Iako je pre svega značajan kao dramski autor čije su drame oživele melanholični duh i uopšte tematiku života na slovenskom Jadranu, Ivo Vojnović sjajan je i kao pesnik, a njegov se specifični senzibilitet i neobičan talenat za prikaz nemira ljudske duše verovatno najupečatljivije vidi u njegovim proznim delama – pripovetkama i kraćim romanima. Ovaj izbor Vojinovićevih pripovedaka nedvosmisleno to pokazuje.
Iako nije za sobom ostavio veliki obim ovih proznih ostvarenja, ona su toliko autentična i umetnički vredna da je pravo čudo što dela Iva Vojnovića u školama i na fakultetima ne predstavljaju uzor iz koga se uči umetnička tehnika, razumeva suština majstorstva i pre svega onaj idealni balans prikaza spoljnog i unutrašnjeg, racionalnog i iracionalnog sveta, odnosno sveta kakav jeste i kako ga individua percipira. Ima mnogo umetničkih vrednosti koje se pronalaze u Vojnovićevom delu uopšte, a posebno u Pripovetkama.
U jednom uvodniku koji se nalazi u zbirci, a napisao je njegov brat Lujo Vojnović, daje nam se neka vrsta pozadine, opisuje se život autorov od detinjstva do zrelog doba, gde se vidi da je najlepše dane mladosti proveo u Dubrovniku i okolini, pa to jasno pokazuje zašto će upravo tu biti izvor njegove inspiracije i mesto događanja većine pripovedaka i drama.
Lujo navodi i književne uticaje na Vojnovića, gde se vidi da je imao poseban odnos prema Zoli i Floberu, što će na jednom mestu i sam potvrditi. Njega fascinira kako ovi pisci stvaraju umetnički lepo, baveći se nečim što je u realnosti neprivlačno, odbojno, čak ružno. Takođe ga oduševljava odabir teme iz sveta običnog, a od čega nastaje prava savršena drama ljudskog bića, univerzalana priča o ljudskom životu uopšte – i to je srž njegove duže pripovetke Geranijum.
U Pripovetkama se vidi da verovatno nije u pitanju samo želja da se prati književna moda i duh vremena, već u takvom postupanju leži potreba da se sagleda kompleksnost života, da se prizna da je život komplikovan i zanimljiv i na onim mestima gde izgleda neuočljiv i običan. I to je upravo borba protiv one uvrežene metode da se u književnosti prikauje samo posebno, vrhunsko, ekstraordinarno, počev od prinčeva i princeza u bajkama. Pripovetke Vojinovićeve prikazuju njegovu fascinaciju životnom silom u običnom, a ne u neobičnom okrilju.
Vojnović kao naš Flober i Dostojevski
Zanimljivo je da u najobimniju među pripovetkama, Geranium, Ivo Vojnović na neki način uvodi i sebe kao junaka. Lik nosi drugačije ime, ali naslućujemo da je u pitanju on ovde u Geraniumu kao slušalac tetkine pripovesti o njenoj prijateljici koju svi zovu teta Mare i čija priča stare devojke, usedelice, u sebi skriva tužnu storiju o neostvarenoj ljubavi.
Poput Dostojevskog, sa kojim ima nekoliko zajedničkih crta (pre svega sposobnost dobre psihološke postavke likova i praćenje njihovog unutrašnjeg života), Ivo Vojnović se u pripovetkama bavi i pitanjem poniženih i uvređenih u priči U magli. Ne dajući nikakvo rešenje ni objašnjenje, on jednostavno pati zajedno sa siromašnom porodicom koju prikazuje i stavlja u prvi plan pravo ljudsko saosećanje sa onima koje život šiba. Simbolički elementi koje ovde pronalazimo opet ga povezuju sa Dostojevskim (na primer u pripovedanju o Sonji Marmeladovoj u Zločinu i kazni).
Psihologija besmisla u izobilju – priče o visokom društvu
Među pripovetkama ističu se i dve priče Iva Vojnovića koje tematizuju život u visokom društvu, ali koje se opet tiču ljudskih osećanja, identiteta, pitanja ljubavi. Možda je najefektnija priča Rose Mary, koja predstavlja tipičnu storiju o mladiću kome su život u bogatstvu, pozorišta, okupljanja, pa čak i ljubavne zgode dosadile, pa za njega izazov postaje žena misterioznog identiteta, koja ništa i ne otkriva o sebi, i čak sa njim ne stupa u ljubavnu vezu, nego je sve na liniji nedostupnosti i prijateljstva. To, naravno, mladića pomera iz korena i on postaje opsednut željom da je osvoji da bi ga ona na kraju na izvestan način nasamarila, a zapravo pokazala deo svoje bolesne igre, koja je posledica dosade života u tom bogatom izobilju, o čemu u Onjeginu piše i Puškin.
Takođe, povodom promašenih ideala u visokom društvu Ivo Vojnović se u pripovetkama bavi i psihom umetnika u pripoveci Čemu?. Govori o mladom muzičaru i operskoj divi, čija ljubav prema umetnosti nadilazi sujetu i ego i nema mnogo veze sa salonskim nastupima i položajem i ugledom koji dobijaju u društvu.
Njihova raspolućenost između ljubavi prema pravom suštinskom užitku u svom bavljenju umetnošću i onoga što to podrazumeva na sceni, pred publikom koja je površna, povezana je, da stvar bude složenija, i sa njihovom međusobnom platonskom snažnom ljubavnom silom. I ova priča Iva Vojnovića još jedna je priča o ljudskom duhu i banalnosti stvarnosti, čak i u najelitnijim krugovima.
Pripovetke Iva Vojnovića tako oduševljavaju važnim pitanjima o životu koja opsedaju i savremenog čoveka, ali one pre svega pružaju užitak i katarzu kakva se retko dobija u čitavoj našoj književnosti. Ako bi neko hteo da pokaže da su pripovetke bolje od romana, Vojnovićeve bi svakako bile snažan argument u tom dokazivanju.
Portalibris je na scenu vratio i mnoge druge zaboravljene pisce pripovedaka kao što su Stojan Živadinović, Ivo Ćipiko, Anđelko Krstić, Zarija R. Popović.