Skip to content Skip to sidebar Skip to footer
Ćir | Lat

„Okov od vetra”, Ana Efendić

Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine

 

Baju Sekuliću,

s ljubavlju i poštovanjem

Bilo je nečeg u žurnom hodu čoveka s mokrom smeđom tašnom što je navodilo na pomisao da mu je teren kojim se kretao daleko od poznatog. Nesumnjivo je ovakav utisak podgrevao i čvrst, pomalo ukrućen stav u ramenima i pogled koji ni za trenutak nije skidao s tamničarevog potiljka dok ga je ovaj sprovodio sumornim zatvorskim hodnikom.

Zastavši pred vratima koja mu vodič označi kao poslednje odredište, on ugrabi priliku da skine šešir koji mu je u sveopštem uzbuđenju ostao na glavi i duboko udahne pred zadatkom koji je, najblaže rečeno, oštro odstupao od njegovih uobičajenih profesionalnih dužnosti.

Prva stvar koju je nazreo u polutami zamandaljenog sobička bila je izmučena, savijena figura lica skrivenog čvornovatim šakama, koja nikakvim pokretom ne pozdravi miris ćudljive oktobarske kiše s kaputa novodošavšeg, niti tup udarac vrata koja se zatvoriše za njim. Tek nakon što je čovek s tašnom privukao stolicu i posadio se naspram njega, zatvorenik podiže glavu i otežale kapke. Iznureni nemi pogled dočeka gosta nespremnog, uprkos svemu što je o njemu znao.

Bio je to pogled čoveka prevremeno ostarelog, i ta spoznaja ispuni ga namah jezom i žalošću. Mladić koji je poguren sedeo na ivici tamničkog kreveta – jer bio je to uistinu mladić, jedva punoletan; dakle, svega deset godina mlađi od svog posetioca – u držanju je imao ponešto od uplašene, beznadežne pogurenosti koju je čovek s tašnom sretao i ranije, ali kod mnogo težih pacijenata.

„Vi ste lekar?”, upita zatvorenik naposletku, prekidajući tišinu koju je do tog trenutka naizgled strpljivo podnosio.

„Moje ime je doktor Laza Lazarević”, potvrdi posetilac. „Upoznat sam s vašim slučajem”, dodao je nakon kraćeg ćutanja.

Ove reči ne ostaviše naročit utisak na mladića, čije oči jednako ispitivahu lice pred sobom u potrazi za potvrdom njegove pouzdanosti.

„Moj slučaj znamo samo ja i Gospod Bog”, izusti mirno, bez prekora ili prkosa, kao da iznosi očiglednu, nepobitnu istinu.

Doktor Lazarević se promeškolji, zamišljeno prebacujući jednu nogu preko druge.

„Hoću reći da znam za šta vas terete i zašto ste ovde. Koliko sam razumeo, patite od nesanice.”

„Patim od vetra.”

„Izvinite, moliću?”

„U pitanju je vetar”, zatrepta mladić. „Neprekidno ga čujem, kao kad s proleća šušti jablan. Ne opalo lišće, ne… Kao mlade, zelene krošnje. Nalik žitnom polju, možda. Ali nikako mrtvo, žuto lišće.” Telom mu prođe drhtaj koji ne izmače budnom oku doktora Lazarevića. „Sve to nema smisla, vidite… Jer nije bilo jablana, ni žita. Janko je pao u lišće, onda… Nije pustio ni glasa. Čulo se samo lišće pod njim. A ja čujem vetar, kao s proleća…”, tu ga glas izdade i on ponovo zari glavu u šake, rastrzan u borbi protiv bujice jecaja što su pretili da ga obuzmu.

Maglovite i isprekidane, u sećanje su mu munjevito navirale slike i delići razgovora, košmarna priviđenja obojena krivicom…

Stražarska dužnost, naivna dosada, noć bez mesečine, Jankov smeh se nesputano širi proplankom oivičenim ogoljenim rastinjem. Cev dignuta u šali, nenadani pucanj, tromi dodir tela i zemlje… nemila tišina u kojoj je i lišće pod mrtvim drugom zanemelo, a u ušima tuče uzbubnjala krv. Lice nadređenog oficira izobličeno od urlanja, zaglušni glas kao da mu pulsira u slepoočnicama i beznadežne, tihe reči osedelog narednika, čičice starijeg i iskusnijeg nego što će on ikada biti, saopštene u tami istražnog zatvora poput očinskog prekora prepunog tuge:

„Niko još, sine moj, u šali nije omašio…”

Od svega osta tajanstveni šum vetra da iz noći u noć raspršuje i najmanji nagoveštaj sna, terajući ga da se iznova priseća. Jedina želja – da ga čuje neko osim zakona koji se nad njim preteći nadvija – dočekala je ispunjenje u vidu ozbiljnog čoveka što ga u ovom času ljubopitljivo posmatra.

„Kako se osećate?”, upita doktor Lazarević, podstaknut sumnjom u simptome manje nalik onome što medicina zove insomnia chronica, a više nalik nečem volšebnom, čemu, bojao se, u domenu svog poziva neće naći leka.

„Teško je reći”, odvrati zatvorenik. „Ponekad, čini mi se, ne osećam ništa.”

Ono što nije umeo da pretoči u reči, čak ni u prisustvu drugog ljudskog bića za kojim je toliko čeznuo, bila je spoznaja da mu se protekli život na čudesan način prepolovio, a nepremostiv jaz između onog pre i posle ostao zapečaćen u vremenu. Ta spoznaja mora da je bila suviše bolna jer su je u pozadinu potiskivale drukčije misli.

„Ništa, u stvari, sem potrebe da govorim. Eto, taj vražji vetar. Da mi je da oka sklopim, makar nakratko. Doduše, možda ni to ne bi bilo dobro. Bojim se, sanjao bih ga.”

„Janka?”

„Njega. I sad ako bi mi se u snu javio… Smejao bi se. U to sam ubeđen. Samo sam ga, uostalom, takvog znao. Uvek vedar, nasmejan, čak i onda kad mi je pričao o nekoj devojci u koju je bio zaljubljen, a koje se zbog majke odrekao. Staroj se cura nije dopala, šta li, ali mu ništa nije govorila; no on je i bez toga predosetio njeno protivljenje. Na tome se sve i svršilo, devojka je otišla za drugoga… Majka je majka, tako mi je onomad rekao, kao da tu nema šta dalje raspravljati, kao da ni najmanje nije žalio…”

„A vi?”

Zatvorenik se prenu:

„Ja?”

„Žalite li vi?”

„Žalim…”, potvrdi nakon kraćeg razmišljanja. „Žalim zbog svoje sestre, što ima brata zločinca i što mora da nosi taj teret, a ničim ga nije zaslužila.”

„Ne zamerite što ću ovo reći”, zausti doktor Lazarević, „ali zašto ste zvali po lekara? Ako ste hteli da se ispovedite, mogli ste zatražiti sveštenika.”

Mladić se gorko osmehnu. „Ispovest je za samrtnike, doktore. Ja još uvek čekam suđenje.”

„U tom vam slučaju ne mogu pomoći”, tiho odgovori posetilac. „Moja reč na sudu ne bi imala nikakvu težinu. Čak i kad bi bilo osnova za tvrdnju da je zločin koji ste počinili posledica neuračunljivosti ili kakvog drugog duševnog poremećaja, vredela bi samo ako bi iza nje stajao lekar iskusan u dotičnoj oblasti. Premda, biću slobodan da dodam, čak i u takvoj situaciji, sumnjam da bi učinjena razlika premašila svega par godina.”

I u trenutku ga ganu ista slika koja ga je dočekala pri njihovom prvom susretu – duboki, sveprožimajući pogled starca iz očiju deteta.

„Godina, vek, šta mari i da me puste?”, nasmeja se zatvorenik. „Lanci kojima sam vezan, doktore… To vam je okov za ceo život.”

***

Razlog ponovnog poziva koji sutradan zateče doktora Lazarevića u šetnji poznatim zakučastim hodnikom potvrdio je njegove bojazni čim je kročio u ćeliju. Devojka koju po obavljenoj dužnosti susrete na izlazu ustuknu da bi, grčevito stežući šake pod bradom, izgubljenim pogledom ispratila iznošenje beživotnog tela kojem je trenutak ranije ustanovljeno odsustvo pulsa. Kao odgovor na suzdržani naklon čoveka sa smeđom tašnom ona stade odmahivati glavom:

„Ne govorite, molim vas, ne vredi… Znam ja od čega je moj brat umro. Njega je, doktore, satrla krivica.”

Te večeri pod svetlom sveće doktor Lazarević se maši praznog lista hartije i na samom vrhu napisa: Vetar.

Ostavite vaš komentar

0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu