Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Dušan Jevtić
Pera Todorović
Ni ovog jutra nisam odoleo iskušenju da pomešam ljutu mladenovačku rakiju s morfijumom iz engleskih kolonija. Poput udruženih kafanskih siledžija, domaći i strani opijati su me oborili na prašnjavi pod redakcije „Malih novina”. Celog života sam se borio za oslobođenje potlačenog naroda, a nisam bio u stanju da sebe sačuvam od opasnosti. Dopao sam užasnog ropstva, iz kog me nije mogla izbaviti nijedna revolucija.
Uveren sam da su krupnoburžoaske vrhuške moćnih trgovačkih država izmislile morfijum i poturile ga čovečanstvu kako bi sputale najumnije zagovornike svetske revolucije. Tokom boravka u Parizu, pre dvadesetak godina, po savetu lekara uzeo sam morfijum, pokušavajući da eliminišem parazite koji su se poput divljih podstanara razbaškarili po mojoj jetri. Lečenje sam platio preskupo, ne zato što su francuski lekari masno naplaćivali svoje usluge, već zato što su se moji nervi posle višegodišnje terapije navikli na morfijum.
Iako sam od ranog jutra ležao na leđima i netremice posmatrao ispucali plafon, obuzimala me je iluzija da se uspinjem na breg sa ogromnim teretom zakačenim za moje izmorene udove. Uprkos imaginarnoj težini koja je iscrpljivala krhko telo, bio sam spreman da primim još jače udare bola. Štampari kojima dugujem novac mogu slobodno da dođu naoružani motkama i da me prebiju kao mačku jer im nisam isplatio pečatanje poslednjih pet brojeva. Takođe, vlasnik ove kuće može u društvu žandarma da pokuca na vrata i potraži zaostale kirije od početka ove godine. Prljave kapitalističke svinje. Danas se kajem što u program Narodne radikalne stranke, koji sam lično sastavio, nisam uneo stavku o ukidanju privatne svojine. Danas ne bih morao da razmišljam ni o kakvim isplatama i uplatama. Nikome ne bih dugovao i ne bih imao nikakvih briga.
Truli kapitalizam, produkt dekadentne Zapadne Evrope ogrezle u laž i otimačinu. Nadam se da će delo besmrtnih drugova Karla Marksa i Fridriha Engelsa uništiti to nepopravljivo zlo, koja već pola milenijuma tlači čovečanstvo i slama duh slobode. Manifest komunističke partije štampa se i čita širom ove napaćene planete. Bauk socijalizma će nadvladati aždaju kapitalizma i uspostaviće se diktatura proletarijata, koja će ukinuti klasne razlike i imovinsku nejednakost.
Odavno sam prestao da javno propovedam novu svetsku religiju, marksizam, međutim, svim srcem sam uz program iznesen na stranicama Manifesta komunističke partije. Članstvo moje Narodne radikalne stranke nije pastva pogodna za učenje Marksa i Engelsa. U manifestu je istaknuto da će u procesima izgradnje proletarijata kao klase i izvođenja revolucije učestvovati mnogi smutljivci, pripadnici lumpenproletarijata. Ovi lažni proleteri, oličeni u lopovima, džeparošima, prostitutkama i ostalom šljamu, svakodnevno gmižu po srpskom tlu kao zmije otrovnice. Srbijom upravljaju u savezu s lumpenburžoazijom, kao slabiji, ali nimalo štetniji koalicioni partner.
Čak su i dve dinastije koje se bore za krunu potomci skorojevića. Buduća kraljica je osvedočena prostitutka. Nekakva Draginja, udovica češkog inženjera Mašina, koja je svoje ljubavne usluge za novac nudila oficirima, činovnicima i stranim diplomatama. Omađijala je mladog kralja Bezmozgovića Obrenovića svojom precvalom lepotom. Kralj, koji je mlađi skoro petnaest godina, u toj prostitutki video je lik majke, koja ga je napustila u ranom detinjstvu. Studije pedagogije u Cirihu nisam stigao da dovršim, ali sam dovoljno pametan da proniknem u postupke okrunjenog razmaženog derišta koje se iživljava nad srpskim goljama. I znam da se savez lumpenburžoazije i lumpenproletera koji kralj koristi kao batinu mora slomiti u cilju uspostavljanja pravednije vlasti koja će imati osećaj za potrebe naroda.
Ispostavilo se da su čak i Turci bili milosrdniji prema ovom narodu. Valjda zato naša braća i sestre u Staroj Srbiji, koji su još pod Osmanskim carstvom, ne žure da pohitaju u zagrljaj tobože oslobođene Srbije. Starosrbijancima je lakše da budu čifčije na imanjima muslimanskih čitluk-sahibija nego da svoju sudbinu prepuste istorodnim činovnicima s manirima secikesa i žandarmima s hajdučkim navikama. Ovdašnje sitnoburžoaske lopuže sanjaju da obnove srpsko srednjovekovno carstvo i ustoliče se kao vladajuća izrabljivačka klasa na prostranstvima između Karpata i Egejskog mora. Žele da obrise svojih musavih lica i krezavih vilica posmatraju u vodama tri mora, na čije je obale tobože nekada izlazila Srbija pre turskih osvajanja. Uveren sam da se to neće dogoditi. Najviše što mogu da urade je ono što i sada čine, a to je da svoje smrdljive zadnjice peru u vodama tri Morave, uzvodno od mesta gde pošteni srpski seljak zahvata vodu i poji stoku.
Tresak vrata me je prenuo iz dubokih misli posvećenih napretku Srbije. U prvi mah sam pomislio da je na vrata nahrupila gomila nezadovoljnih kolportera željnih da me umlate kao vola u kupusu zbog neisplaćenih dnevnica.
„Pero, ništarijo pijana i drogirana! Diži se s poda i sedaj za radni sto! Naručeni članak mora biti napisan do devet časova i predat u štampariju!”, bio je to dobro poznati glas moje verne supruge Milice. Iako je bila mrtva već trideset godina, redovno me je posećivala. Ni smrt nas nije rastavila. Malo je neobično da ja, Pera Todorović, pristalica dijalektičkog materijalizma, razgovaram sa duhom svoje davno upokojene supruge. Ipak, svakom svom kritičaru skrenuo bih pažnju na Marksove teze o Fojerbahu, koje su dale novu filozofsku osnovu materijalizma. U petoj tezi druga Marksa navedeno je da je čulnost praktična ljudska delatnost. Spomenuo bih i sedmu tezu, u kojoj se ističe da su duhovni doživljaji svojevrsni vid društvenog proizvoda, što nas dovodi do zaključka da svaki apstraktni individuum pripada materijalnom svetu.
Moja supruga je još imala dvadeset sedam godina, bujnu crnu kosu i prodoran kreštav glas. Bila je živahna i uvek spremna za politički aktivizam, uprkos mrtvačkom bledilu njenog lica. Sve to potvrđuju spomenute Marksove teze, koje su nepobitna naučna istina, isto koliko su nesporni i Njutnovi zakoni.
„Naručilac teksta je jedna veoma važna osoba iz inostranstva! Živi u zemlji u kojoj smo studirali pre mnogo godina!”, rekla je, povlačeći zavese sa prozora.
Jaka sunčeva svetlost za trenutak me je zaslepila. Kada mi se pogled razbistrio, pogledao sam niz svoje mršavo telo i video da na sebi nemam pantalone. Kada bi me napaćeni radnici za čija se prava borim videli u ovakvom stanju, odrekli bi me se preko oglasa u konkurentskom Cicvarićevom listu, s kojim se nemilosrdno borim na tržištu već nekoliko godina.
„Plaća li u švajcarskim francima ili u dinarima!”, zavapio sam sa poda.
„Ne plaća ništa, ali kada dođe na vlast, bogato će ti se odužiti!”, Milica mi je hladno odbrusila dok me je podizala na noge. „U pitanju je tvoj imenjak, Čika Pera, unuk vožda Karađorđa!”
„Zovem se Petronije, a on je Petar, nismo imenjaci!”, pokušao sam da se verbalno suprotstavim svojoj supruzi, koja me je za tren oka posadila na stolicu.
Primakavši olovku i papir, lupila je šakom o sto: „Ne smeš izdati budućeg kralja Srbije! Kada pijani oficiri revolverima izrešetaju poslednjeg Obrenovića i sabljama iskasape njegovu konkubinu Dragu Mašin, Čika Pera će na svojoj sedoj glavi poneti krunu Srbije!”
„Ali celog života maštam o uspostavljanju diktature proletarijata i ukidanju buržoaskih tričarija poput krune i prestola!”, pokušao sam da se odbranim.
„O tome sam maštala i ja dok sam bila živa! Upravo su nas plemenite socijalističke ideje zbližile. Međutim, ti si još živ i moraš od nečega da se izdržavaš. Valja izmiriti dugove prema štampariji, kolporterima, platiti kiriju i nabaviti morfijum, bez kog ćeš se rasturiti kao Pariska komuna! Iskreno, želela bih da mi se što pre pridružiš u paklu, ali ne želim da mi dođeš izmrcvaren. Kad nas u paklu jeste tesno, ali je toplo. I zlodusi socijaliste ne uznemiravaju jer ne stižemo na red od fabrikanata, bankara i trgovaca.”
„Voliš li me, Milice?”, upitah, pokušavši da skrenem temu sa religije i drugih buržoaskih izmišljotina.
„Misliš da sam se za tebe udala zato što je tadašnji šef vlade Jovan Ristić hteo da me protera iz zemlje jer sam kao strani državljanin propagirala komunističke ideje? Ne, Pero, uvek sam te iskreno volela zbog tvog beskrajnog idealizma”, nasmejala se svojim krvavocrvenim usnama, izjavivši mi ljubav po hiljaditi put u svom zagrobnom životu.
„Nekad sam bio mladić ponesen revolucionarnim zanosom, a sada sam matori narkoman koji piše članke po narudžbini. Postao sam muška politička prostitutka! Izdao sam ideale zbog kojih si me zavolela!”
„Na horizontima iza našeg sveta nema ideala. Samo mrkli mrak, mukla tišina i bedna čamotinja. Želim da svoju besperspektivnu večnost provedem s tobom. Sa Perom Todorovićem, večitim dečakom iz okoline Hasan-pašine Palanke. Jedinom osobom koju sam ikada iskreno volela.” Nasmešila mi se, pomilovala me po dlanu, a zatim nestala u kovitlacu magle, koji je bio posledica moje bolesne zavisnosti.
Nisam imao izbora. Još pre nekoliko godina sam zanemario svoje revolucionarne ideale i upustio se u kolaboraciju s pretendentom na presto iz protivničke dinastije, vajkajući se da su Karađorđevići manje zlo u odnosu na umobolnike iz dinastije Obrenovića. U neku ruku, Petar Karađorđević je u izgnanstvu nalikovao na proletera, siromaška bez kuće i kućišta.
Posmatrao sam prazan papir i zamišljao sačinjeni tekst. Reči su navirale iz mojih misli zatrovanih morfijumom. Počeo sam da pišem još jedan zapaljivi novinski članak koji će uzburkati Beograd i uzdrmati vladajuću dinastiju.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.