Nagrađena priča na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
Veče u Beogradu, 2020.
Napetost uoči premijere
– Zaboga, pa kako vas nije sramota? Zavese samo što se nisu podigle, a vi se ponašate kao kakva deca! Dosta više s tom grajom, čujete se sve do ulice! – Jagoš Marković, iako vidno potresen ponašanjem glumaca, svojom prisebnošću uočava uzrok larme. Naime, iza kulisa bilo je daleko više ljudi nego što je komad to iziskivao, te sve vrvi od Agatona i prija Gina, ne manjka ni gospode Ninkovića niti Prokića, par Živki Popović i, naravno, pokoji Spasoje Marić i Anta. Gospodin Marković, ne stigavši ni da pošteno upita odakle svi oni tu, već je dobio i odgovor: – Pa kao da ne znate i sami, od mrtvog se uzima ono što se može! – Marković se veoma uznemiri ovom izjavom, te stupi u odbranu svog komediografskog ideala:
– Poštovani gospodine, takve reči da niste više izgovorili preda mnom; Nušića smatram svojim savremenikom, bez obzira kad živeo i radio, jer se mi nikako ne menjamo.
Iz gomile su se čuli nezadovoljni povici: „Ovaj mora da je lud, gde za mrtvog čoveka govori da je živ”; prigušeno nečijim: „Danas je lakše proglasiti čoveka ludim nego pametnim”; praćeno zatim: „Istina, račun je napravljen bez krčmara, ali svejedno”. Glasovi su postajali sve nerazumljiviji, a buka je dostigla nivo nepodnošljivosti, kada je raspravu prekinuo čovek koji je zaslužan za sudbinu svakog od njih. Bledo lice ponovo je dobilo boju, uvidevši kakva zbrka je nastala, te započe svoj monolog, kao i uvek ispunjen oštrim kritikama na račun svakog ko to zasluži.
– A lepo sam im rekao da je bolje gledati život u pozorišnom komadu nego pozorišni komad u životu, ali ne vredi, nevaljalstvo je sila starija od svakog zakona! Samo sam hteo da se smejem prvo sebi, onda onom do sebe, pa onom više sebe, onome što je pred nama i onome što ide za nama. Pa zar opet da počne čitava hajka na mene? Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, te iznova bivam meta onih koji svoja literarna vežbanja započinju kritikom! Dokle više, pitam. Moram reći, ne zaslužujete ni da pošten čovek na vas pljune!
Kako se sa ovakvim čovekom ne može tek tako biti na „ti”, na momenat se ovaj svet gospođa ministarki, sumnjivih lica i narodnih poslanika uznemirio usled ovih reči. Mada, nije im dugo trebalo da se pobune i zajedljivo mu ukažu na komentare onih njemu nedoraslih, pričajući da on nema snagu satire, nego se skriva i pribegava lakšoj vrsti humora. Međutim, Nušić se nije dao zaneti:
– Deco moja, ja vašu tragediju moram dati kroz smeh, vama drugog leka nema – uzdahnuvši, pogleda Jagoša Markovića i doda: – Vama, gospodine, savetujem ono što sam sebi morao davno priznati – ovog komada se manite i vratite ga na dno fioke!
Ovakav odgovor sveprisutna lica nisu očekivala, te se uzjoguniše i sa svih strana čuli su se odrazi njihove jednoglasne pobune. Iza kulisa: „Dole vlada!”; sa pozornice: „Noblesse oblige!”; iz publike: „Dajte klasu!”, jer ipak se mora naneti poslednji udarac. Branislav Nušić, Ben Akiba i Alkibijad Nuša kao jedan siđoše sa scene, da bi se na vratima okrenuo i doviknuo:
– Dajte mi života, ja još nisam kazao poslednju reč!
Jagoš Marković, trljajući već izmorene oči, upita:
– Zar je to sve?
Na to Nušić izusti samo:
– Zbogom i hvala na pažnji!
Zavesa se podiže. Prazna pozornica. Čuje se samo šum lepeza iz počasnih loža, sumnjiva lica utihnuše (ovako u polumraku teže ih je razlikovati – svi liče jedni na druge), a miris promincli nadjačava sve parfeme. Hostesa tiho prolazi između redova i deli ogledala. Brzi pogledi i nelagoda prepoznavanja. Zavesa pada. Na njoj jasno istaknut natpis: „Ne krivi ogledalo ako ti je lice ružno”.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.