„Писмо Драгиши Васићу”, Алекса Ђукановић

Прича са конкурса Док је речи и писци су живи 2020. године.

 

Драги мој Драгиша,

Ево већ три десетљећа сједим и шутим. Мислим и говорим. Себи самом. А коме би другоме? Нитко више никога не слуша. Свак брбља своје брље. Ни сам не знам што се збило и како су се такве ствари и могле збити. Гдје смо и што смо сад? Куда ћемо? А гдје си Ти? Гдје си, Драгиша? Камо си одлутао? Не чујеш ме, не видиш ме, игнорираш ме. А волио сам Те. Као најбољега друга, као човјека са срцем. Сјећам се свега. Гледам и сјећам се. Слике ми се пред очима смјењују, једна за другом. Као да гледам филм. А сјећања? Она се отварају. Заборав полагано нестаје, растаче се и распада. И из њега извиру сјећања – лијепа, свијетла, неокрњена и неозлијеђена заборавом – чији је заборав силом остао штит од оштрих сабљи и куршума стварности. Свега се сјећам. Свега. И тебе и Твога пера. Никада нисам посумњао у Твоја хтијења за слободом, правдом, једнакошћу и хуманошћу. Никада. Никада, па ни онда када си отишао у Дражине четнике, иако сам Ти то жестоко замјерио. Републиканац, демократ, антимилитарист, па у Краљеве четнике? То нисам могао појмити испрва, иако сада знадем што си тада хтио. Твоје Црвене магле и сада ме опсједају и сузе ме пеку и као лапис горе! Читам Твога Пацка и замишљам Тебе! Гистав ле Бон лаже! Лаже као пас курвински, мој Драгиша! Видио си даље од мене и замишљао још даље! Увијек истина, увијек говор трибунски, увијек ријеч бритка – никада превејаним Латинима то није пријало! И ја сам то знао, стари мој друже! Говорио си: Срби као народ једино нису умјели да мрзе. Дакако! Послије много десетљећа видио сам Твој поглед и Твоју мисао боље и трезвеније неголи своје; Срби мрзе краткога даха, само онога трена када им се злодјело учини. Ми остали, нажалост, посве нисмо такви. Памтимо и трпимо довијека. Па враћамо, не знам ни ја шта већ.

Сјећам се Твоје и моје 1927, и прославе Великога октобра, и Твог одласка у Москву. Како ли си само тада био радостан пред пут, а вратио си се намргођен. Куда су отишли идеали социјалне правде, куда су побегли? Камо? Нису побјегли. Ено их у Стаљиновом Сибиру. И сада нам се насљедници тога Брке смијеше и пријете нам инвазијом на Југославију. А да нисмо мало преслаби за још један рат, и то с Русима? Нашом браћом? Те 1927. године – још сам писао ћирилицом и екавицом, а и сада свако мало ми се омакне екавица, као што вероватно примјећујеш – још је Радић био жив, још је Краљ био мало демократ, још је имало наде да се ствари среде. А сада? Републике, покрајине, самоуправљање, заклињање Титу, Партији и бог зна коме све. А ја? Главни перјаник тога режима. А морам. Морам, иначе оде глава. Рат одсједио у Павелићевом Загребу, под страхом за своју главу и са страхом да у партизане не смијем, јер сам, као што знадеш, и Ђиласа овном прозвао; он би ми лично пресудио.

Сједим крај свога камина и гледам у Тушканац – ватра гори, сирове цепанице пуцкетају ко што данас факини бацају некакве петарде. Тога није било у наше вријеме, Драгиша.

Други балкански рат био је слом мојих младеначких идеала о уједињеном словенству – кад су Бугари ударили на своју сестру Србију. А твоји? Кад су нестали твоји идеали? Нису никада ни нестали. Зато си и свршио под усташком камом. Твоји и моји идеали, Драгиша, нису за овај свијет. Болест ме је тешка притисла; мука, године и старост. Иако нисам био доследан као ти, ево, послије тридесет и више година дајем ти за право. Опрости ми, друже мој, за све недаће које су те снашле, а помогао ти нисам из страха. Ускоро се можда и сретнемо, па неће бити потребе да овдје сада распредам.

До сљедећег виђења, Драгиша,
мој најбољи друже

Твој М. Крлежа

У Загребу, 21. V 1979. г.[1]

 

[1] Ово писмо Мирослава Крлеже од 21. маја 1979. године, адресирано у прошлост – најбољем другу Драгиши Васићу, налазило се у једној од двадесет запечатираних кутија Крлежине оставштине, коју је својим тестаментом Мирослав Крлежа одредио да се отвори и објави двадесет година од његове смрти. Рукописна заоставштина Мирослава Крлеже налази се у архиви Матице хрватске у Загребу, но пет кутија необјављених Крлежиних рукописа, међу којима је и кутија у којој се налази ово писмо, трајно су уништене у поплави 2002. године.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *