Награђена прича на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.
Било је то између два рата, када је Београд изгледао много другачије него данас. Негде око девет часова, бакалин у Улици краљице Наталије почео је лаганим покретима да ређа велике, свеже крушке водењаче на тезгу. Повремено би подигао поглед према женској гимназији која се налазила прекопута. До јуче је све било пусто и тихо, а данас је ваздух био испуњен звуцима младих девојачких гласова.
Први је дан школе. Двориште је било пуно ученица. Бакалину је за око запала једна од млађих ученица тамне коврџаве косе у плавој хаљиници. Невероватно је личила на његову ћерку. Застао је са радом и почео погледом да прати девојчицу. Ходала је поред другарице која је без паузе причала, потом завукла руку у џеп, из којег је нешто извадила, спустила на земљу, а затим треснула ногом и почела да виче. Девојчица у плавој хаљиници се згранула и брзим кораком удаљила од другарице, која је и даље викала и скупљала нешто са земље. Деци свашта пада на памет, помисли бакалин. Није могао да престане да се пита како девојчица у плавој хаљиници толико личи на његову ћерку и шта се ту тачно догодило.
Вратио се послу и почео да слаже црвенкасте караманке. Биле су зреле и пресијавале су се на сунцу. Бакалин је осетио понос зато што већ петнаест година успешно држи радњу прекопута гимназије. Истовремено је осетио сету јер је почела још једна школска година. Доживео је да пред његовим очима девојчице израсту у зреле жене. Тако ће и његова ћерка ускоро бити зрела жена, која ће отићи некуд за својим животом.
Док је о томе размишљао, у бакалницу је ушла жена са дететом од три године, редовна муштерија. Били су богати и жена је често куповала најлепше грожђе, брескве и крушке. Сећао се времена када је она била ученица гимназије.
– Добар дан, госпођо! Дошле су нам нове лепе крушке – рече бакалин.
Жена га поздрави и дода му своју котарицу, како би је напунио. Дете се вртело око мајчиних ногу. У једном трену се бакалину учини као да види своју ћерку када је била тако мала, са разбарушеним локнама. А сада има већ девет година; још ове године је основац, а већ догодине ће кренути у гимназију, са поносом помисли бакалин и пред очима му протрчаше претходне године испуњене дечјим смехом.
Када је жена са дететом отишла, бакалин се замисли. Знао је и њену старију сестру, права лепотица, увек дотерана и у скупим хаљинама. Била је срећно и добро удата за официра, који су важили за највећу господу. Упркос томе, у њеним тамним очима је увек била присутна туга. Можда зато што су били у браку већ пет година, а деце нису имали. Како сам срећан што имам дете, помисли бакалин, али убрзо затим га поново преплави сета. Жена и он су желели још деце, али се то, ето, годинама није догодило.
Ускоро је у бакалницу ушла следећа муштерија. Никад није куповала скупо воће, чак би избегавала и да га погледа. Узимала је само патлиџан и шљиве, а неретко се и погађала за цену. Бакалин је знао да није богата. У глави му забруји вечито питање: шта је то што одређује да је неко богат, а неко сиромашан; неко здрав, а неко болестан; неко успешан, а неко не. Размишљао је како често има утисак да сви активно граде своје животе изборима и одлукама, а некад, и поред свих напора и улагања, неке од нас просто затекну околности и ситуације. Измерио је патлиџан који је муштерија изабрала, поклонио јој једну сочну крушку, наклонио се и захвалио. У тренутку док је муштерија излазила из бакалнице, бакалинова жена уђе. Добаци му значајан поглед. Очи су јој се цаклиле, а осмех је играо у угловима њених усана. Бакалин се начас збуни. Хтеде да је пита шта се догодило, али у том тренутку се зачула граја на улици.
Часови су се завршили и ученице су напуштале школу. Девојчица у плавој хаљиници се приближавала бакалници. У једној руци је држала свешчицу и писаљку. Бакалинова жена је услужила девојчицу, која је за десет пара купила чоколаду.
– Како се зовеш, мала госпођице? – упита је бакалин, који и даље није могао да верује колика је сличност са његовом ћерком.
– Милица Јанковић – одговори девојчица са осмехом у очима пре него што је изашла из бакалнице.
Пратио ју је неко време погледом. Јела је полагано филовану чоколаду док се удаљавала од бакалнице. Прошла је поред апотеке и насмејала се дечаку који јој је трчао у сусрет. Затим се толико удаљила да бакалин више није могао да је види. Погледао је поново своју жену и срце му је затреперило. Она га је упорно значајно гледала док је услуживала следећу муштерију.
* * *
– Деко, деко, да само знаш шта смо читали данас у школи! – улете у собу љупка девојчица. Бакалин је већ био јако стар и дане је проводио у великој удобној фотељи испред каљеве пећи.
– Шта сте читали? – упита бакалин док му се унука пела у крило. На корицама књижице у њеним рукама је писало: Милица Јанковић, „Људи из скамије”.
Унука узбуђено настави:
– У причи је девојчица Загорка тек кренула у гимназију, а убрзо је упознала и Илинку. Биле су у дворишту школе. Илинка је дуго причала, а Загорка је слушала и мало се од те дугачке приче уплашила. Затим је Илинка извадила из џепа четири лешника. Тражиле су камен. Илинка је спустила лешник на камен узаног плочника и треснула ногом. Замисли, деко, лешник се разбио тако да се језгро згњечило и помешало са прашином! Загорка се запрепастила и побегла када је Илинка рекла нешто непристојно што говоре само мангупи и пијани простаци. Не пише, деко, шта је рекла. Шта је могла да каже? Радознале очи унуке су тражиле одговор, али је бакалин одлутао у мислима. Зашто ми је ова сцена из приче толико позната? – питао се и поново погледао име на корицама књижице коју је његова унука држала. Полако се у сећању појавила девојчица у плавој хаљиници која је ушла у његову бакалницу, сада књижевница инспирисана догађајима чији је бакалин био сведок. А онда су наврла и друга сећања на тај дан, један од најсрећнијих у његовом животу. Сетио се свих детаља, гимназије пуне девојчица, свежих великих крушака, својих муштерија и оног тренутка када му је на крају дана супруга саопштила да ће добити дуго жељено друго дете.
Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.