Zbirka priča Prababa Julka i hotel „Bristol” Marije Aleksić, posle velike popularnosti koju je stekla širom Srbije, polako osvaja publiku i u Nemačkoj. Profesorka u nemačkoj školi u Hesenu Tatjana Milanović, oduševljena Marijinom zbirkom, toplo je preporučuje svojim učenicima i čita na časovima, kako bi se bolje upoznali sa srpskom istorijom i kulturom i savladali naš jezik. Profesorka Tatjana je napisala kratki prikaz o zbirci Prababa Julka i hotel „Bristol”, koji možete pročitati u nastavku.
OD JAGODINSKE MEHANE DO BRISTOLA
Naša Jagodinka, pesnikinja, pripovedač, istoričar i nastavnik jedne od jagodinskih osnovnih škola, Marija Aleksić, nakon dve zbirke pesama, objavila je svoju prvu zbirku priča Prababa Julka i hotel „Bristol”. Kako je sama rekla, iznenadila se uspehom priča kod jagodinske publike, verovatno jer su je Jagodinci do tada prvenstveno poznavali kao liričara.
Zbirku sam čitala najpre kao njena sugrađanka, prepoznajući jagodinske ulice i zdanja koje u pričama pominje, spominjući me na neke ljude koji su u našem gradu živeli, a onda i kao ljubitelj knjiga inspirisanih istorijom, a Marija je svoju ljubav prema istoriji i svoje znanje utkala u svoju zbirku.
Marija je nostalgični hroničar Jagodine i mnogih mesta u okolini, onih za koje je vezana svojim poreklom i životom. Svojim neusiljenim pripovedanjem u život jedne srpske palanke unosi živu istoriju, tako da briše razliku između velikih istorijskih ličnosti i sebi bliskih likova. Marija je inspirisana svojim precima, prabakama, pričama o savremenicima naših knezova i kraljeva, dvorskih dama, ratnika i ratnica, sačuvanim u predanju.
Ona nam budi setna sećanja na nakrivljeni konak Hajduk Veljka, koji pamtimo, za njim žalimo, ispod čijeg smo balkona godinama svakodnevno prolazili, a koga više nema zbog nemara i pogrešnih interesa. Međutim, to nije samo priča o konaku, pa ni o Hajduk Veljku, junaku ustanka, naočitom mladom Srbinu, koji se u njega vraćao posle boja da se odmori, sretne neku od svojih ljubavnica, to je jedna stranica dnevnika stare Jagodine. Tako su i priče o Šarenoj kafani, Staklari na Belici ili fabrici Resava iz vremena socijalizma, određene važnim istorijskim događajem, vladavinom nekog srpskog vladara, dok pričaju često o Marijinim precima, koji liče na naše.
I onda, kada hoće da nam, na primer, ispriča više o Hajduk Veljku, ona o njemu priča kroz priču o jednoj posebnoj ženi, Čučuk Stani, drskoj, smeloj, ženi izvan svog vremena, prkosnoj i vatrenoj i ljubomornoj ljubavnici, veštoj sa oružjem, koja je zbog njega mazala usne kuvanim laticama i ljutom paprikom, zbog njega terala sve druge žene.
Upadljivo je da u pričama dominiraju ženski likovi. Ženski likovi su nadasve jaki, savremeni, izvan svog vremena u nekom smislu; to su žene željne znanja i školovanja, požrtvovane majke, ljubavnice, željne istinske ljubavi; to su kraljice Natalija ili Draga, to je Marjeta, zbog koje se sveštenik odriče odore, to su njene prabake, dobrotvorka Greta Minh, Leposava, Ruža ili neka druga, a svaka od njih je posebna.
Provela nas je Marija kroz Jagodinu, Rekovac, pomoravske vrbake, obronke Crnog vrha, levačka sela, beogradske ulice i kafane, beležila promene u Srbiji, oslobađanje od stega prošlosti i predrasuda, bune, opisala dolazak novog doba i stvaranje Kraljevine, kraj Drugog rata, slikala patnje malog čoveka i unutrašnje potrese nama poznatih i nepoznatih ličnosti.
Svoje poznavanje istorijskih činjenica i svoj pripovedački talenat spojila je Marija Aleksić u živu zbirku priča, koja će dirnuti svakog čitaoca i probuditi u njemu nostalgiju za starom Jagodinom. Zabeležila je da se ne zaboravi, zbog sebe i zbog nas.
Kako je padao balkon žute Veljkove kuće, koju je dobio u boju sa nekim Turčinom, tako su odlazili tragovi daleke prošlosti. Ostali su samo duhovi i senke, koje nikada neće progovoriti.
Tatjana Milanović,
pisac i profesorka u nemačkoj školi u Hesenu