„Песме” Јелене Димитријевић

Песме Јелене Димитријевић, песникиње и путописца, објављене су 1894. године, у Нишу.

Појавивши се на српској књижевној сцени, Јелена Димитријевић се задржала у кругу оних књижевних жанрова који су били чести у стваралаштву жена писаца – у лирској поезији, путописима, романима. Ипак, Јелена је тематски начинила искорак у односу на своје савременице Исидору Секулић и Милицу Јанковић тиме што је главна тема њеног стваралаштва био свет муслиманских жена.

Већ након прве објављене књиге, која је првобитно носила назив Јеленине песме, почело се у књижевним круговима говорити о жени која је у још увек конзервативном друштву својим пером смело покушала да опева и опише севдах Туркиња, као и најинтимнија и скривена девојачка осећања, повремено залазећи у еротизам. Свет о коме је писала добро је познавала – будући да је била чест и цењен гост у домовима угледних Туркиња у Скопљу, Цариграду, Солуну и Нишу, Јелена Димитријевић је упознала њихов јавни и приватни живот. Том приликом ће се код ње пробудити љубав према Истоку, те ће своју највећу инспирацију открити управо у источњачком, патријархалном свету. „Она је изабрала да пева турски живот, или, тачније рећи, љубав према Туркињама”, рекао је Павле Поповић након што су објављене њене песме.

Њена доминантна тема, најшире посматрано, јесте жена уопште – у српску књижевност Јелена Димитријевић доноси осврт на положај жене у друштву, често неправедно скрајнут и занемарен. Чак и када своје песме пева из перспективе мушких јунака, мушки свет је ту само како би се кроз њега преламале и у њему огледале женске судбине. Песме Јелене Димитријевић су лирске, сентименталне, топле; откривају нежна девојачка – па и момачка – осећања и њихове немире у души. Њена поезија је сусрет Истока и Запада, патријархалног и модерног; истовремено и жеља за очувањем сопственог националног  идентитета, као и чежња за мистичним и далеким исламским светом.

Описи у њеним песмама су упечатљиви и јасни, а уз њих ће често бити присутан и ироничан коментар, у ком се некада може пронаћи и подсмех на рачун странаца – када би песникиња њихово понашање и навике видела као посве необичне и другачије. Јеленине песме откривају борбу жене за љубав, за право да осећа, и то у свету у ком осећања најчешће бивају потиснута и прикривена иза вела. Одана своме народу, истовремено и отворена за друге културе, обичаје и навике, Јелена Димитријевић је српској књижевности донела један нови сензибилитет – космополитски, отворен, радознао. Годинама касније, ови стихови не престају да буду модерни – читалац се у њима и даље може пронаћи.

 

Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздатe неке од најлепших збирки српске поезије: Ђулићи и ђулићи увеоци Јована Јовановића Змаја, Песме и проза Ђуре Јакшића, Изабране песме Лазе Костића, Откровење и Поезија Растка Петровића, Тренуци и расположења Данице Марковић, Свет је наша отаџбина Косте Абрашевића и многе друге.

Сва дела Јелене Димитријевић можете видети ОВДЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *