Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

На једрима повеље

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Татјана Тубица

На једрима повеље

Са груди сам скинуо све ордење и на глави не носим више никакав шлем. Седа коса је моја капа. Многих од мојих сабораца одавно више нема и од шпанског краља неће стићи вест о новом походу. Стићи ће вест коју нико не жели и које се сви плаше. Смрт је послала гласника и, док се он укрцава, остаје ми само нада да ће овај пут доћи до кашњења. Из пловидбе која ме чека ниједан се брод не враћа. Зато и пишем.

Историја не може бити лажна, јер она и није у истини, већ у беседничком дару оних који је приповедају. Питање које годинама опседа моју савест је – може ли се она, док чезне за мирним морем, усидрити, ако су њена једра разапета ветром обмане? Хоће ли се лаж једног дана одбити од истине као талас од обале? Хоће ли се једног дана све открити? Када бих се поново родио, све бих урадио исто. Зато и немам потребу да се икоме правдам, па то нећу ни чинити. Само вас питам: а шта бисте ви учинили на мом месту?

Море ми је натопило срце и када сам се једном потписао својим именом да му служим, нисам га се више никад могао одрећи. Ја, Петар Гргуревић, син Србина Ивеље, из Сланог код Дубровника, ступио сам као поморац у службу шпанске круне, доказујући се годинама по разним крајевима уједињене иберијске империје. Судбина је хтела да се, након битке код Лепанта 1571. године, уздигнем до ранга адмирала. Тог октобарског дана стотине галија претвориле су Медитеран у плутајуће тло какво свет, још од Акцијума, није видео. И као миленијум и по раније, док је нестајао један Рим, заливом Коринта тонуо је полумесец. Флоте Шпаније, Венеције, Ђенове, Малте и Савоје уједињене под заставом Свете Лиге учиниће Средоземље црвеним од исламске крви. Док се на хоризонту уздизао крст, одлазио је један хегемон остављајући, хришћанским обалама, море немо од отоманског весла.

У крају где сам се родио вековима се преносила легенда о морском гребену у чијој близини леже мноштва мрежа напуштених и бачених на дно. Причало се да су у њима биле жеље рибара, толико велике, неоствариве да су израсле у праву неман која је зубима растргла све нити, док су беспомоћно посматрали како са њима тону и сви подвизи њихових живота. И као аждаја из морских дубина у мени поче расти давна дечачка жеља да на грудима понесем крст и назовем се витезом једног од великих, шпанских редова. Годинама ме је од тог животног гребена одсуство племићке крви спречавало да ме сан не зграби у мрежу амбиције и на дно одвуче све што сам стекао. Али овога пута судбина је бацила удицу и сан се упецао.

„Не мораш бити мудар сваки дан. Довољно је да то будеш само онда када је потребно”, говорио ми је отац. И било је… Било је потребно тако мудру обману смислити да и сам у њу поверујем. Морао сам доказати, по обе линије, припадност својих предака племству бар четири поколења уназад. Осморо изабраних ’рођака’ имати против себе значило је пловити против мушких и женских ветрова док ти разапињу једра, са свих страна света.

У тим мислима затекло ме је пролеће. Носило је још увек дах зиме, и нисам му веровао, мада су се пупољци већ почели белети у облику искрзаног свитка моје нове прошлости, који сам изнова читао. Само осетих да је са њим, вођен давном жељом дечака, већ израстао у новог човека и да ће се, са овим пролећем, указати чаробан пут годинама скриван животним снегом. Била је 1584. када одлучих да пођем стазама својих нових предака и вратим се у Душаново пространо и моћно Српско царство. И опет ме судбина препусти води да ме носи кроз земљу епских јунака и пронађе мог „новог претка”. Море је стало у реку и нечујно заплових Струмом. Тада схватих да дубоке реку теку веома тихо и, док су рибари у даљини плашили насртљиве птице, површином се пружала непрегледна сенка Хрељиног града. Душанов велможа, у песмама слављен као Крилатица, док магичним крилима свога коња лети у јуначке подвиге, контролисао је поседе у области Штипа, Македоније и планине Рила. Опеван као Хреља – Реља од Пазара, Будимлија и Бошњанин, о њему се знало надалеко. Од Рашке, преко Мађарске до Босне. Струмица и величанствена тврђава из предања, која беше виша и од самих облака, постаде мој нови дом и нада да ћу, попут ње, додирнути небеске висине.

Као у Рим, на Балкану сви путеви воде у Босну, а ретко који из ње. Након што су се одатле моји преци, после њеног пада под турску власт, раселили по Дубровачкој републици и Мађарској краљевини, о Хрељи, као Бошњанину, се већ знало у народном предању. Стихове и песме мудро сам заменио племенитим лозама и бојама, којима хералдике добише нови сјај. О моћном српском цару са далеког полуострва знало се и у Иберији мог доба, те ми се учини уверљивим да свом новом претку племство додели баш Душан. Том приликом „добио” је на управу Костур и Прилеп, а међу сведоцима беху Лазар и Вук Бранковић. Семе обмане је проклијало, а са њим је и мој предак, сваким даном, све више добијао лик.

Требало је попунити „ново породично стабло”, две стотине година старо, те га ожених Видосавом Балишић и пупољци почеше да ничу. И попут новог цвета „појави се” њихов син Гргур, по коме смо се и ми Охмућевићи називали још и Гргуревићи. Круг се смањивао кругом и све је заокружено 1371, турским продором у Македонију, који је Гргура натерао да се повуче на породичне поседе у Босну, одакле смо и ми, његови директни потомци, потекли. Након година и година прикупљања лажних сведочења и цртања хералдика, као да су се и ветрови смиловали и утихнули пред вешто кривотвореним родословима.

Коначно, 1594, деценију након што сам запловио у прошлост, без јасног компаса, Краљевски савет у Напуљу ми је поверовао и  повеља о племству је била у мојим рукама. Вођен дечачким сном, који сам попут магнета читав живот пратио, пропутовао сам свет од Португалије до Индије. У име шпанског краља предводио сам дванаест ратних бродова „Непобедиве армаде” у походу на Енглеску и напокон постао витез Светог Јакова од Галиције.

На крају, ипак, судбина увек иронично испоставља рачун и остаје ми само да се питам да ли је оно што сам учинио било вредно свега? Да бих огрнуо црвени крст, налик мачу, на белом плашту и назвао се витезом, морао сам се понети невитешки. Од стотина хиљада палих, за тренутке који мењању свет, велики су само они којима историја упамти име. Да бих се у њеном сећању изборио за своје, морао сам прво стећи презиме. Ако нешто желиш да сакријеш, учини то на највидљивијем месту. Истина је да је „мој предак” Хреља умро без потомака, као монах, у манастиру Рила у Бугарској. Зна се и да се одметнуо од Душана тражећи ослонац у Византији. Због тога историја не може бити лажна, јер она и није у истини.

Зато се уздам у беседнички дар оних који ће је приповедати и вас који ово читате. И да ли је вредело? Дечак у мени мисли да јесте, јер је смисао наших живота у вечној пловидби ка сну. И зато, док се залазак сунца шири на небу, биће нових зора. И докле год има мостова на земљи, биће и оних који их спаљују. И док бродови одлазе из лука, биће оних који их чекају и повеља које ће из вртлога судбине спасити снове од бродолома…

Дон Педро Охмућевић Гргуревић,

адмирал „Непобедиве армаде” и командир  реда Св. Јакова

или само….

Петар, Ивељин син

   Лисабон 1599.

 

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу