Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Бају Секулићу,
с љубављу и поштовањем
Било је нечег у журном ходу човека с мокром смеђом ташном што је наводило на помисао да му је терен којим се кретао далеко од познатог. Несумњиво је овакав утисак подгревао и чврст, помало укрућен став у раменима и поглед који ни за тренутак није скидао с тамничаревог потиљка док га је овај спроводио суморним затворским ходником.
Заставши пред вратима која му водич означи као последње одредиште, он уграби прилику да скине шешир који му је у свеопштем узбуђењу остао на глави и дубоко удахне пред задатком који је, најблаже речено, оштро одступао од његових уобичајених професионалних дужности.
Прва ствар коју је назрео у полутами замандаљеног собичка била је измучена, савијена фигура лица скривеног чворноватим шакама, која никаквим покретом не поздрави мирис ћудљиве октобарске кише с капута новодошавшег, нити туп ударац врата која се затворише за њим. Tек након што је човек с ташном привукао столицу и посадио се наспрам њега, затвореник подиже главу и отежале капке. Изнурени неми поглед дочека госта неспремног, упркос свему што је о њему знао.
Био је то поглед човека превремено остарелог, и та спознаја испуни га намах језом и жалошћу. Младић који је погурен седео на ивици тамничког кревета – јер био је то уистину младић, једва пунолетан; дакле, свега десет година млађи од свог посетиоца – у држању је имао понешто од уплашене, безнадежне погурености коју је човек с ташном сретао и раније, али код много тежих пацијената.
„Ви сте лекар?”, упита затвореник напослетку, прекидајући тишину коју је до тог тренутка наизглед стрпљиво подносио.
„Моје име је доктор Лаза Лазаревић”, потврди посетилац. „Упознат сам с вашим случајем”, додао је након краћег ћутања.
Ове речи не оставише нарочит утисак на младића, чије очи једнако испитиваху лице пред собом у потрази за потврдом његове поузданости.
„Мој случај знамо само ја и Господ Бог”, изусти мирно, без прекора или пркоса, као да износи очигледну, непобитну истину.
Доктор Лазаревић се промешкољи, замишљено пребацујући једну ногу преко друге.
„Хоћу рећи да знам за шта вас терете и зашто сте овде. Колико сам разумео, патите од несанице.”
„Патим од ветра.”
„Извините, молићу?”
„У питању је ветар”, затрепта младић. „Непрекидно га чујем, као кад с пролећа шушти јаблан. Не опало лишће, не… Као младе, зелене крошње. Налик житном пољу, можда. Али никако мртво, жуто лишће.” Телом му прође дрхтај који не измаче будном оку доктора Лазаревића. „Све то нема смисла, видите… Јер није било јаблана, ни жита. Јанко је пао у лишће, онда… Није пустио ни гласа. Чуло се само лишће под њим. А ја чујем ветар, као с пролећа…”, ту га глас издаде и он поново зари главу у шаке, растрзан у борби против бујице јецаја што су претили да га обузму.
Магловите и испрекидане, у сећање су му муњевито навирале слике и делићи разговора, кошмарна привиђења обојена кривицом…
Стражарска дужност, наивна досада, ноћ без месечине, Јанков смех се неспутано шири пропланком оивиченим огољеним растињем. Цев дигнута у шали, ненадани пуцањ, троми додир тела и земље… немила тишина у којој је и лишће под мртвим другом занемело, а у ушима туче узбубњала крв. Лице надређеног официра изобличено од урлања, заглушни глас као да му пулсира у слепоочницама и безнадежне, тихе речи оседелог наредника, чичице старијег и искуснијег него што ће он икада бити, саопштене у тами истражног затвора попут очинског прекора препуног туге:
„Нико још, сине мој, у шали није омашио…”
Од свега оста тајанствени шум ветра да из ноћи у ноћ распршује и најмањи наговештај сна, терајући га да се изнова присећа. Једина жеља – да га чује неко осим закона који се над њим претећи надвија – дочекала је испуњење у виду озбиљног човека што га у овом часу љубопитљиво посматра.
„Како се осећате?”, упита доктор Лазаревић, подстакнут сумњом у симптоме мање налик ономе што медицина зове insomnia chronica, а више налик нечем волшебном, чему, бојао се, у домену свог позива неће наћи лека.
„Тешко је рећи”, oдврати затвореник. „Понекад, чини ми се, не осећам ништа.”
Оно што није умео да преточи у речи, чак ни у присуству другог људског бића за којим је толико чезнуо, била је спознаја да му се протекли живот на чудесан начин преполовио, а непремостив јаз између оног пре и после остао запечаћен у времену. Та спознаја мора да је била сувише болна јер су је у позадину потискивале друкчије мисли.
„Ништа, у ствари, сем потребе да говорим. Ето, тај вражји ветар. Да ми је да ока склопим, макар накратко. Додуше, можда ни то не би било добро. Бојим се, сањао бих га.”
„Јанка?”
„Њега. И сад ако би ми се у сну јавио… Смејао би се. У то сам убеђен. Само сам га, уосталом, таквог знао. Увек ведар, насмејан, чак и онда кад ми је причао о некој девојци у коју је био заљубљен, а које се због мајке одрекао. Старој се цура није допала, шта ли, али му ништа није говорила; но он је и без тога предосетио њено противљење. На томе се све и свршило, девојка је отишла за другога… Мајка је мајка, тако ми је ономад рекао, као да ту нема шта даље расправљати, као да ни најмање није жалио…”
„А ви?”
Затвореник се прену:
„Ја?”
„Жалите ли ви?”
„Жалим…”, потврди након краћег размишљања. „Жалим због своје сестре, што има брата злочинца и што мора да носи тај терет, а ничим га није заслужила.”
„Не замерите што ћу ово рећи”, заусти доктор Лазаревић, „али зашто сте звали по лекара? Ако сте хтели да се исповедите, могли сте затражити свештеника.”
Младић се горко осмехну. „Исповест је за самртнике, докторе. Ја још увек чекам суђење.”
„У том вам случају не могу помоћи”, тихо одговори посетилац. „Моја реч на суду не би имала никакву тежину. Чак и кад би било основа за тврдњу да је злочин који сте починили последица неурачунљивости или каквог другог душевног поремећаја, вредела би само ако би иза ње стајао лекар искусан у дотичној области. Премда, бићу слободан да додам, чак и у таквој ситуацији, сумњам да би учињена разлика премашила свега пар година.”
И у тренутку га гану иста слика која га је дочекала при њиховом првом сусрету – дубоки, свепрожимајући поглед старца из очију детета.
„Година, век, шта мари и да ме пусте?”, насмеја се затвореник. „Ланци којима сам везан, докторе… То вам је оков за цео живот.”
***
Разлог поновног позива који сутрадан затече доктора Лазаревића у шетњи познатим закучастим ходником потврдио је његове бојазни чим је крочио у ћелију. Девојка коју по обављеној дужности сусрете на излазу устукну да би, грчевито стежући шаке под брадом, изгубљеним погледом испратила изношење беживотног тела којем је тренутак раније установљено одсуство пулса. Као одговор на суздржани наклон човека са смеђом ташном она стаде одмахивати главом:
„Не говорите, молим вас, не вреди… Знам ја од чега је мој брат умро. Њега је, докторе, сатрла кривица.”
Те вечери под светлом свеће доктор Лазаревић се маши празног листа хартије и на самом врху написа: Ветар.