Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Tatjana Tubica
Na jedrima povelje
Sa grudi sam skinuo sve ordenje i na glavi ne nosim više nikakav šlem. Seda kosa je moja kapa. Mnogih od mojih saboraca odavno više nema i od španskog kralja neće stići vest o novom pohodu. Stići će vest koju niko ne želi i koje se svi plaše. Smrt je poslala glasnika i, dok se on ukrcava, ostaje mi samo nada da će ovaj put doći do kašnjenja. Iz plovidbe koja me čeka nijedan se brod ne vraća. Zato i pišem.
Istorija ne može biti lažna, jer ona i nije u istini, već u besedničkom daru onih koji je pripovedaju. Pitanje koje godinama opseda moju savest je – može li se ona, dok čezne za mirnim morem, usidriti, ako su njena jedra razapeta vetrom obmane? Hoće li se laž jednog dana odbiti od istine kao talas od obale? Hoće li se jednog dana sve otkriti? Kada bih se ponovo rodio, sve bih uradio isto. Zato i nemam potrebu da se ikome pravdam, pa to neću ni činiti. Samo vas pitam: a šta biste vi učinili na mom mestu?
More mi je natopilo srce i kada sam se jednom potpisao svojim imenom da mu služim, nisam ga se više nikad mogao odreći. Ja, Petar Grgurević, sin Srbina Ivelje, iz Slanog kod Dubrovnika, stupio sam kao pomorac u službu španske krune, dokazujući se godinama po raznim krajevima ujedinjene iberijske imperije. Sudbina je htela da se, nakon bitke kod Lepanta 1571. godine, uzdignem do ranga admirala. Tog oktobarskog dana stotine galija pretvorile su Mediteran u plutajuće tlo kakvo svet, još od Akcijuma, nije video. I kao milenijum i po ranije, dok je nestajao jedan Rim, zalivom Korinta tonuo je polumesec. Flote Španije, Venecije, Đenove, Malte i Savoje ujedinjene pod zastavom Svete Lige učiniće Sredozemlje crvenim od islamske krvi. Dok se na horizontu uzdizao krst, odlazio je jedan hegemon ostavljajući, hrišćanskim obalama, more nemo od otomanskog vesla.
U kraju gde sam se rodio vekovima se prenosila legenda o morskom grebenu u čijoj blizini leže mnoštva mreža napuštenih i bačenih na dno. Pričalo se da su u njima bile želje ribara, toliko velike, neostvarive da su izrasle u pravu neman koja je zubima rastrgla sve niti, dok su bespomoćno posmatrali kako sa njima tonu i svi podvizi njihovih života. I kao aždaja iz morskih dubina u meni poče rasti davna dečačka želja da na grudima ponesem krst i nazovem se vitezom jednog od velikih, španskih redova. Godinama me je od tog životnog grebena odsustvo plemićke krvi sprečavalo da me san ne zgrabi u mrežu ambicije i na dno odvuče sve što sam stekao. Ali ovoga puta sudbina je bacila udicu i san se upecao.
„Ne moraš biti mudar svaki dan. Dovoljno je da to budeš samo onda kada je potrebno”, govorio mi je otac. I bilo je… Bilo je potrebno tako mudru obmanu smisliti da i sam u nju poverujem. Morao sam dokazati, po obe linije, pripadnost svojih predaka plemstvu bar četiri pokolenja unazad. Osmoro izabranih ’rođaka’ imati protiv sebe značilo je ploviti protiv muških i ženskih vetrova dok ti razapinju jedra, sa svih strana sveta.
U tim mislima zateklo me je proleće. Nosilo je još uvek dah zime, i nisam mu verovao, mada su se pupoljci već počeli beleti u obliku iskrzanog svitka moje nove prošlosti, koji sam iznova čitao. Samo osetih da je sa njim, vođen davnom željom dečaka, već izrastao u novog čoveka i da će se, sa ovim prolećem, ukazati čaroban put godinama skrivan životnim snegom. Bila je 1584. kada odlučih da pođem stazama svojih novih predaka i vratim se u Dušanovo prostrano i moćno Srpsko carstvo. I opet me sudbina prepusti vodi da me nosi kroz zemlju epskih junaka i pronađe mog „novog pretka”. More je stalo u reku i nečujno zaplovih Strumom. Tada shvatih da duboke reku teku veoma tiho i, dok su ribari u daljini plašili nasrtljive ptice, površinom se pružala nepregledna senka Hreljinog grada. Dušanov velmoža, u pesmama slavljen kao Krilatica, dok magičnim krilima svoga konja leti u junačke podvige, kontrolisao je posede u oblasti Štipa, Makedonije i planine Rila. Opevan kao Hrelja – Relja od Pazara, Budimlija i Bošnjanin, o njemu se znalo nadaleko. Od Raške, preko Mađarske do Bosne. Strumica i veličanstvena tvrđava iz predanja, koja beše viša i od samih oblaka, postade moj novi dom i nada da ću, poput nje, dodirnuti nebeske visine.
Kao u Rim, na Balkanu svi putevi vode u Bosnu, a retko koji iz nje. Nakon što su se odatle moji preci, posle njenog pada pod tursku vlast, raselili po Dubrovačkoj republici i Mađarskoj kraljevini, o Hrelji, kao Bošnjaninu, se već znalo u narodnom predanju. Stihove i pesme mudro sam zamenio plemenitim lozama i bojama, kojima heraldike dobiše novi sjaj. O moćnom srpskom caru sa dalekog poluostrva znalo se i u Iberiji mog doba, te mi se učini uverljivim da svom novom pretku plemstvo dodeli baš Dušan. Tom prilikom „dobio” je na upravu Kostur i Prilep, a među svedocima behu Lazar i Vuk Branković. Seme obmane je proklijalo, a sa njim je i moj predak, svakim danom, sve više dobijao lik.
Trebalo je popuniti „novo porodično stablo”, dve stotine godina staro, te ga oženih Vidosavom Bališić i pupoljci počeše da niču. I poput novog cveta „pojavi se” njihov sin Grgur, po kome smo se i mi Ohmućevići nazivali još i Grgurevići. Krug se smanjivao krugom i sve je zaokruženo 1371, turskim prodorom u Makedoniju, koji je Grgura naterao da se povuče na porodične posede u Bosnu, odakle smo i mi, njegovi direktni potomci, potekli. Nakon godina i godina prikupljanja lažnih svedočenja i crtanja heraldika, kao da su se i vetrovi smilovali i utihnuli pred vešto krivotvorenim rodoslovima.
Konačno, 1594, deceniju nakon što sam zaplovio u prošlost, bez jasnog kompasa, Kraljevski savet u Napulju mi je poverovao i povelja o plemstvu je bila u mojim rukama. Vođen dečačkim snom, koji sam poput magneta čitav život pratio, proputovao sam svet od Portugalije do Indije. U ime španskog kralja predvodio sam dvanaest ratnih brodova „Nepobedive armade” u pohodu na Englesku i napokon postao vitez Svetog Jakova od Galicije.
Na kraju, ipak, sudbina uvek ironično ispostavlja račun i ostaje mi samo da se pitam da li je ono što sam učinio bilo vredno svega? Da bih ogrnuo crveni krst, nalik maču, na belom plaštu i nazvao se vitezom, morao sam se poneti neviteški. Od stotina hiljada palih, za trenutke koji menjanju svet, veliki su samo oni kojima istorija upamti ime. Da bih se u njenom sećanju izborio za svoje, morao sam prvo steći prezime. Ako nešto želiš da sakriješ, učini to na najvidljivijem mestu. Istina je da je „moj predak” Hrelja umro bez potomaka, kao monah, u manastiru Rila u Bugarskoj. Zna se i da se odmetnuo od Dušana tražeći oslonac u Vizantiji. Zbog toga istorija ne može biti lažna, jer ona i nije u istini.
Zato se uzdam u besednički dar onih koji će je pripovedati i vas koji ovo čitate. I da li je vredelo? Dečak u meni misli da jeste, jer je smisao naših života u večnoj plovidbi ka snu. I zato, dok se zalazak sunca širi na nebu, biće novih zora. I dokle god ima mostova na zemlji, biće i onih koji ih spaljuju. I dok brodovi odlaze iz luka, biće onih koji ih čekaju i povelja koje će iz vrtloga sudbine spasiti snove od brodoloma…
Don Pedro Ohmućević Grgurević,
admiral „Nepobedive armade” i komandir reda Sv. Jakova
ili samo….
Petar, Iveljin sin
Lisabon 1599.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.