”, „Dr” i „Pokojnika”, što mi je donelo veliku popularnost i čime sam postao jedan od najčitanijih jugoslovenskih pisaca tridesetih godina. Ujedno sam pomogao i svojoj dragoj kćerki Margiti, koja se udala za Milivoja Predića, nećaka slavnog slikara, da osnuje dečje pozorište „Roda”.
Na kraju ove biografije, u kojoj sam uspeo da saberem neke, nadam se, vama zanimljive činjenice iz svog života, dragi moji čitaoci i čitateljke, reći ću vam da sam čitavog života živeo kao podstanar i da sam, evo sada, leta Gospodnjeg 1937. godine, kupio sebi kuću na adresi Šekspirova broj 1 u Beogradu, gde vreme provodim pišući „Vlast”, koju još uvek nisam završio, a verovatno i neću, jer vlast nema svoj kraj.
Svi nagrađeni eseji objavljeni su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.