Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Нишке венецијанске ноћи

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”

Марјан Михајловић

Нишке венецијанске ноћи

Ниш је надалеко био познат по кафанском животу, мераку и севдаху. Најзначајнија места где се одвијао друштвени живот биле су управо кафане и механе. Законом из 1890. године њихов број је ограничен. У граду је на 100 људи ишла једна механа, а на 200 једна кафана. Ово је учињено „ради спречавања пијанчења, навлачења људи на то и упропашћавање породица у Србији”.[1] Ту су спадали и хотели, којих је било све више. На почетку 20. века било је укупно 107 угоститељских објеката. Веома посећени били су и поједини делови града у којима су се Нишлије окупљале због дружења, забаве и уживања.

Једну од најстаријих гостионица, непосредно после ослобођења Ниша од Турака 1878. године, подигао је кафеџија Прока Живковић на Тргу краља Милана. У периоду од 1888. године до Првог светског рата била је позната као „Прокина кафана”. Временом дограђивана и реновирана, мењала је називе у хотел „Палас”, „Београд” и „Унион”. На левој обали Нишаве, низводно испод тврђавског моста, налазила се кафана „Бејкос” с летњом баштом уз саму реку. У њој се лумповало до зоре уз оријенталну музику са зурлама и гочевима и неизоставне чочеке турских Циганки, које су се као змије увијале око гостију. Упамћена је као најбучнија и најразвратнија нишка кафана. Чувено боемско место била је кафана „Маргер”. Налазила се на крају данашње Обреновићеве улице у близини Саборне цркве. Прва је имала сто за билијар, а могле су се играти и домине. Њен власник Ђока бележио је, односно маркирао одигране партије билијара и домина, па је тако добила име прво „Маркер”, а затим „Маргер”. Део града где се налазила међу Нишлијама познат је под тим називом. У прво време радила су само два хотела – „Европа” и „Берлин”, који је касније преименован у „Руски цар”. Били су препознатљиви под називима „Луј” и „Утвић”, које су добили по гостионичарима. Хотел „Европа” био је модерније опремљен и на бољем месту, а према опису путописаца, подсећао је на праве европске гостионице. Саграђен 1879. године на углу данашњих улица Вожда Карађорђа и Страхињића Бана на месту новог дела главне поште, срушен је као биоскоп „Јастребац” 1958. године.

Први бал убрзо после ослобођења приредила је нишка општина у згради основне школе код Саборне цркве. За ту прилику позване су Нишлије различитих друштвених слојева. Многи су дошли непримерено у свакодневној гардероби. Неки су понели јело и пиће у случају да огладне после поноћи. А било је и жена са децом коју су још дојиле. Највеће запрепашћење међу присутнима изазвале су „немачке игре”, које су са дошљацима стигле у град. Старије Нишлије су биле увређене тиме што мушкарац ухвати девојку око појаса, а девојка загрли младића. Један је прекорио своју супругу: „Ајде, Сико, побрго се спреми да си идемо на куде дом. Видиш ли шта се то работи пред наше очи, без икаки стид и срам!”[2] Ипак, овај несвакидашњи догађај остао је многима у лепом сећању, па се дуго препричавао.

Најбољи вечерњи изласци били су у кафанама „Велика касина”, раније „Гирићева кафана”, „Велики булевар”, од 1903. године „Официрски дом” и хотелима „Европа”, „Ориент” и „Руски цар”. Приређиване су игранке, концерти, позоришне представе, беседе. Често су биле хуманитарног карактера. Изводиле су се окретне игре и играла народна кола: српкиња, нишевљанка, Бранково коло, занатлијско коло, краљево коло, официрско коло, омладинско коло, учитељско коло… Краљ Милан Обреновић је током честих боравака у Нишу посебно волео да навраћа у хотел „Ориент”, који се налазио на месту данашњег хотела „Амбасадор”. Забележено је да се тамо лепо забављао у друштву певачица и дама које су возом долазиле из Беча или Пеште. У граду је било више кафана у којима су жене лаког морала пружале своје услуге: „Национал”, „Букурешт”, „Две буле”, „Победа”, „Блед”, „Два Црногорца”, „Две руже”, „Озрен”… Постојање све већег броја оваквих локала допринело је да 1882. године с радом отпочне прва јавна кућа у Нишу, коју је на Синђелићевом тргу отворила извесна Љубица Костурић.

Омиљено место окупљања у граду био је парк између двора и Нишаве.[3] Представљао је и зборно ђачко место, нарочито недељом пре подне. Тада би се састајали ђаци учитељске школе и гимназије, али се међусобно нису мешали. Гимназијалци су се посебно истицали својим шалама и честим расправама. Недељом и празницима одржавани су концерти војне музике, када су се могли чути разни маршеви, одломак из Вердијеве опере „Набуко” и „Лучија” од Доницетија. Увече је тај део града изгледао дивно, осветљен буктињама које су гореле испред двора и лампионима, којима је била украшена обала реке. Ноћу се остајало до десет или једанаест сати, а неретко би се повело и коло пред двором. Задивљени весељем грађана, новинари који су боравили у Нишу ова дешавања представљали су као нишке венецијанске ноћи.[4]

Младићи и девојке су се састајали и ашиковали у шефтели-сокаку изнад некадашње Жожине капије код гробља на Палилули.[5] Углавном су се забављали љуљајући се на љуљашкама, које су Нишлије звале с’л’нџици или ниш’љке. До касно у ноћ могли су се чути смех и песма. Повело би се коло у ком би момци почели да се удварају девојкама држећи их за руку. Ту су и настале најлепше љубавне песме старог Ниша: „Зашто, Сике, зашто?”, „Славуј, пиле”, „Што си, Лено, на големо” и друге. Омиљена игра уз коју се и певало била је „Јелке тамничарке”, карактеристична по смењивању троделног и дводелног такта:

Нане, кажи тајку,
Да ме младу дава

За Раде комшијче!…

За Раде комшијче,

За наше сељанче!

Јелке, тамничарке!
Јелке, зулумћарке!

Ела да играмо!

Ела да трупамо!

Посебно задовољство Нишлијама су пружала гостовања разних извођача. Тако су се могле видети представе домаћих комичара, који су својим шаљивим програмом увесељавали госте, као и мађионичара, који су долазили из других земаља, па и женски оркестар из Пољске, који је свако вече свирао у гостионици „Европа”. Током лета 1897. године у хотелу „Србија” гостовао је Алберт Баубин са својим путујућим кинематографом. Било је то прво приказивање „живих слика” у граду, непуне две године након прве јавне пројекције филма браће Лимијер у Паризу. Цена улазнице за седење износила је један динар, за стајање пола динара, а деца би плаћала упола цене. Нишлије су толико биле одушевљене да се дуго говорило о „кутијама које говоре” и „из којих се крију мали, живи људи”. Почетком 20. века у граду бораве и путујући биоскопи под шатором на отвореном. Запамћено је да је први такав отворио Тодор Најдановић из Неготина 1906. године на Синђелићевом тргу. Први стални биоскоп почео је с радом две године касније у хотелу „Руски цар” у Обреновићевој улици на месту данашњег биоскопа „Вилин град”. Отворио га је Евгеније Рајхл, тадашњи власник хотела. Преко дана је радио као кафана, а увече би се у једном преграђеном делу хотела давала „филмска представа”.

Са одласком Турака нестајао је онај начин живота који је био присутан неколико векова, а кога ће се Нишлије касније са сетом сећати као „пусто турско”. Убрзани утицај Запада довео је до модернизације и промена, које су се нарочито одразиле на друштвени живот. Ипак, задржао се и дух неких старих времена. Све то заједно се прожимало, што је нишки амбијент чинило посебним на прелазу из 19. у 20. век. А данас, како би савременим путописцима изгледале нишке ноћи?

 

 

[1] Бранислав Јованчић, Слике Ниша, Ниш, 2006, 43.

[2] Димитрије Ц. Ђорђевић, У староме граду Нишу. Сећање на прве дане по ослобођењу II, „Политика”, Београд, 12. јануар 1928, 3.

[3] Ниш је имао краљевски двор. Налазио се на месту данашње Градске куће и хотела „Парк”. Била је то једноспратна кућа грађена у турском стилу, коју је кнез Милан, потоњи краљ, откупио од турског паше и преуредио у своју летњу резиденцију. Био је много скромније уређен него двор у Београду, да су га многи сматрали недостојним владарске породице.

[4] Димитрије Ц. Ђорђевић, Некада се од Београда до Ниша путовало три до четири дана, „Политика”, Београд, 27. јун 1937, 9.

[5] Шефтелија (тур. şeftalı) – бресква; шефтели-сокак – сокак с пуно шефтелија. Иначе, шефтелија је симболизовала љубав и заљубљеност; испрошена девојка би је, увијену у свилену мараму, слала младићу као потврду да пристаје на просидбу и брак.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу