Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Igor Urban
Ne sme nam umreti!
– Jeste l’ čuli, kumo? – šaptao je punački činovnik provirujući preko jučerašnjeg broja Zastave. – Doktoru Jovanoviću je umrla supruga.
– Ta nemojte kasti! – krčmarica sličnih mu gabarita prestala je sa čišćenjem šanka i naslonila se na laktove. – Jadan čovek. Nesreća kao da se pretplatila na njega.
– Nije u pitanju obična nesreća – ubacio se suvonjavi nadničar sa stola pored. Zavrtao je dok je pričao pošto je već bio na sedmoj rakiji, a još nije ni podne. – Mračne su sile umešale prste u život našeg dragog doktora.
– Ćuti, Boro, ne prizivaj nevolju – grdila ga je krčmarica. – Šta ti znaš o njemu? Ne bi ga ni prepoznao da sad na vrata ušeta.
– Ja doktora znam lično – brecnula se pijandura. – Radio sam kao portir u Matici srpskoj u Pešti kada i on. Sipaj mi jednu duplu na kuću i sve ću vam ispričati.
– Sipaj mu, deder, Nado, ja ću platiti – činovnik je uredno savio novine i spremio se za priču. Lipa je danas bila neobično prazna i bilo mu je dosadno. – Baš me zanima šta ima da kaže.
– Kao što rekoh, Zmaja sam upoznao baš u to doba kada su počeli da ga tako zovu – pridružio im se za šankom i podmazao grlo besplatnim pićem.
***
Gos’n Jova tada nije bio lekar, još je bio u školi. Radio je u Matici kao nadzornik Tekelijanuma. Uvek je bio ljubazan prema meni, oslovljavajući me po imenu i raspitujući se za zdravlje. Zato me je i začudilo kada me nije prepoznao nekoliko godina kasnije. Bilo je to u jesen šezdeset pete. Maticu su prethodne godine preselili za Novi Sad, pa sam, ostavši bez stalnog zaposlenja, radio šta god bi mi se ponudilo.
Igrom slučaja raščišćavao sam neku polupropalu bakalnicu u ulici gde je on živeo.
– A to si ti, Boro – rekao je pošto me je bolje pogledao. – Izvini, glava mi je ovih dana puna dima.
– Nešto gadno vas stislo, gospodine? – primetio sam teret na njegovom licu.
– Najgadnije, moj Borivoje – uzdahnuo je i opustio ramena. Imao sam utisak da se na moje oči smanjuje i bledi. – Sin, Mirko, prvenac moj, teško je bolestan. Lekari kažu sušica, ali nisu sigurni, a i meni se ne čini da je to.
Ostao sam bez reči. Šta reći čoveku u takvoj situaciji, a da ne zvuči isprazno.
– Izvini, ja ovako s neba pa u rebra – toliko je dobar doktor naš da se on meni izvinjavao. – Drago mi je što sam te video. Ali žurim sada, a vidim i ti imaš posla.
I ode on tada, a ja ostah i dalje skamenjen. Na tome bi se i završilo da u to vreme nisam delio postelju sa jednom Rumunkom, Anujka se zvala. Prebegla je u Peštu iz nekog sela u Banatu, pošto je muž probao da je ubije jer joj je četvrto dete umrlo da detinjstva nisu osetili. Ili je barem ona tako tvrdila.
Obuzet gos’n Jovinim mukama, napravio sam grešku i ispričao joj šta ga je snašlo. Dok sam pripovedao, lice joj je se nekako promenilo, postalo tamno, starije. Čim sam završio, naložila mi je da obratim pažnju sutra i pobrinem se da ponovo sretnem gospodina i da mu prenesem njenu ponudu.
Htela je da mu kažem da poznaje njegov bol i da želi da pomogne. Da može stupiti u kontakt sa određenim onostranim silama koje bi mogle rasvetliti misteriju oko dečakove bolesti i možda mu ponuditi rešenje. I da će ga to koštati deset forinti, unapred.
Razmišljao sam da slažem i ne uznemiravam gospodina, ali ona bi znala. Ne znam kako, ali bi. Svašta sam u svom životu video i preživeo, ali ništa me nije plašilo više od te žene.
Gos’n Jova je isprva reagovao kako bi čovek i očekivao od kulturnog učenjaka. Njegove tačne reči ne bi bilo prikladno da sada ponavljam.
Prošlo je nekoliko dana i ja sam i zaboravio na sve, kada je jednog kišnog popodneva u bircuz u kome sam pio tih dana u istoj toj ulici gde smo se i sretali upao gos’n Jova, mokar, bled i van sebe.
– Veruješ li ti toj ženi, Borivoje? – upitao je bez pozdrava.
– Ni najmanje – bio sam iskren. – Ali nemam sumnje da može da uradi to što je obećala.
– U redu, kaži joj da imamo dogovor – rekao je smireno i izašao.
Anujki je trebalo nekoliko dana da sve pripremi, ali ubrzo smo sve troje, nešto pred ponoć jedne olujne noći, stajali u potkrovlju trošne kuće gde sam tada živeo, okupljeni oko još trošnije kolevke.
– Šta sada radiš? – zahtevao je da zna gos’n Jova, vidno uzrujan zbog cele situacije. Nije želeo da radi ovo, ali očaj natera čoveka na nezamislivo.
– Sipam mleko majke čije je dete umrlo na porođaju pre tačno tri noći na mamac – rekla je mirno veštica, ispraznivši bočicu na snopove hrastovih mladica grubo upriličenih da liče na odojče. – Obučen je u košulju oca tog deteta. Sve mora biti na svom mestu ako mislimo da vradžbina uspe.
– U šta si me ovo uvalio, crni Borivoje – odmahivao je glavom. – Kog đavola ti ovde prizivaš, ženo?
– Ne đavola; đavolice, njih tri, da budem precizna. Ako sve pođe po planu, prevarićemo Rođenice da dođu i zarobiti ih. – Osmeh joj je bio strašniji od svega što sam mogao da zamislim da bi se moglo pojaviti. Ni pre toga nisam imao nikakvu želju da učestvujem, ali mi je rekla da moram ostati, da ih utrojčimo, i nisam se usudio da joj protivurečim.
Posle ovog priznanja gospodinu je bilo dosta. Krenuo je da odlazi gunđajući sebi nešto u bradu, kada su sveće zatreperile i ugasile se. Momenat zatim, ponovo su se popalile, sjajnije nego dotad, a mi više nismo bili sami. Oko kolevke su se sada gurale tri prikaze u lepim belim haljinama, nakinđurene srebrnim nakitom.
– Ana, ti li si nam ovo napravila? – najstarija je prva progovorila. Visoka i suva, sede kose upletene u dugu pletenicu, bila je senka davno izbledele lepote. – Lepo sam govorila sestrama da ćeš, ako ne umreš pre nego sa sise siđeš, veliko zlo na ovom svetu napraviti.
– A ti, Borivoje, misliš da tebe ne znamo? – obratila mi se druga, mlada i rumena, u punoj snazi. Raspuštena kosa boje klasja svetlucala je crvenkasto pod svetlosti sveća. – Trebalo je da me poslušaju i ostave te ćopavog, da ne možeš dalje od maminih skuta. Pošteniji bi život živeo.
– E, moj Jovane – kroz tužan smešak počela je treća, devojčica ne starija od deset leta, a najlepša od svih. – Šta je tebi ovo trebalo? Posle tolike borbe sa sestrama za tvoju pamet i dobrotu ovako mi vraćaš.
Gospodin i ja smo stajali zaleđeni od straha ne mogavši da prozborimo ni reči, ali je veštica tačno znala šta valja činiti.
– Dosta je praznih pretnji, nemamo celu noć – samouverenost u njenom glasu je bila užasavajuća. – Sve je ovde jasno. Mi smo vas zatočili i morate platiti svoju slobodu.
– Jedno pitanje – pristala je najstarija.
– Svako – dodala je srednja.
– I jedna želja preko – zaključila je najmlađa. – Za Jovana.
– Ja ću prva – predupredila nas je Anujka i postavila pitanje na meni nepoznatom jeziku. Sudeći po gospodinovom licu, ni on nije razumeo, ali odgovor joj je izgleda prijao pošto joj se raspoloženje vidno popravilo.
– Borivoje – počela je novi krug starica.
– Pitaj, ali pazi – nastavila je žena.
– Nekad je bolje ne znati – zatvorila je devojčica.
I pitao sam. I odgovor mi se nije svideo. Naposletku, gospodin Jova je progovorio.
– Šta mi je sinu?
Suđaje su još jednom oplele.
– Htela sam da se uguši u snu pre prvog imendana.
– A ja da ostane slep od groznice.
– Ali ipak sam ja prevagnula i poželela mu da dočeka unučiće – najmlađa se i dalje setno smešila. – Ali nismo mogle da uvežemo usud. Neko je Mirka pogledao urokljivim okom i pre nas mu zapečatio mu sudbinu.
– Ko bi bio toliko zloban da prokune nevino dete? – izletelo mi je.
– Urokljivo oko je kazna i za nosioca – odgovorila mi je veštica. – On ne zna da je proklet i da samo jednim pogledom može naneti zlo.
– I to je to, znači, nema mu pomoći – Jova je pao na kolena ispred najmlađe usudnice.
– Ne zaboravi na želju – šapnula mu je devojčica. – Mi ga ne možemo spasti, ali možemo ti dati drugi vid, da prepoznaš onoga ko urokljivim okom gleda. Ako mu presudiš pre nego što mali umre, kletva će biti skinuta.
– Da ubijem nevinog čoveka? – zavapio je.
– Ili on ili Mirko.
– Duša za dušu.
– Usud za usud.
– Hajde onda, šta čekate? – plakao je. – Samo neka se ovo ludilo završi.
Najmlađa ga je tada pomilovala po kosi i poljubila u čelo. U istom trenutku lutka od pruća buknula je zlatnim plamenom, koji se toliko brzo širio da smo jedva izvukli živu glavu pre nego što je cela kuća izgorela.
Uvukao sam Jovu u kočiju što nas je čekala ispred, naloživši vozaču da nas vrati u Peštu. Za Anujku sam se nadao da nije izašla iz plamena. Daleka joj lepa kuća.
Nismo reč progovorili celu vožnju nazad. Nisam siguran ni da je znao da sam tu sa njim. Kada smo stigli pred njegov dom, platio je kočijašu i bez reči ušao unutra. Ostao sam da kisnem na pragu bez krajcara u džepu.
– Ne, Ružo, samo ne ti. Ne mogu. Ne želim to prihvatiti – trglo me je iz razmišljanja. Pobegao sam glavom bez obzira. Nisam želeo da ostanem i dočekam epilog, a ni žandarme. Negde pred zoru sam se dovukao do mesta sinoćnjeg užasa. Kuća je izgorela do temelja, ali vatra se nekim čudom nije proširila dalje od praga. Anujke nije bilo. Kasnije sam čuo da se vratila mužu.
Gospodinov sin je umro već sutradan, a ja sam naplatio nekoliko dugovanja i vratio se u Novi Sad. Malo jer sam i dotada u Pešti jedva krpio kraj s krajem, a malo i zato što nisam želeo da veštica zna gde sam. Što je sigurno, sigurno je.
***
– Lepa ti je ta bajka, Borivoje – činovnik je vešto prikrivao nelagodu smehom. – Vredi svih šest rakija. Mogao si pisac biti da si samo pismen.
– E, dobri moj gospodine – kroz uzdah je izbacio pijanica. – Gde bi mi kraj bio da sam toliko pametan da sve ovo izmislim.
– Dobro de, pusti sad to – prekinula ih je krčmarica. – Nego nisi nam rekao šta si pitao suđaje?
– Pitao sam kada ću umreti – priznao je sumorno.
– I koliko ti je još ostalo? – uglas su ispljunuli žena i činovnik.
– Brojim sitno – kiselo se nasmejao. – Vi mislite da ja pijem što volim? Sreća u nesreći je da ćete, kada me na Uskrs ispecaju iz Dunava, znati da sam vam govorio istinu.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.
