Nagrađena priča na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
Bilo je to između dva rata, kada je Beograd izgledao mnogo drugačije nego danas. Negde oko devet časova, bakalin u Ulici kraljice Natalije počeo je laganim pokretima da ređa velike, sveže kruške vodenjače na tezgu. Povremeno bi podigao pogled prema ženskoj gimnaziji koja se nalazila prekoputa. Do juče je sve bilo pusto i tiho, a danas je vazduh bio ispunjen zvucima mladih devojačkih glasova.
Prvi je dan škole. Dvorište je bilo puno učenica. Bakalinu je za oko zapala jedna od mlađih učenica tamne kovrdžave kose u plavoj haljinici. Neverovatno je ličila na njegovu ćerku. Zastao je sa radom i počeo pogledom da prati devojčicu. Hodala je pored drugarice koja je bez pauze pričala, potom zavukla ruku u džep, iz kojeg je nešto izvadila, spustila na zemlju, a zatim tresnula nogom i počela da viče. Devojčica u plavoj haljinici se zgranula i brzim korakom udaljila od drugarice, koja je i dalje vikala i skupljala nešto sa zemlje. Deci svašta pada na pamet, pomisli bakalin. Nije mogao da prestane da se pita kako devojčica u plavoj haljinici toliko liči na njegovu ćerku i šta se tu tačno dogodilo.
Vratio se poslu i počeo da slaže crvenkaste karamanke. Bile su zrele i presijavale su se na suncu. Bakalin je osetio ponos zato što već petnaest godina uspešno drži radnju prekoputa gimnazije. Istovremeno je osetio setu jer je počela još jedna školska godina. Doživeo je da pred njegovim očima devojčice izrastu u zrele žene. Tako će i njegova ćerka uskoro biti zrela žena, koja će otići nekud za svojim životom.
Dok je o tome razmišljao, u bakalnicu je ušla žena sa detetom od tri godine, redovna mušterija. Bili su bogati i žena je često kupovala najlepše grožđe, breskve i kruške. Sećao se vremena kada je ona bila učenica gimnazije.
– Dobar dan, gospođo! Došle su nam nove lepe kruške – reče bakalin.
Žena ga pozdravi i doda mu svoju kotaricu, kako bi je napunio. Dete se vrtelo oko majčinih nogu. U jednom trenu se bakalinu učini kao da vidi svoju ćerku kada je bila tako mala, sa razbarušenim loknama. A sada ima već devet godina; još ove godine je osnovac, a već dogodine će krenuti u gimnaziju, sa ponosom pomisli bakalin i pred očima mu protrčaše prethodne godine ispunjene dečjim smehom.
Kada je žena sa detetom otišla, bakalin se zamisli. Znao je i njenu stariju sestru, prava lepotica, uvek doterana i u skupim haljinama. Bila je srećno i dobro udata za oficira, koji su važili za najveću gospodu. Uprkos tome, u njenim tamnim očima je uvek bila prisutna tuga. Možda zato što su bili u braku već pet godina, a dece nisu imali. Kako sam srećan što imam dete, pomisli bakalin, ali ubrzo zatim ga ponovo preplavi seta. Žena i on su želeli još dece, ali se to, eto, godinama nije dogodilo.
Uskoro je u bakalnicu ušla sledeća mušterija. Nikad nije kupovala skupo voće, čak bi izbegavala i da ga pogleda. Uzimala je samo patlidžan i šljive, a neretko se i pogađala za cenu. Bakalin je znao da nije bogata. U glavi mu zabruji večito pitanje: šta je to što određuje da je neko bogat, a neko siromašan; neko zdrav, a neko bolestan; neko uspešan, a neko ne. Razmišljao je kako često ima utisak da svi aktivno grade svoje živote izborima i odlukama, a nekad, i pored svih napora i ulaganja, neke od nas prosto zateknu okolnosti i situacije. Izmerio je patlidžan koji je mušterija izabrala, poklonio joj jednu sočnu krušku, naklonio se i zahvalio. U trenutku dok je mušterija izlazila iz bakalnice, bakalinova žena uđe. Dobaci mu značajan pogled. Oči su joj se caklile, a osmeh je igrao u uglovima njenih usana. Bakalin se načas zbuni. Htede da je pita šta se dogodilo, ali u tom trenutku se začula graja na ulici.
Časovi su se završili i učenice su napuštale školu. Devojčica u plavoj haljinici se približavala bakalnici. U jednoj ruci je držala sveščicu i pisaljku. Bakalinova žena je uslužila devojčicu, koja je za deset para kupila čokoladu.
– Kako se zoveš, mala gospođice? – upita je bakalin, koji i dalje nije mogao da veruje kolika je sličnost sa njegovom ćerkom.
– Milica Janković – odgovori devojčica sa osmehom u očima pre nego što je izašla iz bakalnice.
Pratio ju je neko vreme pogledom. Jela je polagano filovanu čokoladu dok se udaljavala od bakalnice. Prošla je pored apoteke i nasmejala se dečaku koji joj je trčao u susret. Zatim se toliko udaljila da bakalin više nije mogao da je vidi. Pogledao je ponovo svoju ženu i srce mu je zatreperilo. Ona ga je uporno značajno gledala dok je usluživala sledeću mušteriju.
* * *
– Deko, deko, da samo znaš šta smo čitali danas u školi! – ulete u sobu ljupka devojčica. Bakalin je već bio jako star i dane je provodio u velikoj udobnoj fotelji ispred kaljeve peći.
– Šta ste čitali? – upita bakalin dok mu se unuka pela u krilo. Na koricama knjižice u njenim rukama je pisalo: Milica Janković, „Ljudi iz skamije”.
Unuka uzbuđeno nastavi:
– U priči je devojčica Zagorka tek krenula u gimnaziju, a ubrzo je upoznala i Ilinku. Bile su u dvorištu škole. Ilinka je dugo pričala, a Zagorka je slušala i malo se od te dugačke priče uplašila. Zatim je Ilinka izvadila iz džepa četiri lešnika. Tražile su kamen. Ilinka je spustila lešnik na kamen uzanog pločnika i tresnula nogom. Zamisli, deko, lešnik se razbio tako da se jezgro zgnječilo i pomešalo sa prašinom! Zagorka se zaprepastila i pobegla kada je Ilinka rekla nešto nepristojno što govore samo mangupi i pijani prostaci. Ne piše, deko, šta je rekla. Šta je mogla da kaže? Radoznale oči unuke su tražile odgovor, ali je bakalin odlutao u mislima. Zašto mi je ova scena iz priče toliko poznata? – pitao se i ponovo pogledao ime na koricama knjižice koju je njegova unuka držala. Polako se u sećanju pojavila devojčica u plavoj haljinici koja je ušla u njegovu bakalnicu, sada književnica inspirisana događajima čiji je bakalin bio svedok. A onda su navrla i druga sećanja na taj dan, jedan od najsrećnijih u njegovom životu. Setio se svih detalja, gimnazije pune devojčica, svežih velikih krušaka, svojih mušterija i onog trenutka kada mu je na kraju dana supruga saopštila da će dobiti dugo željeno drugo dete.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.