Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Balša Bečić
Put u Zarožje
Još jedna noćna mora, tako nepodnošljivo živa i lepljiva da osećam fizičku bol koja mi parališe celo telo i blokira misli. Uvlačim duboko dim tek pripaljene cigarete i odsutno, nepomično gledam u crno-bele tačke na ekranu televizora, koje uz glasno šuštanje prave hipnotizerski vir koji kao da usisava moje misli i ne dozvoljava mi da se pomerim. U ujednačenom ritmu pojavljuje mi se pred očima i nestaje tanka bela zavesa koja se njiše na vetru ispred otvorenog prozora i po ko zna koji put ja iza nje jasno vidim i čujem devojku koja mi pruža ruke i koja me doziva.
Prilazim prozoru i gledam u svetla grada okupanog letnjom kišom. Kroz kišne kapi ja vidim proplanak i bosonogu devojku duge crne kose u beloj haljini koja pleše poput Morisonovog jahača oluje, tako omamljujuće i strastveno. Gleda me preko ramena svojim magnetnim crnim očima i neka neobjašnjiva sila me vuče ka njoj. Tu se film prekida. Gledam i dalje u kišne kapi i čekam da mi se vrati. I evo je, tu je. Neko je ubacio novi slajd u moj projektor snova i pokušavam da je pratim kroz gustu šumu. Grane me grebu po licu, propadam kroz mahovinu, padam, ustajem, ali ne odustajem i tako sve dok mi se stara, kamena vodenica ne pojavi pred očima. Vidim da otvara usta i da me doziva, ali me zaglušuje huk kamenog točka koji se okreće u vodi i ja je ne čujem. Ona ulazi u vodenicu i kad se zatvore stara, teška drvena vrata, san prestaje. Već dvadeset i jednu noć isti san me proganja i budim se u znoju, držeći se za vrat u neopisivim bolovima i neobjašnjivim strahom i nemirom u srcu.
Spakovao sam kofer, seo u auto i krenuo ni sam ne znam ni gde, ni zašto, vođen nekom nevidljivom silom. Vozio sam u nepoznatom pravcu i po prvi put posle dužeg vremena osetio sam spokoj i verovao svim svojim bićem da ne gubim razum, već da činim pravu stvar. Vratio sam se u stvarnost tek kod natpisa Bajina Bašta. Sledećeg trena već sam sedeo u lokalnoj gostioni, kojoj bih dao ime Vremeplov da sam se ja pitao. Nesnosna vrućina, stari ventilator na plafonu koji polako posustaje pod zubom vremena, karirani stolnjak sa rupama od ispalih cigareta iz prepunih metalnih piksli u dugim pijanim noćima i stari drveni pod koji diše i škripi i bez težine ljudskih koraka. Odjednom dva kao gar crna oka obasjaše prostoriju. Iz te duboke tame u njenim očima isijavala je svetlost pod kojom mi se činilo kao da se odavno znamo. Kada me je pitala šta želim da popijem, njen glas mi je kao nož zaparao uši. Trgnuo sam se i niz leđa me je prošla jeza, jer sam čuo glas koji me je dozivao dvadeset i jednu noć. Upustili smo se u neobavezni razgovor, jer sam bio jedini gost. Čini mi se da nije prošlo više od deset minuta, a ja sam znao da radi tu da bi platila studije istorije, da je rodom iz sela Zarožje, čuvenom po vodenici prvog srpskog vampira Save Savanovića, da se zove Rada i da voli muziku, knjige, rakiju od dunje i sladoled od lešnika. Ona je o meni znala samo moj san i ništa više. To je bilo i više nego dovoljno da prihvatim njenu ponudu da bude moj lični turistički vodič i da je pokupim kad završi s poslom.
I dan-danas mislim da sam sve što se dalje dešavalo, budan sanjao. Kada smo stigli u selo Zarožje, ona se stopila sa tim misterioznim ambijentom kao da je list starog bresta, kamen u reci Rogačici, grumen zemlje sa Strahinjinog imanja, kao da je oduvek tu i da u njoj živi mit o kojem se i danas priča u ovom kraju. Pričala mi je tako živopisno o ukletoj vodenici, o vodeničarima koji su zoru dočekivali zadavljeni i bez krvi, o zabranjenoj ljubavi sirotog Strahinje i lepe Radojke, o vampiru Savi Savanoviću, o glogovom kocu, svetoj vodi i odbegloj žutoj leptirici koja je završila na Radojkinim usnama. Iz nje je pri svakoj reči izbijala nepodnošljiva lakoća, kao da priča o pletenju ivanjskih venaca, dok je meni iz svake pore tela izbijao strah, nemir i bespomoćnost. Svaku reč sam jasno video, doživeo, razum je vrištao da bežim, a noge su je i dalje sledile po livadama, napuštenim okućnicama, groblju, šumi i krivoj jaruzi sa račvastim brestom. Bilo je toliko crvenih zastavica na tom putu, ali ja sam svaku bojio u belo i predavao se ludilu.
Na jednom proplanku naišli smo na konja, koji je mirno pasao i mahao ukrug repom da bi oterao dosadne letnje muve. Kada je krenula prema njemu, nesretna životinja se preobrazila od straha. Propinjao se na zadnje noge uz jezivo njištanje, pokušavao da iščupa kolac iz zemlje koji mu nije dozvoljavao da pobegne, a u očima sam mu video vatru i strah. Kao da se ništa ne dešava, prošla je mirno pored njega, nešto mu došapnula i pružila mi ruku da se zajedno spustimo niz strminu koja se pružala pred nama. Nenaviknut na ovakav teren, pao sam i zaradio posekotinu na čelu. Uhvatila me je dlanovima za obraze, propela se na prste i spustila svoje usne na krv koja se slivala iz rane. Nehajno je nešto prošaputala sama sebi u bradu i pošla dalje. Ja sam stajao kao skamenjen osećajući i dalje njene dlanove i usne na sebi. Šuma kao da je zatvorila svoja vrata za njom i ja sam je izgubio iz vida za tren. Odjednom začuh iza sebe da me neko doziva i pita da li sam dobro. Starica zabrađena crnom maramom, oslanjala se na štap i upitala me gde sam krenuo, da nisam zalutao i da li mi treba pomoć. Ni sam ne znam kako mi je to palo na pamet, ali spremno sam joj rekao da idem da prespavam u vodenici Save Savanovića. Žena je samo odmahnula glavom u neverici i rekla mi da se tamo ne ide bez belog luka i glogovog koca, pogotovo ne noću. U tom času se pojavi moja Rada iza drveta i pogleda u staricu koja se brzo prekrstila i bez reči se okrenula i nestala. Odlučila se za kratak predah u jednoj jaruzi. Legla je na zemlju pored starog račvastog panja, dlanovima milovala debelu mahovinu, zatvorila oči i ćutala. Čudna beličasta izmaglica se dizala oko nas i činilo mi se kao da će je zemlja progutati, kao da je grle grane bršljana i da tone u baršunastu mahovinu. Ni sam ne znam koliko je to trajalo, ali ja sam u glavi za to vreme premotao ceo film od noćne more do vampira Save. Nakon toga je ustala, stresla lišće sa sebe i vezala svoju dugu, crnu kosu u visok rep. Tada sam na njenom vratu ugledao tetovažu leptirice. Primetila je moj preplašen pogled i kratko objasnila da voli leptirice i da se divi njihovoj strasti što lete na svetlo, iako znaju da će im doći kraj čim je dotaknu. Ništa mi nije bilo jasno, ali sam to prihvatio sa odobravanjem kao najlogičniji odgovor i krenuli smo dalje.
Sunce je otišlo, a mi smo konačno došli. Uhvatila me je za ruku i povela uskom stazom do stare, napuštene vodenice. Rekla je da ćemo tu prespavati, jer je noću nemoguće da se vratimo kroz šumu i preko planine do auta. Sve se videlo kao na dlanu. Pun mesec kao da mi se rugao što je i on stigao u moju priču da mi je učini još jezivijom. Sklupčao sam se u jednom ćošku, grčevito stiskao kolena i netremice zurio čas u vrata, čas u nju, koja je bezbrižno ležala na prašnjavom drvenom podu i spavala. Obećao sam sam sebi da ne smem zaspati. Nisam morao gledati na sat. Znao sam da je ponoć. Stari vodeničarski točak se polako počeo okretati u vodi. Preteća senka mi je zaklonila mesečinu i ja sam se u trenu našao u kovitlacu bezumlja. Šta se dalje dešavalo, reči ne mogu opisati. Strah, bol, želja za životom, borba, strast. Čuo sam glasno zveckanje sa svih strana, osetio nečiji ledeni dah na vratu, čuo škripu pod nečijim teškim koracima, koja mi se približavala i zapahnuo me neprijatan miris, koji mi je parao nozdrve. Vrata su se otvorila i ispred mene je stajao On. Visok, krupan, crven i podbuo od krvi, sa jednim okom otvorenim. Pružio je ruke ka mom vratu. Zažmurio sam i predao se, verujući da ću svojom žrtvom spasiti nju. Bol. Nemoć. Kraj.
Probudio me je zvuk alarma. Nasmejao sam se uglom usana. To znači da sam spavao celu noć i da su košmari prestali. Lepa Rada iz Zarožja je spavala pored mene. Našao sam to što sam tražio. Ostao je samo mit da živi i dalje.