U knjizi Pozorišna i književna kritika pred čitaocima se nalaze neki od najznačajnijih radova Svetislava Vulovića. Kako je Vulović bio pozorišni i književni kritičar, tim dvema sferama njegove delatnosti posvećena su i poglavlja u ovoj knjizi. Vulović se kao pozorišni kritičar izdvajao od ostalih kritičara svog vremena. U to vreme je u pozorišnoj kritici preovladavala prosvetiteljska tendencija, glavna težnja je bila da se čitalac pouči nečemu, a uzore su videli u Aristotelu i Lesingu. Za razliku od toga, Vulovićev stil je mnogo rasterećeniji, opušteniji, kod njega nema didaktike, već je njegovo pisanje više nalik svakodnevnom ćaskanju na neku temu. Glavni uzor mu je Ludvig Berne, a pristup predstavama bismo najbolje opisali kao impresionistički. U delu Pozorišna kritika, dakle, ima dosta subjektivnog i ličnog što pisac unosi, a mogli bismo reći i da je Vulović začetnik ovakvog pristupa pozorišnoj kritici kod nas. On je prvi primenio Berneovu tzv. prirodnu kritiku, po kojoj kritika ne treba da propisuje stroga estetska pravila, već ta pravila proizilaze iz samog životnog iskustva, iz konkretnih situacija i utisaka koje delo ostavi na gledaoca i sl. Tako npr., analizirajući komad Cvijeti Matije Bana, Svetislav Vulović navodi da je Ban isuviše zaokupljen pravilima i kao plastičan primer daje Njegošev Gorski vijenac, smatrajući da bi Ban i ovo monumentalno delo možda smatrao nakaznim zbog svoje žanrovske mešovitosti.
Kada je Književna kritika u pitanju, među najpoznatije spadaju Vulovićevi članci o srpskim romantičarima – Njegošu, Simi Milutinoviću Sarajliji, Đuri Jakšiću i Branku Radičeviću, ali i drugi eseji o važnim pojavama u srpskoj književnosti. Takav je i esej Umetnička pripovetka u najnovijoj srpskoj književnosti ili pak esej Pojavi u najnovijoj našoj literaturi. Svi ovi eseji se nalaze u knjizi Pozorišna i književna kritika. Jovan Deretić je Svetislava Vulovića nazvao „prvim kritičarem od formata”. Pristup književnosti sličan je kod Vulovića pristupu pozorištu. I u Književnoj kritici se vodi načelima „prirodne kritike”, odbacuje sva stroga pravila i ide za svojim utiscima, koje prenosi spontano i neposredno. U tumačenje dela uključuje i biografiju pisaca. Radove je uglavnom objavljivao u listu Otadžbina, a jedan od prvih jeste rad Poezija Đure Jakšića, objavljen u tom listu 1875. godine. U ovom eseju Vulović promišlja o sudbini pesnika u romantizmu, kroz primer pesništva Đure Jakšića. Treba imati u vidu da u romantizmu vlada kult pesnika, pesnik se smatra posebnim bićem u odnosu na svoju okolinu, često oseća da ga okolina dovoljno ne razume i ne prihvata i zbog toga često pati, a njegovom poezijom preovlađuju osećanja bola i tuge. Kada još postoje i neki ne toliko lepi događaji u samom pesnikovom životu, povoda za navedena osećanja u pesmama ima napretek. Vulović jako vešto ističe dominantna osećanja Jakšićeve poezije kada za moto svog rada uzima stih „U svetu, brale, nema ljubavi”. Autor će Đuru Jakšića okarakterisati kao liričara, i to izrazitog liričara, ističući da je to ono što vredi i što je dobro u njegovoj poeziji, čak i kada je ona dominantno epskog karaktera. Time nas uvodi u srž Jakšićevog pesničkog bića, a to je – liričnost, odnosno osećajnost. Kada hvali pesnika, Vulović to čini sa puno srdačnosti, nimalo uzdržano naglašavajući veličinu njegovog talenta.
Svetislav Vulović je među prvima napisao i biografiju Petra II Petrovića Njegoša. O njemu je govorio pohvalno, a posebno je cenio njegov Gorski vijenac, koji je čak nazvao pesmom nad pesmama, što dovoljno govori o mišljenju koje o ovom delu ima. Vulović ne smatra da je Gorski vijenac drama, već i u ovom delu i generalno u Njegoševom stvaralaštvu najviše ceni liriku. Pozitivnim kritikama o Njegošu pridružuju se pozitivne kritike i o Branku Radičeviću. Pisac ne može ni da se odluči kog bi od njih dvojice izdvojio kao boljeg, a upravo ovakve njegove izjave nam slikovito prikazuju koliko ih je kao pesnike cenio.
U najbitnije eseje Svetislava Vulovića spada i onaj o Simi Milutinoviću Sarajliji. U tom radu dosta govori o Sarajlijinom životu, ističući mnoge zanimljive pojedinosti, a jedna od činjenica koju posebno izdvaja jeste ta da je Sarajlija bio Njegošev učitelj. Brojne su zanimljivosti koje će čitalac moći da sazna o životu Sime Milutinovića Sarajlije ako pročita ovaj esej. Ipak, ni sam autor ih nikako nije mogao sve obraditi jer je njegov život bio posve buran i dinamičan, pa i sam priznaje da bi to bio neuspešan pokušaj.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdavačke kuće Portalibris reizdate i druge manje poznate knjige književne kritike kao što su: Laza Kostić (O Jovanu Jovanoviću Zmaju), Rastko Petrović (Eseji i članci), Jaša Prodanović (Naši i strani, Naša narodna književnost), Bogdan Popović (Članci i predavanja), Pavle Popović (O jugoslovenskoj književnosti, Pregled srpske književnosti), kao i celokupan opus kritičkih radova Jovana Skerlića. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.
Sva dela Svetislava Vulovića možete pronaći OVDE, a knjigu Pozorišna i književna kritika OVDE.