Збирка прича Прабаба Јулка и хотел „Бристол” Марије Алексић, после велике популарности коју је стекла широм Србије, полако осваја публику и у Немачкој. Професорка у немачкој школи у Хесену Татјана Милановић, одушевљена Маријином збирком, топло је препоручује својим ученицима и чита на часовима, како би се боље упознали са српском историјом и културом и савладали наш језик. Професорка Татјана је написала кратки приказ о збирци Прабаба Јулка и хотел „Бристол”, који можете прочитати у наставку.
ОД ЈАГОДИНСКE МЕХАНЕ ДО БРИСТОЛА
Наша Јагодинка, песникиња, приповедач, историчар и наставник једне од јагодинских основних школа, Марија Алексић, након две збирке песама, објавила је своју прву збирку прича Прабаба Јулка и хотел „Бристол”. Како је сама рекла, изненадила се успехом прича код јагодинске публике, вероватно јер су је Јагодинци до тада првенствено познавали као лиричара.
Збирку сам читала најпре као њена суграђанка, препознајући јагодинске улице и здања које у причама помиње, спомињући ме на неке људе који су у нашем граду живели, а онда и као љубитељ књига инспирисаних историјом, а Марија је своју љубав према историји и своје знање уткала у своју збирку.
Марија је носталгични хроничар Јагодине и многих места у околини, оних за које је везана својим пореклом и животом. Својим неусиљеним приповедањем у живот једне српске паланке уноси живу историју, тако да брише разлику између великих историјских личности и себи блиских ликова. Марија је инспирисана својим прецима, прабакама, причама о савременицима наших кнезова и краљева, дворских дама, ратника и ратница, сачуваним у предању.
Она нам буди сетна сећања на накривљени конак Хајдук Вељка, који памтимо, за њим жалимо, испод чијег смо балкона годинама свакодневно пролазили, а кога више нема због немара и погрешних интереса. Међутим, то није само прича о конаку, па ни о Хајдук Вељку, јунаку устанка, наочитом младом Србину, који се у њега враћао после боја да се одмори, сретне неку од својих љубавница, то је једна страница дневника старе Јагодине. Тако су и приче о Шареној кафани, Стаклари на Белици или фабрици Ресава из времена социјализма, одређене важним историјским догађајем, владавином неког српског владара, док причају често о Маријиним прецима, који личе на наше.
И онда, када хоће да нам, на пример, исприча више о Хајдук Вељку, она о њему прича кроз причу о једној посебној жени, Чучук Стани, дрској, смелој, жени изван свог времена, пркосној и ватреној и љубоморној љубавници, вештој са оружјем, која је због њега мазала усне куваним латицама и љутом паприком, због њега терала све друге жене.
Упадљиво је да у причама доминирају женски ликови. Женски ликови су надасве јаки, савремени, изван свог времена у неком смислу; то су жене жељне знања и школовања, пожртвоване мајке, љубавнице, жељне истинске љубави; то су краљице Наталија или Драга, то је Марјета, због које се свештеник одриче одоре, то су њене прабаке, добротворка Грета Минх, Лепосава, Ружа или нека друга, а свака од њих је посебна.
Провела нас је Марија кроз Јагодину, Рековац, поморавске врбаке, обронке Црног врха, левачка села, београдске улице и кафане, бележила промене у Србији, ослобађање од стега прошлости и предрасуда, буне, описала долазак новог доба и стварање Краљевине, крај Другог рата, сликала патње малог човека и унутрашње потресе нама познатих и непознатих личности.
Своје познавање историјских чињеница и свој приповедачки таленат спојила је Марија Алексић у живу збирку прича, која ће дирнути сваког читаоца и пробудити у њему носталгију за старом Јагодином. Забележила је да се не заборави, због себе и због нас.
Како је падао балкон жуте Вељкове куће, коју је добио у боју са неким Турчином, тако су одлазили трагови далеке прошлости. Остали су само духови и сенке, које никада неће проговорити.
Татјана Милановић,
писац и професорка у немачкој школи у Хесену