Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Niške venecijanske noći
Niš je nadaleko bio poznat po kafanskom životu, meraku i sevdahu. Najznačajnija mesta gde se odvijao društveni život bile su upravo kafane i mehane. Zakonom iz 1890. godine njihov broj je ograničen. U gradu je na 100 ljudi išla jedna mehana, a na 200 jedna kafana. Ovo je učinjeno „radi sprečavanja pijančenja, navlačenja ljudi na to i upropašćavanje porodica u Srbiji”.[1] Tu su spadali i hoteli, kojih je bilo sve više. Na početku 20. veka bilo je ukupno 107 ugostiteljskih objekata. Veoma posećeni bili su i pojedini delovi grada u kojima su se Nišlije okupljale zbog druženja, zabave i uživanja.
Jednu od najstarijih gostionica, neposredno posle oslobođenja Niša od Turaka 1878. godine, podigao je kafedžija Proka Živković na Trgu kralja Milana. U periodu od 1888. godine do Prvog svetskog rata bila je poznata kao „Prokina kafana”. Vremenom dograđivana i renovirana, menjala je nazive u hotel „Palas”, „Beograd” i „Union”. Na levoj obali Nišave, nizvodno ispod tvrđavskog mosta, nalazila se kafana „Bejkos” s letnjom baštom uz samu reku. U njoj se lumpovalo do zore uz orijentalnu muziku sa zurlama i gočevima i neizostavne čočeke turskih Ciganki, koje su se kao zmije uvijale oko gostiju. Upamćena je kao najbučnija i najrazvratnija niška kafana. Čuveno boemsko mesto bila je kafana „Marger”. Nalazila se na kraju današnje Obrenovićeve ulice u blizini Saborne crkve. Prva je imala sto za bilijar, a mogle su se igrati i domine. Njen vlasnik Đoka beležio je, odnosno markirao odigrane partije bilijara i domina, pa je tako dobila ime prvo „Marker”, a zatim „Marger”. Deo grada gde se nalazila među Nišlijama poznat je pod tim nazivom. U prvo vreme radila su samo dva hotela – „Evropa” i „Berlin”, koji je kasnije preimenovan u „Ruski car”. Bili su prepoznatljivi pod nazivima „Luj” i „Utvić”, koje su dobili po gostioničarima. Hotel „Evropa” bio je modernije opremljen i na boljem mestu, a prema opisu putopisaca, podsećao je na prave evropske gostionice. Sagrađen 1879. godine na uglu današnjih ulica Vožda Karađorđa i Strahinjića Bana na mestu novog dela glavne pošte, srušen je kao bioskop „Jastrebac” 1958. godine.
Prvi bal ubrzo posle oslobođenja priredila je niška opština u zgradi osnovne škole kod Saborne crkve. Za tu priliku pozvane su Nišlije različitih društvenih slojeva. Mnogi su došli neprimereno u svakodnevnoj garderobi. Neki su poneli jelo i piće u slučaju da ogladne posle ponoći. A bilo je i žena sa decom koju su još dojile. Najveće zaprepašćenje među prisutnima izazvale su „nemačke igre”, koje su sa došljacima stigle u grad. Starije Nišlije su bile uvređene time što muškarac uhvati devojku oko pojasa, a devojka zagrli mladića. Jedan je prekorio svoju suprugu: „Ajde, Siko, pobrgo se spremi da si idemo na kude dom. Vidiš li šta se to raboti pred naše oči, bez ikaki stid i sram!”[2] Ipak, ovaj nesvakidašnji događaj ostao je mnogima u lepom sećanju, pa se dugo prepričavao.
Najbolji večernji izlasci bili su u kafanama „Velika kasina”, ranije „Girićeva kafana”, „Veliki bulevar”, od 1903. godine „Oficirski dom” i hotelima „Evropa”, „Orient” i „Ruski car”. Priređivane su igranke, koncerti, pozorišne predstave, besede. Često su bile humanitarnog karaktera. Izvodile su se okretne igre i igrala narodna kola: srpkinja, niševljanka, Brankovo kolo, zanatlijsko kolo, kraljevo kolo, oficirsko kolo, omladinsko kolo, učiteljsko kolo… Kralj Milan Obrenović je tokom čestih boravaka u Nišu posebno voleo da navraća u hotel „Orient”, koji se nalazio na mestu današnjeg hotela „Ambasador”. Zabeleženo je da se tamo lepo zabavljao u društvu pevačica i dama koje su vozom dolazile iz Beča ili Pešte. U gradu je bilo više kafana u kojima su žene lakog morala pružale svoje usluge: „Nacional”, „Bukurešt”, „Dve bule”, „Pobeda”, „Bled”, „Dva Crnogorca”, „Dve ruže”, „Ozren”… Postojanje sve većeg broja ovakvih lokala doprinelo je da 1882. godine s radom otpočne prva javna kuća u Nišu, koju je na Sinđelićevom trgu otvorila izvesna Ljubica Kosturić.
Omiljeno mesto okupljanja u gradu bio je park između dvora i Nišave.[3] Predstavljao je i zborno đačko mesto, naročito nedeljom pre podne. Tada bi se sastajali đaci učiteljske škole i gimnazije, ali se međusobno nisu mešali. Gimnazijalci su se posebno isticali svojim šalama i čestim raspravama. Nedeljom i praznicima održavani su koncerti vojne muzike, kada su se mogli čuti razni marševi, odlomak iz Verdijeve opere „Nabuko” i „Lučija” od Donicetija. Uveče je taj deo grada izgledao divno, osvetljen buktinjama koje su gorele ispred dvora i lampionima, kojima je bila ukrašena obala reke. Noću se ostajalo do deset ili jedanaest sati, a neretko bi se povelo i kolo pred dvorom. Zadivljeni veseljem građana, novinari koji su boravili u Nišu ova dešavanja predstavljali su kao niške venecijanske noći.[4]
Mladići i devojke su se sastajali i ašikovali u šefteli-sokaku iznad nekadašnje Žožine kapije kod groblja na Paliluli.[5] Uglavnom su se zabavljali ljuljajući se na ljuljaškama, koje su Nišlije zvale s’l’ndžici ili niš’ljke. Do kasno u noć mogli su se čuti smeh i pesma. Povelo bi se kolo u kom bi momci počeli da se udvaraju devojkama držeći ih za ruku. Tu su i nastale najlepše ljubavne pesme starog Niša: „Zašto, Sike, zašto?”, „Slavuj, pile”, „Što si, Leno, na golemo” i druge. Omiljena igra uz koju se i pevalo bila je „Jelke tamničarke”, karakteristična po smenjivanju trodelnog i dvodelnog takta:
Nane, kaži tajku,
Da me mladu dava
Za Rade komšijče!…
Za Rade komšijče,
Za naše seljanče!
Jelke, tamničarke!
Jelke, zulumćarke!
Ela da igramo!
Ela da trupamo!
Posebno zadovoljstvo Nišlijama su pružala gostovanja raznih izvođača. Tako su se mogle videti predstave domaćih komičara, koji su svojim šaljivim programom uveseljavali goste, kao i mađioničara, koji su dolazili iz drugih zemalja, pa i ženski orkestar iz Poljske, koji je svako veče svirao u gostionici „Evropa”. Tokom leta 1897. godine u hotelu „Srbija” gostovao je Albert Baubin sa svojim putujućim kinematografom. Bilo je to prvo prikazivanje „živih slika” u gradu, nepune dve godine nakon prve javne projekcije filma braće Limijer u Parizu. Cena ulaznice za sedenje iznosila je jedan dinar, za stajanje pola dinara, a deca bi plaćala upola cene. Nišlije su toliko bile oduševljene da se dugo govorilo o „kutijama koje govore” i „iz kojih se kriju mali, živi ljudi”. Početkom 20. veka u gradu borave i putujući bioskopi pod šatorom na otvorenom. Zapamćeno je da je prvi takav otvorio Todor Najdanović iz Negotina 1906. godine na Sinđelićevom trgu. Prvi stalni bioskop počeo je s radom dve godine kasnije u hotelu „Ruski car” u Obrenovićevoj ulici na mestu današnjeg bioskopa „Vilin grad”. Otvorio ga je Evgenije Rajhl, tadašnji vlasnik hotela. Preko dana je radio kao kafana, a uveče bi se u jednom pregrađenom delu hotela davala „filmska predstava”.
Sa odlaskom Turaka nestajao je onaj način života koji je bio prisutan nekoliko vekova, a koga će se Nišlije kasnije sa setom sećati kao „pusto tursko”. Ubrzani uticaj Zapada doveo je do modernizacije i promena, koje su se naročito odrazile na društveni život. Ipak, zadržao se i duh nekih starih vremena. Sve to zajedno se prožimalo, što je niški ambijent činilo posebnim na prelazu iz 19. u 20. vek. A danas, kako bi savremenim putopiscima izgledale niške noći?
[1] Branislav Jovančić, Slike Niša, Niš, 2006, 43.
[2] Dimitrije C. Đorđević, U starome gradu Nišu. Sećanje na prve dane po oslobođenju II, „Politika”, Beograd, 12. januar 1928, 3.
[3] Niš je imao kraljevski dvor. Nalazio se na mestu današnje Gradske kuće i hotela „Park”. Bila je to jednospratna kuća građena u turskom stilu, koju je knez Milan, potonji kralj, otkupio od turskog paše i preuredio u svoju letnju rezidenciju. Bio je mnogo skromnije uređen nego dvor u Beogradu, da su ga mnogi smatrali nedostojnim vladarske porodice.
[4] Dimitrije C. Đorđević, Nekada se od Beograda do Niša putovalo tri do četiri dana, „Politika”, Beograd, 27. jun 1937, 9.
[5] Šeftelija (tur. şeftalı) – breskva; šefteli-sokak – sokak s puno šeftelija. Inače, šeftelija je simbolizovala ljubav i zaljubljenost; isprošena devojka bi je, uvijenu u svilenu maramu, slala mladiću kao potvrdu da pristaje na prosidbu i brak.