Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Нушић, болно савремен”, Ленка Настасић

„Нушић, болно савремен”, Ленка Настасић

Награђена прича на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.

 

Вече у Београду, 2020.
Напетост уочи премијере

– Забога, па како вас није срамота? Завесе само што се нису подигле, а ви се понашате као каква деца! Доста више с том грајом, чујете се све до улице! – Јагош Марковић, иако видно потресен понашањем глумаца, својом присебношћу уочава узрок ларме. Наиме, иза кулиса било је далеко више људи него што је комад то изискивао, те све врви од Агатона и прија Гина, не мањка ни господе Нинковића нити Прокића, пар Живки Поповић и, наравно, покоји Спасоје Марић и Анта. Господин Марковић, не стигавши ни да поштено упита одакле сви они ту, већ је добио и одговор: – Па као да не знате и сами, од мртвог се узима оно што се може! – Марковић се веома узнемири овом изјавом, те ступи у одбрану свог комедиографског идеала:

– Поштовани господине, такве речи да нисте више изговорили преда мном; Нушића сматрам својим савремеником, без обзира кад живео и радио, јер се ми никако не мењамо.

Из гомиле су се чули незадовољни повици: „Овај мора да је луд, где за мртвог човека говори да је жив”; пригушено нечијим: „Данас је лакше прогласити човека лудим него паметним”; праћено затим: „Истина, рачун је направљен без крчмара, али свеједно”. Гласови су постајали све неразумљивији, а бука је достигла ниво неподношљивости, када је расправу прекинуо човек који је заслужан за судбину сваког од њих. Бледо лице поново је добило боју, увидевши каква збрка је настала, те започе свој монолог, као и увек испуњен оштрим критикама на рачун сваког ко то заслужи.

– А лепо сам им рекао да је боље гледати живот у позоришном комаду него позоришни комад у животу, али не вреди, неваљалство је сила старија од сваког закона! Само сам хтео да се смејем прво себи, онда оном до себе, па оном више себе, ономе што је пред нама и ономе што иде за нама. Па зар опет да почне читава хајка на мене? Све што је добило свраб за писање узело је да се чеше о мене, те изнова бивам мета оних који своја литерарна вежбања започињу критиком! Докле више, питам. Морам рећи, не заслужујете ни да поштен човек на вас пљуне!

 

Како се са оваквим човеком не може тек тако бити на „ти”, на моменат се овај свет госпођа министарки, сумњивих лица и народних посланика узнемирио услед ових речи. Мада, није им дуго требало да се побуне и заједљиво му укажу на коментаре оних њему недораслих, причајући да он нема снагу сатире, него се скрива и прибегава лакшој врсти хумора. Међутим, Нушић се није дао занети:

– Децо моја, ја вашу трагедију морам дати кроз смех, вама другог лека нема – уздахнувши, погледа Јагоша Марковића и дода: – Вама, господине, саветујем оно што сам себи морао давно признати – овог комада се маните и вратите га на дно фиоке!

Овакав одговор свеприсутна лица нису очекивала, те се узјогунише и са свих страна чули су се одрази њихове једногласне побуне. Иза кулиса: „Доле влада!”; са позорнице: „Noblesse oblige!”; из публике: „Дајте класу!”, јер ипак се мора нанети последњи ударац. Бранислав Нушић, Бен Акиба и Алкибијад Нуша као један сиђоше са сцене, да би се на вратима окренуо и довикнуо:

– Дајте ми живота, ја још нисам казао последњу реч!

Јагош Марковић, трљајући већ изморене очи, упита:

– Зар је то све?

На то Нушић изусти само:

– Збогом и хвала на пажњи!

Завеса се подиже. Празна позорница. Чује се само шум лепеза из почасних ложа, сумњива лица утихнуше (овако у полумраку теже их је разликовати – сви личе једни на друге), а мирис проминцли надјачава све парфеме. Хостеса тихо пролази између редова и дели огледала. Брзи погледи и нелагода препознавања. Завеса пада. На њој јасно истакнут натпис: „Не криви огледало ако ти је лице ружно”.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу