Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Orijentalni svet Jelene Dimitrijević”, Jelena Vukotić

Nagrađeni esej na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.

 

Čini se da se žena u Srbiji, usled istorijsko-političkih zbivanja i patrijarhalno orijentisanog društva, kasno probudila i prepoznala svoj stvaralački potencijal, te se uključila u književno-umetničke tokove u kojima su stvaraoci suprotnog pola već imali zavidne rezultate. Nakon stvaralačke stagnacije prouzrokovane osmanlijskim osvajanjima, srpski književnici će se veoma brzo i vešto uključiti u evropske tokove i naša nacionalna književnost pokazaće se izrazito plodonosnom i kvalitetnom. Srpski pisci su, ubrzo nakon Velike seobe do početka devetnaestog veka, marljivo radeći, stvorili dela čijim objavljivanjem je naša nacionalna književnost, kvalitetom i stilom, dostigla evropsku i uključila se u savremene tokove.

Nažalost, ako izuzmemo u ovom kontekstu Jelenu Mrnjavčević – monahinju Jefimiju i pesnikinju koja je očarala čak i velikog Njegoša, Milicu Stojadinović Srpkinju, koje se nekim oblikom književnosti bave kudikamo pre svojih koleginica, žena se književnom stvaralaštvu priključuje stidljivo. Tek na prelomu dvaju vekova, devetnaestog i dvadesetog, na srpskoj književnoj sceni zasijale su književnice čija književna ostvarenja mogu ravnopravno stati uz dela najuspešnijih pisaca svog vremena. Jedna izuzetna žena koja se pojavila na srpskoj književnoj sceni tog perioda jeste danas nepravedno skrajnuta i gotovo zaboravljena spisateljica Jelena Dimitrijević.

Rođena 1862. godine u Kruševcu kao Jelena Miljković, deseto dete Nikole i Stamenke Miljković, savremenica Milice Janković i Isidore Sekulić, književnica Jelena Dimitrijević ostavila je poseban pečat u srpskoj književnosti kada je u pitanju žensko pismo. Narodski rečeno, J. Dimitrijević je u našu nacionalnu književnost ušla na velika vrata s obzirom na činjenicu da je od trenutka objavljivanja svojih prvih dela smatrana autorom prave ženske književnosti, jake i priznate, ravne u svim pogledima muškoj književnosti (v. Peković 1986: 231–232). Ova, na književnoj sceni svog vremena, visoko kotirana autorka[1] pisala je i poeziju i prozu, posebno se ističući kao autor putopisne proze. Putopisna proza je vrhunac svoje popularnosti dosegla u drugoj polovini devetnaestog i prvoj polovini dvadesetog veka kao medijum koji čitaocima približava daleke predele koji su u periodu Jeleninog života i stvaranja bili dostupni samo odabranima, onima koji su sebi mogli priuštiti luksuz putovanja.

Široj čitalačkoj publici Jelena Dimitrijević predstavila se 1892. godine kao pesnikinja. „Njena poezija, naročito ciklus Sarajske pesme obojene istočnjačkom egzotikom privlače pažnju kritike, koja J. Dimitrijević poredi sa Sapfom” (Garonja-Radovanac 2010: 54). Ipak, njena prozna ostvarenja, putopisi, pripovetke i romani privući će veću pažnju čitalačke javnosti ali i književnih kritičara na ovu spisateljicu od same njene poezije. Danas se, dakle, Jelene Dimitrijević sećamo, pre svega, po njenoj prozi, jer joj je upravo ona omogućila ulazak u istoriju srpske književnosti.

Govorimo li o prozi Jelene Dimitrijević, osvrnućemo se i na navode Ane Stjelje koja u svojoj studiji Elementi tradicionalnog i modernog u delu Jelene Dimitrijević kaže da „prozu Jelene J. Dimitrijević definiše nekoliko karakterističnih elemenata. To je pre svega tematika njenih dela, zatim realizam kao književni pravac u kome se najbolje ostvarila i putopis kao književna vrsta kojoj je zbog želje za putovanjem i upoznavanjem sveta bila sklona” (Stjelja 2012: 100). Realizam sveprisutan u proznom delu Jelene Dimitrijević predstavlja onaj isti poetski ili lirski realizam u kojem se stvara s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. J. Dimitrijević je jasno opredeljen lirski realista jer njeno pripovedanje bogato lirizmom pred čitaoca iznosi osećanjima i impresijama bogat prozni tekst. Ukoliko, dakle, jasno definišemo Jelenino stvaralaštvo kao stvaralaštvo lirskog realizma, i imamo na umu pozitivnu reakciju kritike na njena dela, onda je neminovno da naglasimo da stvaranje u okviru lirskog realizma, pravca koji prethodi moderni u srpskoj književnosti, J. Dimitrijević svrstava među najbolje predmoderniste iliti lirske realiste naše književnosti, kao što su jednim delom svog stvaralaštva Bora Stanković, te Petar Kočić i Ivo Ćipiko, vrsni pripovedači i romanopisci.

Sama Jelena Dimitrijević, kao i njena dela, intrigantna je široj čitalačkoj publici. „Izuzetno plodna i atraktivna biografija Jelene Dimitrijević”, reći će Slavica Garonja-Radovanac u svojoj knjizi Žena u srpskoj književnosti, „ispunjena je, može se reći, dvema pasijama ili strastima – pisanjem i putovanjima” (Garonja-Radovanac 2010: 53). Obe svoje pasije J. Dimitrijević iskoristila je najbolje moguće, pretačući ih jednu u drugu i preplićući ih, ne bi li došla do najboljeg mogućeg ostvarenja koje će čitaocu preneti kako viziju tako i emociju. Radeći ono u čemu uživa, stvorila je jedinstveno književno delo koje je ostavila budućim generacijama.

Ono što je važno istaći jeste činjenica da je celokupno Jelenino delo posvećeno isključivo ženi, njenom društvenom položaju i njenim emocijama. Prepoznavši buđenje svesti žene i njenu jasnu potrebu da se uključi u društvene tokove i stekne ravnopravnost sa muškarcem, J. Dimitrijević, pišući o njoj, podržava ženu na svom revolucionarnom putu. Muškaraca gotovo i da nema u delima Jelene Dimitrijević. Oni su na margini i spominju se uzgred, predstavljajući pozadinu spram koje će se prikazati žena kao glavna tema Jeleninih dela.

Iako samouka[2], Jelena Dimitrijević uvrstila je sebe, marljivim radom i trudom na sticanju znanja, u generaciju obrazovanih Srpkinja. Govorila je više stranih jezika – francuski, engleski, turski, grčki, ruski i italijanski; bila je izuzetno načitana i informisana. Njeno poznavanje jezika jasno je vidljivo u njenim delima, posebno u romanu Nove, čiji dijalozi obiluju kako turskim tako i engleskim i francuskim replikama. Takođe, i roman Pisma iz Nišao haremima nije u celosti na Jeleninom maternjem jeziku i ukazuje na autorkino upoznavanje sa turskim jezikom, koje ona započinje upravo u Nišu. Pomenuti koncept dijaloga koji obiluje čitavim rečenicama na turskom ili kojem drugom prigodnom jeziku u zavisnosti od junaka na sceni kako u romanu Nove tako i u Pismima iz Niša može nas navesti da naslutimo da Jelena stvarajući za sve ipak teži čitateljki intelektualki i da veruje u emancipaciju žene u Srbiji.[3] Išavši spremno u korak sa vremenom u kojem se sve razvija i napreduje do te mere da svet pokuša da se samouništi dva puta za života autorke, Jelena Dimitrijević je, čini se, iskoračila i korak dalje, pokazujući izuzetnu snagu ženskog uma svog vremena. I čini se da „sav njen život bio je neprekidna pobuna žene svesne svoje snage da se iščupa iz orijentalnog nasleđa, da pobedi balkanski patrijarhalizam u kojem je žena bila onoliko vredna koliko joj je rod vredeo” (Peković 1986: 231).

Orijentalni opus Jeleninog stvaralaštva, koji obuhvata nešto manje od dve decenije njenog života i govori o orijentalnim ženama koje J. Dimitrijević upoznaje u oslobođenim delovima Srbije, pre svega u Nišu i na svojim putovanjima, slobodno rečeno, predstavlja jedan od najzanimljivijih stvaralačkih perioda navedene autorke. Sa orijentalnim svetom J. Dimitrijević susrela se prvi put u Nišu. „Udajom za potporučnika Jovana Dimitrijevića 1880. godine Jelena prelazi u Niš, koji će postati literarni topos nekih njenih najznačajnijih književnih dela iz prve faze njenog književnog stvaralaštva.” (Garonja-Radovanac 2010: 53) Život u Nišu ostavio je poseban pečat na Jeleninoj duši. U Nišu se upoznaje sa životom Turkinja, to jest sa životom harema. Upoznavanje sa načinom života niških bula izazvaće u Jeleni Dimitrijević svojevrsnu opsednutost istokom. Niš će biti veoma inspirativan našoj autorki, te će ona napisati nekolika dela sa tzv. niškom i orijentalnom tematikom. Niški opus svog stvaralaštva Jelena Dimitrijević će započeti pričom u stihu Barba-Krasa, u moj zeman i s’ga (1892), potom 1897. godine biva objavljen epistolarni roman Pisma iz Niša o haremima kao i nekolike pripovetke od kojih su dve izuzetno poznate Đul-Marikina prikažnja (1901) i Mejrem-hanum, iz zbirke koja sadrži tri priče Fati-sultan, Safi-hanum i Mejrem-hanum (1907) (v. Mitić 2006: 141–154).

Dolazak u Niš otvorio je Jeleni Dimitrijević vrata nekih novih predela koji, iako blizu, u datom trenutku izgledaju strani i daleki. Zato je između ostalog Niš privukao narečenu spisateljicu da sa tolikim oduševljenjem piše i izveštava o njemu. Više je razloga zbog kojih je Niš postao glavni topos pojedinih njenih dela. Istorijsko-politički razlog počiva na činjenici da je Niš novooslobođena teritorija[4] te je interesovanje javnosti za novopripojene teritorije Kneževini Srbiji bilo izuzetno veliko. Čitav nacion bio je veoma ushićen zbog oslobođenja koje je polako ali sigurno garantovalo stvaranje geopolitički stabilnije i savremenije države Srbije. Još jedan razlog, kulturološki, počiva na činjenici da se javilo veliko interesovanje za život i običaje bivših gospodara, koji su do trenutka oslobođenja široj javnosti bili gotovo nedostupni. Konačno su se otvorila vrata spoznaje orijentalnog sveta koji je bezmalo nekoliko stoleća nastanjivao naše krajeve i bivao nedostupan običnom čoveku. Bilo je jako uzbudljivo zaviriti u taj do tada skrajnut i nedostupan svet.

Ne samo da je pokazala veliko interesovanje za život niških Turaka, Jelenina velika pažnja je usmerena i na život niških Srba konačno pripojenih matici. Pišući o niškim Srbima, Jelena Dimitrijević govori o jednom do tada izolovanom delu naciona koji je konačno slobodan; njegov trenutak je došao i on je sada otvoren da ispriča svoje priče. Opšta očaranost Nišom, koju smo već napomenuli, bila bi jedan od zaista jakih razloga da se narečenom srpskom gradu posveti tolika pažnja jedne autorke na usponu stvaralaštva.

„Jelena J. Dimitrijević je možda bila i privilegovana jer je živela i stvarala u istorijski najznačajnijem, politički najburnijem, i kulturno najplodonosnijem periodu srpske istorije. To je period preobražaja, doba kada je Srbija stekla svoju nezavisnost i kad je počela raskid s prošlošću, koju je činio tradicionalni orijentalni ambijent.” (Stjelja 2012: 19)

Orijentalni svet sa kojim se susrela u Nišu zaveo je Jelenu Dimitrijević i taj zanos omogućiće joj da stvori neka od svojih najboljih ostvarenja posvećenih Orijentu, ženi i njenoj sudbini. U niškim haremima Jelena Dimitrijević je zakoračila u do tada nepoznati svet orijentalnih žena. Našavši se među ženama posebnog temperamenta i kulture Jelena D. nije mogla da ne bude privučena upravo onim segmentima njihovog života koji su ih odvajali ako ne od ostatka sveta onda barem od patrijarhalnog sveta srpskih žena svog vremena. Nije samo svakodnevni život niških bula privukao Jelenu Dimitrijević, njenu pažnju okupiraju i njihovi posebni običaji među kojima joj se najprivlačnijim čini svadbeni običaj.

Govoreći o misterioznim stanovnicama turskih harema, njihovim navikama, suživotu i mentalitetu, J. Dimitrijević je prva u našoj književnosti opisala homoseksualnu ljubav, očigledno veoma rasprostranjenu u istopolnoj zajednici, daleko od muških pogleda. Otkrivanje lezbijskih odnosa među hanumama Jelena Dimitrijević doživljava kao tajnu koja se treba oćutati, a koja je opet toliko fascinantna ženi njenog vremena da je izuzetno teško ne progovoriti o njoj. U haremu će, dakle, Jelena Dimitrijević otkriti jedan, ako ne novi onda njoj dotad nepoznat vid emotivnog života. Shvaćen kao zabranjen i grešan a ipak prisutan homoseksualni odnos među hanumama govori nam o njihovoj strastvenoj prirodi i slobodno iskazanoj potrebi da se strasti zadovolje. Ovakva vrsta ljubavi sugeriše da žena opstaje čak i onda kada nije glavna, jedina i na prvom mestu muškarcu koji je kao retku zver drži u zlatnom kavezu, haremu.

Govoreći o mala kane noći u romanu Pisma iz Niša o haremima, Jelena Dimitrijević progovara o homoseksualnosti u haremu:

„Evo ti najveće njihove tajne, koju kriju više no lica od ’grešnih očiju’… Gledala sam, ispitivala sam ih i, na jedanput, učini mi se, da ovde nisu same žene, no i ljudi… Čitava polovina učini mi se da je samo obučena u žensko ruho…” (Dimitrijević 1986: 95)

Daleko od muških očiju u haremu postoji jedan potpuno drugačiji poredak, jedan svet u kome se daleko od očiju javnosti voli, mrzi, tuguje i lumpuje uz čočeke puštajući se na volju strastima i dertovima.

„Ni jedne žene ne vole toliko pesmu, koliko muslimanke.

No ne samo da je vole, one žive u njoj.

Pesma im dušu hrani; a da li bi se moglo bez ovoga živeti?

Pesmom krate duge čase, što ih po haremlucima u besposlici provode.

Pesmom slave i kazuju najmiliju kćer neba – ljubav…” (Dimitrijević 1986: 71)

Jelena Dimitrijević ostaje zaokupljena Orijentom i nakon objavljivanja Pisama iz Niša, te njen roman Nove, objavljen 1912. godine, petnaest godina nakon što je progovorila o svetu orijentalnih žena u Nišu, zaokružuje i zatvara njen književni opus posvećen Orijentu. Pomenuti roman Jelene Dimitrijević „izdvojio se u tadašnjoj srpskoj romanesknoj produkciji, za šta je dokaz godišnja nagrada srpske književne zadruge.” (Garonja-Radovanac 2011: 1) Ponovo se J. Dimitrijević našla u poziciji da svoje stvaralaštvo poveže sa ne samo socijalnim i kulturološkim promenama već i sa političkim. Pišući Nove, ona govori ne samo o haremima, običajima i temperamentu orijentalnih žena sada u jednom drugom gradu, Solunu, već i o političkoj klimi Otomanskog carstva uoči Mladoturske revolucije[5]. Mladotursku revoluciju spisateljica ne vidi samo kao politički preokret u Otomanskom carstvu već i kao prekretnicu u položaju žene. Za J. Dimitrijević je osvešćivanje žene, u ma kojem delu sveta da se ono odvija, od izrazitog značaja. Svesna da harem unutar sebe poseduje svojevrsnu autonomiju, mada ga ujedno smatra vrstom elitne tamnice, Jelena Dimitrijević priželjkuje više slobode za svoje novostečene poznanice Turkinje, koje su je fascinirale. Upravo zato glavna junakinja romana Nove i jeste mlada Turkinja drugačijih, naprednih ideja koje su ponikle na idejama Mladoturske revolucije. I ne samo glavna junakinja već i ostale junakinje navedenog romana su nove žene, Turkinje drugačijeg, zapadnjačkog obrazovanja, koje ženu prosvećuje, pruža joj širu sliku o svetu u kome živi, otkrivajući joj saznanja dotad, uglavnom, čuvana samo za privilegovane pripadnike suprotnog pola. Jelenine nove su Fatma, glavna junakinja romana, i njena rođaka Mersije. „Mi smo nove, a one su Evropljanke, Francuskinje. Šta mi imamo azijatsko? Ni govor, ni haljine, čak ni hod, čak ni pokrete”, reći će Fatma svojoj rođaci Mejrem, jasno diferencirajući njih dve i druge devojke zapadnjačkog obrazovanja od tradicionalnih, patrijarhalno vaspitanih Turkinja. Nova je i Arif-tejze, Fatimina tetka, koja ne samo da je obrazovana po zapadnjačkom modelu već je po prirodi žena širokog shvatanja otvorena za sve što predstavlja napredak. Moglo bi se reći da je Arif-tejze pripadnica najradikalnijeg kruga novih žena, sva njena energija usmerena je na borbu za društveno oslobođenje Turkinja i ona je spremna na sve da ta borba bude plodonosna. (v. Garonja-Radovanac 2011: 2)

Nagoveštavajući homoseksualne odnose među bulama još u Pismima iz Niša o haremima Jelena D. sada jasnije i bez ustezanja govori o sklonosti mladih devojaka skrajnutih od muških pogleda, okruženih samo ženama, da se zaljube u žene, neretko u svoje guvernante. I dok žene u Pismima iz Niša čeznu samo za lepotom, dodirom, zadovoljstvom, Nove u predmetima svojeg obožavanja, strankinjama, vide jedan potpuno novi svet za kojim čeznu, one su za njih raskid sa orijentalnim i spajanje sa svetom koji bi zauvek promenio njihov život. „One žive u Turskoj a sanjaju o Francuskoj. Svaki dan čitaju nešto novo i čeznu za tim tuđim, nepoznatim, dalekim svetom”, reći će Jelena Dimitrijević opisujući svoje junakinje na stranicama romana Nove.

Izabravši za temu svog romana sudbinu devojke novog doba, Jelena Dimitrijević želi da nam ispripoveda priču zasnovanu na istinitom događaju i govori o slomu žene pod čvrstim stegama jednog vekovima održavanog (muškog) običajnog prava. Na asocijativnom nivou roman Nove Jelene Dimitrijević može se uporediti sa Nečistom krvi Borislava Bore Stankovića s obzirom na osnovni predmet radnje, udaju glavne junakinje sa svim elementima pobune i težnje da se izbegne udaja za nedragog (v. Garonja-Radovanac 2011: 2). Motiv udaje za nedragog, kao i svadbeno veselje i svadbeni običaji, imaće značajno mesto u oba Jelenina romana i u epistolarnom romanu Pisma iz Niša o haremima i u romanu Nove. Tako će Fatmu iz Novih i Hajrije, protagonistkinju Pisama iz Niša, povezati narečeni motiv udaje za nedragog. I ne samo motiv udaje za nedragog čitaocu i proučavaocu dela Jelene Dimitrijević može se učiniti da je Fatmin lik nastao iz nadgradnje lika patrijarhalne Hajrije. Fatma može biti posmatrana kao Hajrije koja je oslobođena velikog broja stega jer iako je među navedenim romanima, čije su navedene junakinje glavni likovi, svega decenija i po u periodu ekspanzije ljudskog društva taj period može doneti promene dostojne stoleća. Glavna junakinja Pisama iz Niša, Hajrija i njena sudbina predstavlja, dakle, svojevrsnu književnu inspiraciju kasnijih Jeleninih dela na kojoj se postepeno razvija lik Fatme. (v. Stjelja 2012: 110)

Jedan od načina da se upozna jedan nacion jeste i prisustvovanje njenim događajima najveće sreće i najveće tuge. Jedan od događaja najveće sreće koji obiluje različitim običajima i ritualima svakako jeste svadba. Svadbeni običaji Turaka fascinirali su spisateljicu Jelenu Dimitrijević još u Nišu. Jedna posebna veza između romana Nove i Pisama iz Niša jesu upravo narečeni običaji. Četrnaest pisama, poglavlja, romana Pisma iz Nišao haremima govori o turskim svadbenim običajima. Pisma iz Niša, opisujući jednu svadbenu svečanost, govore o ženama orijentalnog sveta otkrivajući ne samo njihove adete već i najtananije emocije i tajne. Ulaskom u muslimanske hareme Jelena D. otkriva jedan potpuno novi svet, svet koji egzistira sam za sebe i onda kada se geopolitička situacija u regionu drastično promeni i preokrene. Veoma je važno istaći da se Jelena Dimitrijević u Pismima iz Niša ne zadržava samo na opisivanju događaja sa svadbene svečanosti; ona ide korak dalje praveći neretko i pojedinačne portrete ličnosti.

„Mlada i mladoženja nisu imaginarne ličnosti, već pojedinci sa ličnim osećanjima, karakterima, socijalnom pozadinom. Sve žene koje sede i pričaju imaju sopstvenu sudbinu koju Jelena Dimitrijević saopštava. Nevesta je nesrećna jer ne može da pođe za drugoga iz pisma u pismo prate se promene na mladoj devojci. Kako vreme odmiče, ona slabi, tužna je, a žene komentarišu, sažaljevaju” (Peković 1986: 237).

Svako pismo iz Niša, dakle, osim svadbenih običaja u sebi nosi i ponešto od emocionalnog života aktera. Posebna pažnja posvećena je nevesti, akcenat se stavlja na tugu, razočaranje mlade devojke zbog svog položaja. Ipak, ona svojom voljom stupa u brak jer muslimanska devojka, pa makar to bilo i formalnost, biva pitana da li želi da se uda za svog prosioca.

Iako svojim pripovedanjem intenzivno obraća pažnju na tursko shvatanje života težište Jelenine priče uvek je na ženi. Upravo zato su hanume iz niških harema posredstvom Jeleninih pisama dobile dimenzije stvarnih osoba, žena koje su zaokupljene životnim problemima, koje razmišljaju i osećaju. (v. Peković 1986: 234) U Pismima iz Niša Jelena Dimitrijević jasno iskazuje stav prema ženskim pravima i ženi kao neshvaćenom i odgurnutom delu ljudske zajednice. Ovaj stav razradiće detaljnije u romanu Nove gde harem više nije topos uživanja i svojevrsnog ženskog carstva već tamnica u kojoj nema sreće i koja gotovo da mora nestati zajedno sa mnoštvom patrijarhalnih običaja i načela koji su pritiskali orijentalnu ženu. Tek na kraju romana Nove, ogledano u Fatminoj nostalgiji u toku boravka u Parizu, Jelena Dimitrijević će jasnije osvetliti svoj stav da žena treba i mora biti slobodna, emancipovana, jaka ali da je veza sa korenima i tradicijom nešto što treba sačuvati u svom srcu i selektivno, izbegavajući ekstreme, poštovati unutar svoje porodice.

Pisma iz Niša jasno osvetljavaju da su žene u svetu kojim vladaju muškarci u potčinjenom položaju. Njihov stav i mišljenje muškarcima su nebitni. U jednom im je pak ukazano poverenje i data glavna reč, a to je takozvano gledanje devojke[6]. Gledanje devojke, kako običaj nalaže, prepušteno je ženama. To je posao u koji im se muškarci ne mešaju. Mladić, neretko, samo na osnovu majčine procene i njenih impresija, te opisa devojke odlučuje da li će se gledanom devojkom oženiti ili ne. U ovom običaju izbora mlade krije se ponešto od jasnog položaja žene u orijentalnom svetu. Za udaju, navodno, važno je samo da je devojka dobra i iz dobre kuće, sve drugo je naizgled sporedno, a neretko presudno kada do konačnog dogovora dođe.

„Kod Turaka je, kad traže devojku, tobože sporedno; njena lepota; a glavno: iz čije je kuće, od kojeg je roda. Nije li, vele, žena pozvata: da ’drži’ mužu kuću, da ga obdari decom i još najviše da ih čuva, vaspita i spremi – da budu od koristi i sebi i društvu” (Dimitrijević 1986: 22).

Dešavalo se opet i da devojka iz dobre kuće ne bude lepa te se kao takva ne dopadne mužu. Kako je ženina sudbina pre udaje umnogome zavisila od volje oca, a zatim od volje muža, ovakva žena, čija se spoljašnjost nije dopala mužu doživljavala je veoma nesrećnu sudbinu. „Sirota hanuma”, reći će Jelena Dimitrijević, „i venčana i odvedena pa bez suda i puta, hajde natrag ocu” (Dimitrijević 1986: 22).

Fatma, protagonistkinja romana Nove, naći će se suočena sa svadbenim običajima, onim istim staroturskim koje J. Dimitrijević opisuje još pišući o haremima u Nišu. Greh udaje devojke za nedragog prikriva se, pokušava se njegova neutralizacija fiktivnim pitanjem devojke hoće li stupiti u brak sa svojim proscem i čeka se njeno hoću koje i ne sme iz strahopoštovanja prema roditeljima, pre svega ocu, biti neću. Iako je ocu dala potvrdu da prihvata udaju za nedragog Fatma u poslednjem trenutku biva spasena takvog braka i uspeva da se uda za dragog, Džemala.

Fatmina sudbina može nas podsetiti na sudbinu jedne od najtragičnijih lepotica srpske moderne, Stankovićeve Sofke, koja obezvređena u očima muža ostaje sama u kući, postepeno gubeći razum dok on, muž, ozlojeđen na život i svet lumpuje živeći svoj život po ličnom nahođenju i normama. Fatma nije obezvređena, ali i ona je dakako zanemarena i zapostavljena dok muž živi raspusnim životom. Obezvređenost pripada mužu koji jedva da je pokupio ostatke svoje ličnosti i prikazao se poželjnom prilikom u toku svadbe i neposredno nakon nje. Tako Fatma ostaje izigrana, izneverena od strane onoga kome se najviše radovala i kojeg je smatrala idealnim partnerom.

Pisma iz Niša se završavaju epilogom koji govori o sudbini glavne junakinje Hajrije. „Roman kroz epilog zaokružuje vesti nakon izvesne vremenske distance, kada spisateljica saznaje da je nevesta od tuge (udaja za nedragog) umrla u Carigradu” (Garonja-Radovanac 2010: 56). Roman Nove završava vešću o smrti Fatme u zapadnom svetu. Obe umiru daleko od doma živevši život koji nisu želele. Epilog Fatmine smrti predstavlja dnevnik koji Fatma vodi u Parizu, a koji osvetljava njena najtananija osećanja, među kojima dominiraju razočaranje u ljubav i osećaj neslobode u slobodnom svetu o kojem je toliko maštala.

Jelena Dimitrijević u svom romanu Pisma iz Niša o haremima progovara o sada već manjinskom muslimanskom stanovništvu na srpskom jugu, na ovaj roman nadovezuje roman Nove, čija se radnja, iako izmeštena sa teritorije srpskih zemalja, gotovo naslanja na Pisma. Demistifikacijom svakodnevice niških muslimanki Jelena osvetljava običaje, moralna načela, porodične odnose, emotivna stanja i položaj žene u svetu u kome je muški princip iznad svega. U svom romanu Pisma iz Niša o haremima Jelena Dimitrijević je prevazišla okvire srpskog patrijarhalnog društva na prelazu dvaju stoleća, devetnaestog i dvadesetog, i pokazala se kao spisateljica i žena sa vizijom.

Otvorivši vrata orijentalnog Niša, Jelena J. Dimitrijević je sačuvala od zaborava život jednog sveta koji je lagano nestajao, svet niških harema. Sa druge strane u Pismima iz Niša Jelena se bavi jednom svevremenom temom, a to je položaj žene u društvu. I na kraju, Jelena Dimitrijević nas u svom romanu uči običajima muslimana koji su nakon oslobođenja južnih krajeva živeli na navedenoj teritoriji, pa Pisma iz Niša možemo posmatrati i kao svojevrsni etnološki vodič. Romanom Nove nastavlja se priča o muslimankama čiji usud u narečenom vremenu (kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka) nije ništa drugačiji, ma gde one živele.

Jelena Dimitrijević je bila plodan pisac. Svojom inovativnošću ona je obeležila epohu u kojoj je živela i stvarala. Na početku dvadeset i prvog veka možemo slobodno reći da prva srpska književnica i njeno delo, iako naizgled zaboravljeni, imaju šta da ponude čitaocu, te da još uvek mogu privući pažnju kako ljudi od nauke, proučavalaca istorije srpske književnosti, tako i onog dela čitalačke publike koju pre svega čine žene. Jelena Dimitrijević piše o ženi, piše za ženu, a opet šalje muškarcu jednu snažnu poruku, poruku potrebe za jednakošću, ljubavlju i razumevanjem.

 

Izvori

Dimitrijević 1986: Jelena Dimitrijević, Pisma iz Niša o haremima, Narodna biblioteka Srbije, Dečje novine, Beograd, Gornji Milanovac.

Dimitrijević: Jelena Dimitrijević, Nove, www.aurora.jerteh.rs

 

Literatura

Garonja-Radovanac 2010: Slavica Garonja-Radovanac, Žena u srpskoj književnosti, DOO „Dnevnik – Novine i časopisi”, Novi Sad.

Garonja-Radovanac 2011: Slavica Garonja-Radovanac, Roman Nove Jelene Dimitrijević kao paradigma tragične pobune žene u orijentalnom društvu, časopis Knjiženstvo; http://www.knjizenstvo.rs/sr/casopisi/2011/zenska-knjizevnost-i-kultura/roman-jelene-dimitrijevic-kao-paradigma-tragicne-pobune-zene-u-orijentalnom-drustvu#_edn9

Mitić 2006: Milunka Mitić, Jelena Dimitrijević – Stevan Sremac: Niš u pričama s kraja XIX veka, u: Zbornik referata sa naučnog skupa u Nišu, 28. i 29. oktobar 2004, „Jelena Dimitrijević život i delo”, SANU, Filozofski fakultet Niš.

Pantić 2006: Miroslav Pantić, Jelena Dimitrijević i Pavle Popović, u: Zbornik referata sa naučnog skupa u Nišu, 28. i 29. oktobar 2004, „Jelena Dimitrijević život i delo”, SANU, Filozofski fakultet Niš.

Peković 1986: Slobodanka Peković, Jelenina pisma, pogovor u Jelena Dimitrijević, „Pisma iz Niša o Haremima”, Narodna biblioteka Srbije, Dečje novine, Beograd, Gornji Milanovac.

Reba 2011: Jovana M. Reba, Rod i transvestija u haremskom diskursu Jelene Dimitrijević, Filozofski fakultet, Novi sad.

Skerlić 2009: Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, Antologija srpske književnosti, www.ask.rs

Stjelja 2012: Ana R. Stjelja, Elementi tradicionalnog i modernog u delu Jelene Dimitrijević, Filološki fakultet, Beograd.

[1] Pojavljivanje Jelene Dimitrijević na srpskoj književnoj sceni izazvalo je različite reakcije književne kritike njenog vremena. Velika imena naše književne kritike – a valja nam znati da je period Jeleninog stvaralaštva ujedno i najplodniji period naše kritike te u njemu dejstvuju oba Popovića, i Bogdan i Pavle, zatim Jovan Skerlić te Ljubomir Nedić – novu autorku prihvatila su različito.

Pavle Popović, jedno od najvećih imena naše književne kritike, osvrćući se na njeno poetsko stvaralaštvo, pohvalio je poeziju Jelene Dimitrijević, smatrajući je primerenom i kvalitetnom. Njegov kolega, veoma plodan kritičar s početka dvadesetog stoleća, izraziti skeptik prema ženskim autorima, Jovan Skerlić, prema delima Jelene Dimitrijević postavio se izuzetno uzdržano. Ipak, njeno ime uvrstio je u svoju Istoriju nove srpske književnosti, koju je štampao i objavio 1912. godine. U svojoj istoriji srpske književnosti Jelenin književni opus Skerlić je okarakterisao kao nešto što prolazi kod određene čitalačke publike.

„Jedna od karakteristika najnovijega perioda srpske književnosti jeste što se u njemu u većem broju javljaju žene koje pišu, od kojih neke pokazuju stvarne književne sposobnosti. Pored Danice Marković u poeziji, javljaju se u pripoveci Jelena Dimitrijević, Isidora Sekulić i Milica Janković (pseudonim L. Mihajlović). Jelena Dimitrijević (rođena u Kruševcu, 1862) javila se stihovima, sasvim osrednje vrednosti (Pesme, Niš, 1894). Kako je duže vreme živela u Nišu, od 1881. do 1898, zainteresovala se za lokalni život, naročito za tursko ženskinje. Đul-Marikina prikažnja (Beograd, 1901) su lepa slika staroga Niša, u rodu Sremčevih niških pripovedaka. Turski ženski svet opisan je u Pismima iz Niša o haremima (Beograd, 1897), Pismima iz Soluna (1908), u većoj pripoveci Fati-Sultan (Beograd, 1907) i naročito u velikom romanu Nove (Beograd, 1912). Iako su bez veće originalnosti i jače snage, sa jednolikim predmetima, pisani dosta bezličnim stilom, ti radovi ipak imaju svoga interesa i svoju čitalačku publiku” (Skerlić 2009: 396).

Za razliku od Jovana Skerlića potonji istoričari naše nacionalne književnosti izostaviće J. Dimitrijević i njeno stvaralaštvo iz svojih izdanja. I dok Jovan Skerlić uzdržano i veoma oprezno prilazi stvaralaštvu ne samo Jelene Dimitrijević već i drugih autorki njenih savremenica, Pavle Popović se gotovo raduje emancipaciji žene i novom imenu na srpskoj književnoj sceni. Godine „1896. u Srpskom pregledu koji je strogi književni sudija Ljubomir Nedić izdavao u Nišu” Pavle Popović je objavio rad o poeziji Jelene Dimitrijević Pesme Jelene Jov. Dimitrijević (Pantić 2006: 11–19). Popović je tada naglasio da su Jelenine pesme „još dok su, odvojene i usamljene, izlazile u našim listovima činile lep utisak” (v. Pantić 2006: 11–19). Pozitivno mišljenje Pavla Popovića Jeleni Dimitrijević, koja je bila na početku svog književnog rada, značilo je veoma mnogo. I ne samo da je oduševljen Jeleninom poezijom Pavle Popović odigrao je značajnu ulogu i u promociji njene proze, preporučivši Srpskoj književnoj zadruzi njen roman Nove, koji se pored romana Đakon Bogorodičine crkve Isidore Sekulić može smatrati jednim od najboljih ženskih romana s početka dvadesetog stoleća (v. Garonja-Radovanac 2011: 1).

[2] Kod brata u Aleksincu Jelena Dimitrijević je završila osnovnu školu, sve drugo obrazovanje pripada njenoj marljivosti i želji za sticanjem novih znanja.
[3] Jezik Pisama iz Niša o haremima jednim svojim delom je književni jezik kojim se govorilo pre više od jednog stoleća, potom su prisutne brojne dijalekatske konstrukcije i, na koncu, veliki broj turcizama. Ono na čemu bi se Jeleni Dimitrijević moglo zameriti jeste upravo jezik Pisama iz Niša. Gotovo trećina teksta je na turskom što otežava čitanje dela. Ipak, pretpostavlja se da je autorka veliki broj turcizama, fraza na turskom i gotovo čitavih pasusa na turskom iskoristila zarad što verodostojnijeg pripovedanja. J. Dimitrijević nastoji da čitaocu i rečju, autentičnim govorom i slikom detaljnim opisom, prenese sliku orijentalnog Niša u čemu je, slobodno rečeno, veoma uspešna. Jezik kao takav, ipak, manje je razumljiv čitaocima i proučavaocima dela Jelene D. mogao je biti prepreka, te su Pisma iz Niša kao delo izuzetne umetničke vrednosti mogla ostati nepoznata savremenim čitaocima. Važno je istaći i to da J. Dimitrijević poznaje gramatiku i leksiku turskog jezika, koji unosi u svoj epistolarni roman, ali da konstrukcije koje se na turskom jeziku javljaju u Pismima iz Niša nisu pravopisno najpreciznije.

[4] Niš je oslobođen u srpsko-turskom ratu 11. januara 1878. godine.
[5] Mladoturska revolucija obeležila je 1908. godinu i predstavlja borbu za promenama koju je izvela turska vojska kako bi poništila ukidanje parlamenta koje je stupilo na snagu po nalogu sultana Abdula Hamida II. Mladoturska revolucija označila je Drugu ustavnu eru u Otomanskoj imperiji. Revolucija je bila značajan događaj tokom procesa raspada Osmanskog carstva. Mladoturska revolucija donela je promene i u našim krajevima jer je Austrougarska narečeni događaj iskoristila za aneksiju Bosne i Hercegovine, a Bugarska za proglašenje sopstvene nezavisnosti.
[6] Gledanje devojke podrazumeva odlazak porodice, ili dela porodice, potencijalnog mladoženje u devojkinu kuću. Tada se devojka predstavlja, u ovom slučaju, potencijalnoj svekrvi. Gledanje devojke je čitav jedan mali ritual – svojevrsna nominacije devojke za status neveste.

 

Svi nagrađeni eseji objavljeni su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu