Награђени есеј на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.
Чини се да се жена у Србији, услед историјско-политичких збивања и патријархално оријентисаног друштва, касно пробудила и препознала свој стваралачки потенцијал, те се укључила у књижевно-уметничке токове у којима су ствараоци супротног пола већ имали завидне резултате. Након стваралачке стагнације проузроковане османлијским освајањима, српски књижевници ће се веома брзо и вешто укључити у европске токове и наша национална књижевност показаће се изразито плодоносном и квалитетном. Српски писци су, убрзо након Велике сеобе до почетка деветнаестог века, марљиво радећи, створили дела чијим објављивањем је наша национална књижевност, квалитетом и стилом, достигла европску и укључила се у савремене токове.
Нажалост, ако изузмемо у овом контексту Јелену Мрњавчевић – монахињу Јефимију и песникињу која је очарала чак и великог Његоша, Милицу Стојадиновић Српкињу, које се неким обликом књижевности баве кудикамо пре својих колегиница, жена се књижевном стваралаштву прикључује стидљиво. Тек на прелому двају векова, деветнаестог и двадесетог, на српској књижевној сцени засијале су књижевнице чија књижевна остварења могу равноправно стати уз дела најуспешнијих писаца свог времена. Једна изузетна жена која се појавила на српској књижевној сцени тог периода јесте данас неправедно скрајнута и готово заборављена списатељица Јелена Димитријевић.
Рођена 1862. године у Крушевцу као Јелена Миљковић, десето дете Николе и Стаменке Миљковић, савременица Милице Јанковић и Исидоре Секулић, књижевница Јелена Димитријевић оставила је посебан печат у српској књижевности када је у питању женско писмо. Народски речено, Ј. Димитријевић је у нашу националну књижевност ушла на велика врата с обзиром на чињеницу да је од тренутка објављивања својих првих дела сматрана аутором праве женске књижевности, јаке и признате, равне у свим погледима мушкој књижевности (в. Пековић 1986: 231–232). Ова, на књижевној сцени свог времена, високо котирана ауторка[1] писала је и поезију и прозу, посебно се истичући као аутор путописне прозе. Путописна проза је врхунац своје популарности досегла у другој половини деветнаестог и првој половини двадесетог века као медијум који читаоцима приближава далеке пределе који су у периоду Јелениног живота и стварања били доступни само одабранима, онима који су себи могли приуштити луксуз путовања.
Широј читалачкој публици Јелена Димитријевић представила се 1892. године као песникиња. „Њена поезија, нарочито циклус Сарајске песме обојене источњачком егзотиком привлаче пажњу критике, која Ј. Димитријевић пореди са Сапфом” (Гароња-Радованац 2010: 54). Ипак, њена прозна остварења, путописи, приповетке и романи привући ће већу пажњу читалачке јавности али и књижевних критичара на ову списатељицу од саме њене поезије. Данас се, дакле, Јелене Димитријевић сећамо, пре свега, по њеној прози, јер јој је управо она омогућила улазак у историју српске књижевности.
Говоримо ли о прози Јелене Димитријевић, осврнућемо се и на наводе Ане Стјеље која у својој студији Елементи традиционалног и модерног у делу Јелене Димитријевић каже да „прозу Јелене Ј. Димитријевић дефинише неколико карактеристичних елемената. То је пре свега тематика њених дела, затим реализам као књижевни правац у коме се најбоље остварила и путопис као књижевна врста којој је због жеље за путовањем и упознавањем света била склона” (Стјеља 2012: 100). Реализам свеприсутан у прозном делу Јелене Димитријевић представља онај исти поетски или лирски реализам у којем се ствара с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Ј. Димитријевић је јасно опредељен лирски реалиста јер њено приповедање богато лиризмом пред читаоца износи осећањима и импресијама богат прозни текст. Уколико, дакле, јасно дефинишемо Јеленино стваралаштво као стваралаштво лирског реализма, и имамо на уму позитивну реакцију критике на њена дела, онда је неминовно да нагласимо да стварање у оквиру лирског реализма, правца који претходи модерни у српској књижевности, Ј. Димитријевић сврстава међу најбоље предмодернисте илити лирске реалисте наше књижевности, као што су једним делом свог стваралаштва Бора Станковић, те Петар Кочић и Иво Ћипико, врсни приповедачи и романописци.
Сама Јелена Димитријевић, као и њена дела, интригантна је широј читалачкој публици. „Изузетно плодна и атрактивна биографија Јелене Димитријевић”, рећи ће Славица Гароња-Радованац у својој књизи Жена у српској књижевности, „испуњена је, може се рећи, двема пасијама или страстима – писањем и путовањима” (Гароња-Радованац 2010: 53). Обе своје пасије Ј. Димитријевић искористила је најбоље могуће, претачући их једну у другу и преплићући их, не би ли дошла до најбољег могућег остварења које ће читаоцу пренети како визију тако и емоцију. Радећи оно у чему ужива, створила је јединствено књижевно дело које је оставила будућим генерацијама.
Оно што је важно истаћи јесте чињеница да је целокупно Јеленино дело посвећено искључиво жени, њеном друштвеном положају и њеним емоцијама. Препознавши буђење свести жене и њену јасну потребу да се укључи у друштвене токове и стекне равноправност са мушкарцем, Ј. Димитријевић, пишући о њој, подржава жену на свом револуционарном путу. Мушкараца готово и да нема у делима Јелене Димитријевић. Они су на маргини и спомињу се узгред, представљајући позадину спрам које ће се приказати жена као главна тема Јелениних дела.
Иако самоука[2], Јелена Димитријевић уврстила је себе, марљивим радом и трудом на стицању знања, у генерацију образованих Српкиња. Говорила је више страних језика – француски, енглески, турски, грчки, руски и италијански; била је изузетно начитана и информисана. Њено познавање језика јасно је видљиво у њеним делима, посебно у роману Нове, чији дијалози обилују како турским тако и енглеским и француским репликама. Такође, и роман Писма из Ниша о харемима није у целости на Јеленином матерњем језику и указује на ауторкино упознавање са турским језиком, које она започиње управо у Нишу. Поменути концепт дијалога који обилује читавим реченицама на турском или којем другом пригодном језику у зависности од јунака на сцени како у роману Нове тако и у Писмима из Ниша може нас навести да наслутимо да Јелена стварајући за све ипак тежи читатељки интелектуалки и да верује у еманципацију жене у Србији.[3] Ишавши спремно у корак са временом у којем се све развија и напредује до те мере да свет покуша да се самоуништи два пута за живота ауторке, Јелена Димитријевић је, чини се, искорачила и корак даље, показујући изузетну снагу женског ума свог времена. И чини се да „сав њен живот био је непрекидна побуна жене свесне своје снаге да се ишчупа из оријенталног наслеђа, да победи балкански патријархализам у којем је жена била онолико вредна колико јој је род вредео” (Пековић 1986: 231).
Оријентални опус Јелениног стваралаштва, који обухвата нешто мање од две деценије њеног живота и говори о оријенталним женама које Ј. Димитријевић упознаје у ослобођеним деловима Србије, пре свега у Нишу и на својим путовањима, слободно речено, представља један од најзанимљивијих стваралачких периода наведене ауторке. Са оријенталним светом Ј. Димитријевић сусрела се први пут у Нишу. „Удајом за потпоручника Јована Димитријевића 1880. године Јелена прелази у Ниш, који ће постати литерарни топос неких њених најзначајнијих књижевних дела из прве фазе њеног књижевног стваралаштва.” (Гароња-Радованац 2010: 53) Живот у Нишу оставио је посебан печат на Јелениној души. У Нишу се упознаје са животом Туркиња, то јест са животом харема. Упознавање са начином живота нишких була изазваће у Јелени Димитријевић својеврсну опседнутост истоком. Ниш ће бити веома инспиративан нашој ауторки, те ће она написати неколика дела са тзв. нишком и оријенталном тематиком. Нишки опус свог стваралаштва Јелена Димитријевић ће започети причом у стиху Барба-Краса, у мој земан и с’га (1892), потом 1897. године бива објављен епистоларни роман Писма из Ниша о харемима као и неколике приповетке од којих су две изузетно познате Ђул-Марикина прикажња (1901) и Мејрем-ханум, из збирке која садржи три приче Фати-султан, Сафи-ханум и Мејрем-ханум (1907) (в. Митић 2006: 141–154).
Долазак у Ниш отворио је Јелени Димитријевић врата неких нових предела који, иако близу, у датом тренутку изгледају страни и далеки. Зато је између осталог Ниш привукао наречену списатељицу да са толиким одушевљењем пише и извештава о њему. Више је разлога због којих је Ниш постао главни топос појединих њених дела. Историјско-политички разлог почива на чињеници да је Ниш новоослобођена територија[4] те је интересовање јавности за новоприпојене територије Кнежевини Србији било изузетно велико. Читав национ био је веома усхићен због ослобођења које је полако али сигурно гарантовало стварање геополитички стабилније и савременије државе Србије. Још један разлог, културолошки, почива на чињеници да се јавило велико интересовање за живот и обичаје бивших господара, који су до тренутка ослобођења широј јавности били готово недоступни. Коначно су се отворила врата спознаје оријенталног света који је безмало неколико столећа настањивао наше крајеве и бивао недоступан обичном човеку. Било је јако узбудљиво завирити у тај до тада скрајнут и недоступан свет.
Не само да је показала велико интересовање за живот нишких Турака, Јеленина велика пажња је усмерена и на живот нишких Срба коначно припојених матици. Пишући о нишким Србима, Јелена Димитријевић говори о једном до тада изолованом делу национа који је коначно слободан; његов тренутак је дошао и он је сада отворен да исприча своје приче. Општа очараност Нишом, коју смо већ напоменули, била би један од заиста јаких разлога да се нареченом српском граду посвети толика пажња једне ауторке на успону стваралаштва.
„Јелена Ј. Димитријевић је можда била и привилегована јер је живела и стварала у историјски најзначајнијем, политички најбурнијем, и културно најплодоноснијем периоду српске историје. То је период преображаја, доба када је Србија стекла своју независност и кад је почела раскид с прошлошћу, коју је чинио традиционални оријентални амбијент.” (Стјеља 2012: 19)
Оријентални свет са којим се сусрела у Нишу завео је Јелену Димитријевић и тај занос омогућиће јој да створи нека од својих најбољих остварења посвећених Оријенту, жени и њеној судбини. У нишким харемима Јелена Димитријевић је закорачила у до тада непознати свет оријенталних жена. Нашавши се међу женама посебног темперамента и културе Јелена Д. није могла да не буде привучена управо оним сегментима њиховог живота који су их одвајали ако не од остатка света онда барем од патријархалног света српских жена свог времена. Није само свакодневни живот нишких була привукао Јелену Димитријевић, њену пажњу окупирају и њихови посебни обичаји међу којима јој се најпривлачнијим чини свадбени обичај.
Говорећи о мистериозним становницама турских харема, њиховим навикама, суживоту и менталитету, Ј. Димитријевић је прва у нашој књижевности описала хомосексуалну љубав, очигледно веома распрострањену у истополној заједници, далеко од мушких погледа. Откривање лезбијских односа међу ханумама Јелена Димитријевић доживљава као тајну која се треба оћутати, а која је опет толико фасцинантна жени њеног времена да је изузетно тешко не проговорити о њој. У харему ће, дакле, Јелена Димитријевић открити један, ако не нови онда њој дотад непознат вид емотивног живота. Схваћен као забрањен и грешан а ипак присутан хомосексуални однос међу ханумама говори нам о њиховој страственој природи и слободно исказаној потреби да се стрaсти задовоље. Оваква врста љубави сугерише да жена опстаје чак и онда када није главна, једина и на првом месту мушкарцу који је као ретку звер држи у златном кавезу, харему.
Говорећи о мала кане ноћи у роману Писма из Ниша о харемима, Јелена Димитријевић проговара о хомосексуалности у харему:
„Ево ти највеће њихове тајне, коју крију више но лица од ’грешних очију’… Гледала сам, испитивала сам их и, на једанпут, учини ми се, да овде нису саме жене, но и људи… Читава половина учини ми се да је само обучена у женско рухо…” (Димитријевић 1986: 95)
Далеко од мушких очију у харему постоји један потпуно другачији поредак, један свет у коме се далеко од очију јавности воли, мрзи, тугује и лумпује уз чочеке пуштајући се на вољу страстима и дертовима.
„Ни једне жене не воле толико песму, колико муслиманке.
Но не само да је воле, оне живе у њој.
Песма им душу храни; а да ли би се могло без овога живети?
Песмом крате дуге часе, што их по харемлуцима у беспослици проводе.
Песмом славе и казују најмилију кћер неба – љубав…” (Димитријевић 1986: 71)
Јелена Димитријевић остаје заокупљена Оријентом и након објављивања Писама из Ниша, те њен роман Нове, објављен 1912. године, петнаест година након што је проговорила о свету оријенталних жена у Нишу, заокружује и затвара њен књижевни опус посвећен Оријенту. Поменути роман Јелене Димитријевић „издвојио се у тадашњој српској романескној продукцији, за шта је доказ годишња награда српске књижевне задруге.” (Гароња-Радованац 2011: 1) Поново се Ј. Димитријевић нашла у позицији да своје стваралаштво повеже са не само социјалним и културолошким променама већ и са политичким. Пишући Нове, она говори не само о харемима, обичајима и темпераменту оријенталних жена сада у једном другом граду, Солуну, већ и о политичкој клими Отоманског царства уочи Младотурске револуције[5]. Младотурску револуцију списатељица не види само као политички преокрет у Отоманском царству већ и као прекретницу у положају жене. За Ј. Димитријевић је освешћивање жене, у ма којем делу света да се оно одвија, од изразитог значаја. Свесна да харем унутар себе поседује својеврсну аутономију, мада га уједно сматра врстом елитне тамнице, Јелена Димитријевић прижељкује више слободе за своје новостечене познанице Туркиње, које су је фасцинирале. Управо зато главна јунакиња романа Нове и јесте млада Туркиња другачијих, напредних идеја које су поникле на идејама Младотурске револуције. И не само главна јунакиња већ и остале јунакиње наведеног романа су нове жене, Туркиње другачијег, западњачког образовања, које жену просвећује, пружа јој ширу слику о свету у коме живи, откривајући јој сазнања дотад, углавном, чувана само за привилеговане припаднике супротног пола. Јеленине нове су Фатма, главна јунакиња романа, и њена рођака Мерсије. „Ми смо нове, а оне су Европљанке, Францускиње. Шта ми имамо азијатско? Ни говор, ни хаљине, чак ни ход, чак ни покрете”, рећи ће Фатма својој рођаци Мејрем, јасно диференцирајући њих две и друге девојке западњачког образовања од традиционалних, патријархално васпитаних Туркиња. Нова је и Ариф-тејзе, Фатимина тетка, која не само да је образована по западњачком моделу већ је по природи жена широког схватања отворена за све што представља напредак. Могло би се рећи да је Ариф-тејзе припадница најрадикалнијег круга нових жена, сва њена енергија усмерена је на борбу за друштвено ослобођење Туркиња и она је спремна на све да та борба буде плодоносна. (в. Гароња-Радованац 2011: 2)
Наговештавајући хомосексуалне односе међу булама још у Писмима из Ниша о харемима Јелена Д. сада јасније и без устезања говори о склоности младих девојака скрајнутих од мушких погледа, окружених само женама, да се заљубе у жене, неретко у своје гувернанте. И док жене у Писмима из Ниша чезну само за лепотом, додиром, задовољством, Нове у предметима својег обожавања, странкињама, виде један потпуно нови свет за којим чезну, оне су за њих раскид са оријенталним и спајање са светом који би заувек променио њихов живот. „Оне живе у Турској а сањају о Француској. Сваки дан читају нешто ново и чезну за тим туђим, непознатим, далеким светом”, рећи ће Јелена Димитријевић описујући своје јунакиње на страницама романа Нове.
Изабравши за тему свог романа судбину девојке новог доба, Јелена Димитријевић жели да нам исприповеда причу засновану на истинитом догађају и говори о слому жене под чврстим стегама једног вековима одржаваног (мушког) обичајног права. На асоцијативном нивоу роман Нове Јелене Димитријевић може се упоредити са Нечистом крви Борислава Боре Станковића с обзиром на основни предмет радње, удају главне јунакиње са свим елементима побуне и тежње да се избегне удаја за недрагог (в. Гароња-Радованац 2011: 2). Мотив удаје за недрагог, као и свадбено весеље и свадбени обичаји, имаће значајно место у оба Јеленина романа и у епистоларном роману Писма из Ниша о харемима и у роману Нове. Тако ће Фатму из Нових и Хајрије, протагонисткињу Писама из Ниша, повезати наречени мотив удаје за недрагог. И не само мотив удаје за недрагог читаоцу и проучаваоцу дела Јелене Димитријевић може се учинити да је Фатмин лик настао из надградње лика патријархалне Хајрије. Фатма може бити посматрана као Хајрије која је ослобођена великог броја стега јер иако је међу наведеним романима, чије су наведене јунакиње главни ликови, свега деценија и по у периоду експанзије људског друштва тај период може донети промене достојне столећа. Главна јунакиња Писама из Ниша, Хајрија и њена судбина представља, дакле, својеврсну књижевну инспирацију каснијих Јелениних дела на којој се постепено развија лик Фатме. (в. Стјеља 2012: 110)
Један од начина да се упозна један национ јесте и присуствовање њеним догађајима највеће среће и највеће туге. Један од догађаја највеће среће који обилује различитим обичајима и ритуалима свакако јесте свадба. Свадбени обичаји Турака фасцинирали су списатељицу Јелену Димитријевић још у Нишу. Једна посебна веза између романа Нове и Писама из Ниша јесу управо наречени обичаји. Четрнаест писама, поглавља, романа Писма из Ниша о харемима говори о турским свадбеним обичајима. Писма из Ниша, описујући једну свадбену свечаност, говоре о женама оријенталног света откривајући не само њихове адете већ и најтананије емоције и тајне. Уласком у муслиманске хареме Јелена Д. открива један потпуно нови свет, свет који егзистира сам за себе и онда када се геополитичка ситуација у региону драстично промени и преокрене. Веома је важно истаћи да се Јелена Димитријевић у Писмима из Ниша не задржава само на описивању догађаја са свадбене свечаности; она иде корак даље правећи неретко и појединачне портрете личности.
„Млада и младожења нису имагинарне личности, већ појединци са личним осећањима, карактерима, социјалном позадином. Све жене које седе и причају имају сопствену судбину коју Јелена Димитријевић саопштава. Невеста је несрећна јер не може да пође за другога из писма у писмо прате се промене на младој девојци. Како време одмиче, она слаби, тужна је, а жене коментаришу, сажаљевају” (Пековић 1986: 237).
Свако писмо из Ниша, дакле, осим свадбених обичаја у себи носи и понешто од емоционалног живота актера. Посебна пажња посвећена је невести, акценат се ставља на тугу, разочарање младе девојке због свог положаја. Ипак, она својом вољом ступа у брак јер муслиманска девојка, па макар то било и формалност, бива питана да ли жели да се уда за свог просиоца.
Иако својим приповедањем интензивно обраћа пажњу на турско схватање живота тежиште Јеленине приче увек је на жени. Управо зато су хануме из нишких харема посредством Јелениних писама добиле димензије стварних особа, жена које су заокупљене животним проблемима, које размишљају и осећају. (в. Пековић 1986: 234) У Писмима из Ниша Јелена Димитријевић јасно исказује став према женским правима и жени као несхваћеном и одгурнутом делу људске заједнице. Овај став разрадиће детаљније у роману Нове где харем више није топос уживања и својеврсног женског царства већ тамница у којој нема среће и која готово да мора нестати заједно са мноштвом патријархалних обичаја и начела који су притискали оријенталну жену. Тек на крају романа Нове, огледано у Фатминој носталгији у току боравка у Паризу, Јелена Димитријевић ће јасније осветлити свој став да жена треба и мора бити слободна, еманципована, јака али да је веза са коренима и традицијом нешто што треба сачувати у свом срцу и селективно, избегавајући екстреме, поштовати унутар своје породице.
Писма из Ниша јасно осветљавају да су жене у свету којим владају мушкарци у потчињеном положају. Њихов став и мишљење мушкарцима су небитни. У једном им је пак указано поверење и дата главна реч, а то је такозвано гледање девојке[6]. Гледање девојке, како обичај налаже, препуштено је женама. То је посао у који им се мушкарци не мешају. Младић, неретко, само на основу мајчине процене и њених импресија, те описа девојке одлучује да ли ће се гледаном девојком оженити или не. У овом обичају избора младе крије се понешто од јасног положаја жене у оријенталном свету. За удају, наводно, важно је само да је девојка добра и из добре куће, све друго је наизглед споредно, а неретко пресудно када до коначног договора дође.
„Код Турака је, кад траже девојку, тобоже споредно; њена лепота; а главно: из чије је куће, од којег је рода. Није ли, веле, жена позвата: да ’држи’ мужу кућу, да га обдари децом и још највише да их чува, васпита и спреми – да буду од користи и себи и друштву” (Димитријевић 1986: 22).
Дешавало се опет и да девојка из добре куће не буде лепа те се као таква не допадне мужу. Како је женина судбина пре удаје умногоме зависила од воље оца, а затим од воље мужа, оваква жена, чија се спољашњост није допала мужу доживљавала је веома несрећну судбину. „Сирота ханума”, рећи ће Јелена Димитријевић, „и венчана и одведена па без суда и пута, хајде натраг оцу” (Димитријевић 1986: 22).
Фатма, протагонисткиња романа Нове, наћи ће се суочена са свадбеним обичајима, оним истим старотурским које Ј. Димитријевић описује још пишући о харемима у Нишу. Грех удаје девојке за недрагог прикрива се, покушава се његова неутрализација фиктивним питањем девојке хоће ли ступити у брак са својим просцем и чека се њено хоћу које и не сме из страхопоштовања према родитељима, пре свега оцу, бити нећу. Иако је оцу дала потврду да прихвата удају за недрагог Фатма у последњем тренутку бива спасена таквог брака и успева да се уда за драгог, Џемала.
Фатмина судбина може нас подсетити на судбину једне од најтрагичнијих лепотица српске модерне, Станковићеве Софке, која обезвређена у очима мужа остаје сама у кући, постепено губећи разум док он, муж, озлојеђен на живот и свет лумпује живећи свој живот по личном нахођењу и нормама. Фатма није обезвређена, али и она је дакако занемарена и запостављена док муж живи распусним животом. Обезвређеност припада мужу који једва да је покупио остатке своје личности и приказао се пожељном приликом у току свадбе и непосредно након ње. Тако Фатма остаје изиграна, изневерена од стране онога коме се највише радовала и којег је сматрала идеалним партнером.
Писма из Ниша се завршавају епилогом који говори о судбини главне јунакиње Хајрије. „Роман кроз епилог заокружује вести након извесне временске дистанце, када списатељица сазнаје да је невеста од туге (удаја за недрагог) умрла у Цариграду” (Гароња-Радованац 2010: 56). Роман Нове завршава вешћу о смрти Фатме у западном свету. Обе умиру далеко од дома живевши живот који нису желеле. Епилог Фатмине смрти представља дневник који Фатма води у Паризу, а који осветљава њена најтананија осећања, међу којима доминирају разочарање у љубав и осећај неслободе у слободном свету о којем је толико маштала.
Јелена Димитријевић у свом роману Писма из Ниша о харемима проговара о сада већ мањинском муслиманском становништву на српском југу, на овај роман надовезује роман Нове, чија се радња, иако измештена са територије српских земаља, готово наслања на Писма. Демистификацијом свакодневице нишких муслиманки Јелена осветљава обичаје, морална начела, породичне односе, емотивна стања и положај жене у свету у коме је мушки принцип изнад свега. У свом роману Писма из Ниша о харемима Јелена Димитријевић је превазишла оквире српског патријархалног друштва на прелазу двају столећа, деветнаестог и двадесетог, и показала се као списатељица и жена са визијом.
Отворивши врата оријенталног Ниша, Јелена Ј. Димитријевић је сачувала од заборава живот једног света који је лагано нестајао, свет нишких харема. Са друге стране у Писмима из Ниша Јелена се бави једном свевременом темом, а то је положај жене у друштву. И на крају, Јелена Димитријевић нас у свом роману учи обичајима муслимана који су након ослобођења јужних крајева живели на наведеној територији, па Писма из Ниша можемо посматрати и као својеврсни етнолошки водич. Романом Нове наставља се прича о муслиманкама чији усуд у нареченом времену (крај деветнаестог и почетак двадесетог века) није ништа другачији, ма где оне живеле.
Јелена Димитријевић је била плодан писац. Својом иновативношћу она је обележила епоху у којој је живела и стварала. На почетку двадесет и првог века можемо слободно рећи да прва српска књижевница и њено дело, иако наизглед заборављени, имају шта да понуде читаоцу, те да још увек могу привући пажњу како људи од науке, проучавалаца историје српске књижевности, тако и оног дела читалачке публике коју пре свега чине жене. Јелена Димитријевић пише о жени, пише за жену, а опет шаље мушкарцу једну снажну поруку, поруку потребе за једнакошћу, љубављу и разумевањем.
Извори
Димитријевић 1986: Јелена Димитријевић, Писма из Ниша о харемима, Народна библиотека Србије, Дечје новине, Београд, Горњи Милановац.
Димитријевић: Јелена Димитријевић, Нове, www.aurora.jerteh.rs
Литература
Гароња-Радованац 2010: Славица Гароња-Радованац, Жена у српској књижевности, ДОО „Дневник – Новине и часописи”, Нови Сад.
Гароња-Радованац 2011: Славица Гароња-Радованац, Роман Нове Јелене Димитријевић као парадигма трагичне побуне жене у оријенталном друштву, часопис Књиженство; http://www.knjizenstvo.rs/sr/casopisi/2011/zenska-knjizevnost-i-kultura/roman-jelene-dimitrijevic-kao-paradigma-tragicne-pobune-zene-u-orijentalnom-drustvu#_edn9
Митић 2006: Милунка Митић, Јелена Димитријевић – Стеван Сремац: Ниш у причама с краја XIX века, у: Зборник реферата са научног скупа у Нишу, 28. и 29. октобар 2004, „Јелена Димитријевић живот и дело”, САНУ, Филозофски факултет Ниш.
Пантић 2006: Мирослав Пантић, Јелена Димитријевић и Павле Поповић, у: Зборник реферата са научног скупа у Нишу, 28. и 29. октобар 2004, „Јелена Димитријевић живот и дело”, САНУ, Филозофски факултет Ниш.
Пековић 1986: Слободанка Пековић, Јеленина писма, поговор у Јелена Димитријевић, „Писма из Ниша о Харемима”, Народна библиотека Србије, Дечје новине, Београд, Горњи Милановац.
Реба 2011: Јована М. Реба, Род и трансвестија у харемском дискурсу Јелене Димитријевић, Филозофски факултет, Нови сад.
Скерлић 2009: Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Антологија српске књижевности, www.ask.rs
Стјеља 2012: Ана Р. Стјеља, Елементи традиционалног и модерног у делу Јелене Димитријевић, Филолошки факултет, Београд.
[1] Појављивање Јелене Димитријевић на српској књижевној сцени изазвало је различите реакције књижевне критике њеног времена. Велика имена наше књижевне критике – а ваља нам знати да је период Јелениног стваралаштва уједно и најплоднији период наше критике те у њему дејствују оба Поповића, и Богдан и Павле, затим Јован Скерлић те Љубомир Недић – нову ауторку прихватила су различито.
Павле Поповић, једно од највећих имена наше књижевне критике, осврћући се на њено поетско стваралаштво, похвалио је поезију Јелене Димитријевић, сматрајући је примереном и квалитетном. Његов колега, веома плодан критичар с почетка двадесетог столећа, изразити скептик према женским ауторима, Јован Скерлић, према делима Јелене Димитријевић поставио се изузетно уздржано. Ипак, њено име уврстио је у своју Историју нове српске књижевности, коју је штампао и објавио 1912. године. У својој историји српске књижевности Јеленин књижевни опус Скерлић је окарактерисао као нешто што пролази код одређене читалачке публике.
„Једна од карактеристика најновијега периода српске књижевности јесте што се у њему у већем броју јављају жене које пишу, од којих неке показују стварне књижевне способности. Поред Данице Марковић у поезији, јављају се у приповеци Јелена Димитријевић, Исидора Секулић и Милица Јанковић (псеудоним Л. Михајловић). Јелена Димитријевић (рођена у Крушевцу, 1862) јавила се стиховима, сасвим осредње вредности (Песме, Ниш, 1894). Како је дуже време живела у Нишу, од 1881. до 1898, заинтересовала се за локални живот, нарочито за турско женскиње. Ђул-Марикина прикажња (Београд, 1901) су лепа слика старога Ниша, у роду Сремчевих нишких приповедака. Турски женски свет описан је у Писмима из Ниша о харемима (Београд, 1897), Писмима из Солуна (1908), у већој приповеци Фати-Султан (Београд, 1907) и нарочито у великом роману Нове (Београд, 1912). Иако су без веће оригиналности и јаче снаге, са једноликим предметима, писани доста безличним стилом, ти радови ипак имају свога интереса и своју читалачку публику” (Скерлић 2009: 396).
За разлику од Јована Скерлића потоњи историчари наше националне књижевности изоставиће Ј. Димитријевић и њено стваралаштво из својих издања. И док Јован Скерлић уздржано и веома опрезно прилази стваралаштву не само Јелене Димитријевић већ и других ауторки њених савременица, Павле Поповић се готово радује еманципацији жене и новом имену на српској књижевној сцени. Године „1896. у Српском прегледу који је строги књижевни судија Љубомир Недић издавао у Нишу” Павле Поповић је објавио рад о поезији Јелене Димитријевић Песме Јелене Јов. Димитријевић (Пантић 2006: 11–19). Поповић је тада нагласио да су Јеленине песме „још док су, одвојене и усамљене, излазиле у нашим листовима чиниле леп утисак” (в. Пантић 2006: 11–19). Позитивно мишљење Павла Поповића Јелени Димитријевић, која је била на почетку свог књижевног рада, значило је веома много. И не само да је одушевљен Јеленином поезијом Павле Поповић одиграо је значајну улогу и у промоцији њене прозе, препоручивши Српској књижевној задрузи њен роман Нове, који се поред романа Ђакон Богородичине цркве Исидоре Секулић може сматрати једним од најбољих женских романа с почетка двадесетог столећа (в. Гароња-Радованац 2011: 1).
[2] Код брата у Алексинцу Јелена Димитријевић је завршила основну школу, све друго образовање припада њеној марљивости и жељи за стицањем нових знања.
[3] Језик Писама из Ниша о харемима једним својим делом је књижевни језик којим се говорило пре више од једног столећа, потом су присутне бројне дијалекатске конструкције и, на концу, велики број турцизама. Оно на чему би се Јелени Димитријевић могло замерити јесте управо језик Писама из Ниша. Готово трећина текста је на турском што отежава читање дела. Ипак, претпоставља се да је ауторка велики број турцизама, фраза на турском и готово читавих пасуса на турском искористила зарад што веродостојнијег приповедања. Ј. Димитријевић настоји да читаоцу и речју, аутентичним говором и сликом детаљним описом, пренесе слику оријенталног Ниша у чему је, слободно речено, веома успешна. Језик као такав, ипак, мање је разумљив читаоцима и проучаваоцима дела Јелене Д. могао је бити препрека, те су Писма из Ниша као дело изузетне уметничке вредности могла остати непозната савременим читаоцима. Важно је истаћи и то да Ј. Димитријевић познаје граматику и лексику турског језика, који уноси у свој епистоларни роман, али да конструкције које се на турском језику јављају у Писмима из Ниша нису правописно најпрецизније.
[4] Ниш је ослобођен у српско-турском рату 11. јануара 1878. године.
[5] Младотурска револуција обележила је 1908. годину и представља борбу за променама коју је извела турска војска како би поништила укидање парламента које је ступило на снагу по налогу султана Абдула Хамида II. Младотурска револуција означила је Другу уставну еру у Отоманској империји. Револуција је била значајан догађај током процеса распада Османског царства. Младотурска револуција донела је промене и у нашим крајевима јер је Аустроугарска наречени догађај искористила за анексију Босне и Херцеговине, а Бугарска за проглашење сопствене независности.
[6] Гледање девојке подразумева одлазак породице, или дела породице, потенцијалног младожење у девојкину кућу. Тада се девојка представља, у овом случају, потенцијалној свекрви. Гледање девојке је читав један мали ритуал – својеврсна номинације девојке за статус невесте.
Сви награђени есеји објављени су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.