Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Душан Јевтић
Пера Тодоровић
Ни овог јутра нисам одолео искушењу да помешам љуту младеновачку ракију с морфијумом из енглеских колонија. Попут удружених кафанских силеџија, домаћи и страни опијати су ме оборили на прашњави под редакције „Малих новина”. Целог живота сам се борио за ослобођење потлаченог народа, а нисам био у стању да себе сачувам од опасности. Допао сам ужасног ропства, из ког ме није могла избавити ниједна револуција.
Уверен сам да су крупнобуржоаске врхушке моћних трговачких држава измислиле морфијум и потуриле га човечанству како би спутале најумније заговорнике светске револуције. Током боравка у Паризу, пре двадесетак година, по савету лекара узео сам морфијум, покушавајући да елиминишем паразите који су се попут дивљих подстанара разбашкарили по мојој јетри. Лечење сам платио прескупо, не зато што су француски лекари масно наплаћивали своје услуге, већ зато што су се моји нерви после вишегодишње терапије навикли на морфијум.
Иако сам од раног јутра лежао на леђима и нетремице посматрао испуцали плафон, обузимала ме је илузија да се успињем на брег са огромним теретом закаченим за моје изморене удове. Упркос имагинарној тежини која је исцрпљивала крхко тело, био сам спреман да примим још јаче ударе бола. Штампари којима дугујем новац могу слободно да дођу наоружани моткама и да ме пребију као мачку јер им нисам исплатио печатање последњих пет бројева. Такође, власник ове куће може у друштву жандарма да покуца на врата и потражи заостале кирије од почетка ове године. Прљаве капиталистичке свиње. Данас се кајем што у програм Народне радикалне странке, који сам лично саставио, нисам унео ставку о укидању приватне својине. Данас не бих морао да размишљам ни о каквим исплатама и уплатама. Никоме не бих дуговао и не бих имао никаквих брига.
Трули капитализам, продукт декадентне Западне Европе огрезле у лаж и отимачину. Надам се да ће дело бесмртних другова Карла Маркса и Фридриха Енгелса уништити то непоправљиво зло, која већ пола миленијума тлачи човечанство и слама дух слободе. Манифест комунистичке партије штампа се и чита широм ове напаћене планете. Баук социјализма ће надвладати аждају капитализма и успоставиће се диктатура пролетаријата, која ће укинути класне разлике и имовинску неједнакост.
Одавно сам престао да јавно проповедам нову светску религију, марксизам, међутим, свим срцем сам уз програм изнесен на страницама Манифеста комунистичке партије. Чланство моје Народне радикалне странке није паства погодна за учење Маркса и Енгелса. У манифесту је истакнуто да ће у процесима изградње пролетаријата као класе и извођења револуције учествовати многи смутљивци, припадници лумпенпролетаријата. Ови лажни пролетери, оличени у лоповима, џепарошима, проституткама и осталом шљаму, свакодневно гмижу по српском тлу као змије отровнице. Србијом управљају у савезу с лумпенбуржоазијом, као слабији, али нимало штетнији коалициони партнер.
Чак су и две династије које се боре за круну потомци скоројевића. Будућа краљица је осведочена проститутка. Некаква Драгиња, удовица чешког инжењера Машина, која је своје љубавне услуге за новац нудила официрима, чиновницима и страним дипломатама. Омађијала је младог краља Безмозговића Обреновића својом прецвалом лепотом. Краљ, који је млађи скоро петнаест година, у тој проститутки видео је лик мајке, која га је напустила у раном детињству. Студије педагогије у Цириху нисам стигао да довршим, али сам довољно паметан да проникнем у поступке окруњеног размаженог деришта које се иживљава над српским гољама. И знам да се савез лумпенбуржоазије и лумпенпролетера који краљ користи као батину мора сломити у циљу успостављања праведније власти која ће имати осећај за потребе народа.
Испоставило се да су чак и Турци били милосрднији према овом народу. Ваљда зато наша браћа и сестре у Старој Србији, који су још под Османским царством, не журе да похитају у загрљај тобоже ослобођене Србије. Старосрбијанцима је лакше да буду чифчије на имањима муслиманских читлук-сахибија него да своју судбину препусте истородним чиновницима с манирима сецикеса и жандармима с хајдучким навикама. Овдашње ситнобуржоаске лопуже сањају да обнове српско средњовековно царство и устоличе се као владајућа израбљивачка класа на пространствима између Карпата и Егејског мора. Желе да обрисе својих мусавих лица и крезавих вилица посматрају у водама три мора, на чије је обале тобоже некада излазила Србија пре турских освајања. Уверен сам да се то неће догодити. Највише што могу да ураде је оно што и сада чине, а то је да своје смрдљиве задњице перу у водама три Мораве, узводно од места где поштени српски сељак захвата воду и поји стоку.
Тресак врата ме је пренуо из дубоких мисли посвећених напретку Србије. У први мах сам помислио да је на врата нахрупила гомила незадовољних колпортера жељних да ме умлате као вола у купусу због нeисплаћених дневница.
„Перо, ништаријо пијана и дрогирана! Дижи се с пода и седај за радни сто! Наручени чланак мора бити написан до девет часова и предат у штампарију!”, био је то добро познати глас моје верне супруге Милице. Иако је била мртва већ тридесет година, редовно ме је посећивала. Ни смрт нас није раставила. Мало је необично да ја, Пера Тодоровић, присталица дијалектичког материјализма, разговарам са духом своје давно упокојене супруге. Ипак, сваком свом критичару скренуо бих пажњу на Марксове тезе о Фојербаху, које су дале нову филозофску основу материјализма. У петој тези друга Маркса наведено је да је чулност практична људска делатност. Споменуо бих и седму тезу, у којој се истиче да су духовни доживљаји својеврсни вид друштвеног производа, што нас доводи до закључка да сваки апстрактни индивидуум припада материјалном свету.
Моја супруга је још имала двадесет седам година, бујну црну косу и продоран крештав глас. Била је живахна и увек спремна за политички активизам, упркос мртвачком бледилу њеног лица. Све то потврђују споменуте Марксове тезе, које су непобитна научна истина, исто колико су неспорни и Њутнови закони.
„Наручилац текста је једна веома важна особа из иностранства! Живи у земљи у којој смо студирали пре много година!”, рекла је, повлачећи завесе са прозора.
Јака сунчева светлост за тренутак ме је заслепила. Када ми се поглед разбистрио, погледао сам низ своје мршаво тело и видео да на себи немам панталоне. Када би ме напаћени радници за чија се права борим видели у оваквом стању, одрекли би ме се преко огласа у конкурентском Цицварићевом листу, с којим се немилосрдно борим на тржишту већ неколико година.
„Плаћа ли у швајцарским францима или у динарима!”, завапио сам са пода.
„Не плаћа ништа, али када дође на власт, богато ће ти се одужити!”, Милица ми је хладно одбрусила док ме је подизала на ноге. „У питању је твој имењак, Чика Пера, унук вожда Карађорђа!”
„Зовем се Петроније, а он је Петар, нисмо имењаци!”, покушао сам да се вербално супротставим својој супрузи, која ме је за трен ока посадила на столицу.
Примакавши оловку и папир, лупила је шаком о сто: „Не смеш издати будућег краља Србије! Када пијани официри револверима изрешетају последњег Обреновића и сабљама искасапе његову конкубину Драгу Машин, Чика Пера ће на својој седој глави понети круну Србије!”
„Али целог живота маштам о успостављању диктатуре пролетаријата и укидању буржоаских тричарија попут круне и престола!”, покушао сам да се одбраним.
„О томе сам маштала и ја док сам била жива! Управо су нас племените социјалистичке идеје зближиле. Међутим, ти си још жив и мораш од нечега да се издржаваш. Ваља измирити дугове према штампарији, колпортерима, платити кирију и набавити морфијум, без ког ћеш се растурити као Париска комуна! Искрено, желела бих да ми се што пре придружиш у паклу, али не желим да ми дођеш измрцварен. Кад нас у паклу јесте тесно, али је топло. И злодуси социјалисте не узнемиравају јер не стижемо на ред од фабриканата, банкара и трговаца.”
„Волиш ли ме, Милице?”, упитах, покушавши да скренем тему са религије и других буржоаских измишљотина.
„Мислиш да сам се за тебе удала зато што је тадашњи шеф владе Јован Ристић хтео да ме протера из земље јер сам као страни држављанин пропагирала комунистичке идеје? Не, Перо, увек сам те искрено волела због твог бескрајног идеализма”, насмејала се својим крвавоцрвеним уснама, изјавивши ми љубав по хиљадити пут у свом загробном животу.
„Некад сам био младић понесен револуционарним заносом, а сада сам матори наркоман који пише чланке по наруџбини. Постао сам мушка политичка проститутка! Издао сам идеале због којих си ме заволела!”
„На хоризонтима иза нашег света нема идеала. Само мркли мрак, мукла тишина и бедна чамотиња. Желим да своју бесперспективну вечност проведем с тобом. Са Пером Тодоровићем, вечитим дечаком из околине Хасан-пашине Паланке. Једином особом коју сам икада искрено волела.” Насмешила ми се, помиловала ме по длану, а затим нестала у ковитлацу магле, који је био последица моје болесне зависности.
Нисам имао избора. Још пре неколико година сам занемарио своје револуционарне идеале и упустио се у колаборацију с претендентом на престо из противничке династије, вајкајући се да су Карађорђевићи мање зло у односу на умоболнике из династије Обреновића. У неку руку, Петар Карађорђевић је у изгнанству наликовао на пролетера, сиромашка без куће и кућишта.
Посматрао сам празан папир и замишљао сачињени текст. Речи су навирале из мојих мисли затрованих морфијумом. Почео сам да пишем још један запаљиви новински чланак који ће узбуркати Београд и уздрмати владајућу династију.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.