Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Свежа августовска ноћ у кући Бакића, подно никшићких планина, а нико не спава. Последња ноћ коју ће провести међу овим горама, на огњишту својих предака, у Црној Гори. Само неколико сати дели их од нове сеобе – одласка у непознато, чак у Србију, у новоослобођену, опустелу и разорену Топлицу. А мислила је да је са сеобама готово, да су генерације њених предака преко својих глава и рамена претурили оне највеће које и данас сви памте као Велике, под славним српским патријарсима. Причала јој je баба Стана како су баш ти далеки њихови преци пут Косова и славне Грачанице кренули у ново, непознато, чак у далеку Аустрију, да тамо нађу нови дом и буду граничари и војници пред очекиваним налетом Турака, од којих је дрхтала цела Европа. Казивала јој је и како су били храбри, пожртвовани, одликовани бројним медаљама, али и да су увек били свесни чињенице да су странци, далеко од Србије и родног Косова. Потом како су дочекали прву прилику да поново дођу међу своје људе, да причају српским језиком и крсте се са три прста. Плашећи се одмазде, решише да ново уточиште нађу ту – на кршевитим брдима око Никшића, уверени да ће им тај крш бити пријатељ и природни савезник ако до нових борби и немира дође, јер слободарски дух живи у њима, никада овде мирно било није, стално ратови и борбе, али не за освајања, већ за ослобођење и уједињење.
Али, ево те 1889, врелих августовских дана, и тај крш и природни савезник – издао их је. Не пред новим ратним сукобом и страним непријатељима и окупаторима, већ пред изазовом што опстанак зове се. Народ вековима овде насељен не памти овакве суше и глад. Огрешили смо се изгледа о Господа, па не да на нас ни кап кише да падне целог лета. Добра три месеца како окишило није, не зна више ни којом стазом овце потерати да се напасу зелене траве. Ни ње нигде, ни за лек.
Пре неколико дана њен човек само бану у кућу и кратко рече да овако више не иде, да се селе у Топлицу. Ни децу ни њу нико не пита желе ли, он је одлучио. Готово у даху исприча јој да је заменик министра иностраних дела Гавро Вуковић писао намеснику србијанског краља Јовану Ристићу и упознао га с тешкоћама својих сународника говорећи како „земље исувише мало имамо, народа се умножило и нагомилало, тако да се више душкати не може. Наш је народ искључиво земљорадник, стога се не може обрнути на други који посао осим земљорадње; отуда тјескобе, сиромаштво и све друге невоље. Притом зле године које од рата све једна за другом следују удавише овај народ. Ова година пријети такође да ће бити једна од зли’, ако не од најгорих…” На одговор краљевог намесника није се дуго чекало и он кроз пар дана, након консултација с осталим члановима Краљевске владе отпосла свој одговор, истичући како су „врата Србије увек отворена браћи из Црне Горе”. Још им одговори да Србија очекује око 6000 својих сународника из Црне Горе и да од првака из сваког племена очекује тачан број породица које желе прећи у Србију, број чланова, колико мушких, колико женских глава и колико деце има свака од њих, године старости, како би се према томе могло одредити где ће тачно бити насељени, као и колико ће земље добити. Од њега чу и да су у групи са око 2000 људи, те да има у њој 574 мушкарца, 500 жена и преко 900 деце. Зна још само да ће путовати преко Иванграда, Бијелог Поља и Сјенице.
Спаковала је све што у пар бисага може стати – ту им је покућство што тешким радом стекоше претходних година, мало дечјих ствари и пресвлаке, који пар опанака и нешто хране да се нађе док до Србије не стигну.
Тек је свануло, а кренули су пре сунца, да избегну врелину августовског дана и бар мало одмакну пре него упече подневна жега. Колона дуга и непрегледна са сточном запрегом напушта ове до јуче њихове крајеве и одлази пут новог дома. Хоће ли бити боље – не знају ни сами. Бар да могу да се прехране, да напуне амбаре житом, да напасу овце на зеленим травнатим ливадама, да не размишља шта ће сутра за ручак и како детету да каже како након тврдог комадића кукурузне проје коју је малопре појело до сутра нема више ничега. Да има хлеба, сира и млека, па лако ћемо. Ове мисли је море док напуштају Никшић и острошка жупа остаје у даљини, док улазе у Бијело Поље, док прелазе црногорску границу. Сад су у Србији, али још далеко од Топлице. Мужа не сме ништа да пита – зна да му није лако, неће да му стаје на муку. Троје деце, најстарија Мара од девет година, средњи Станко од пет и најмлађа Јелица од три године, једно другом до увета, стално се мотају испред њених ногу. Због њих ће све, макар они не знају и не разумеју шта их је снашло – нека се деца радују. А радују се новим играма и другарима, обећаној равници где ће бити довољно њива и пашњака за напаћена и намучена гладна уста.
После осам дана мукотрпног даноноћног путовања стижу у Прокупље, средиште Топлице. Док испред зграде среског начелства покушава да умири децу, у глави милион питања. Куда сада? Да ли ће их сместити у неку пограничну област стално изложену упадима Арнаута? Чула је, причали јој, у околини Топлице сукоби никако да се смире. Пре неколико дана, Арнаути су упали у једно село и честитом домаћину украли кобилу и ждребе, другом посекли шуму. Није тако давно било ни пушкарање кад убише једног српског жандарма. Хоће ли и они, попут њених предака, бити граничари у овој топличкој крајини? Значи ли то да ће бригу за досадашњу голу егзистенцију сменити брига за сопствени живот? И колико још времена треба да прође па да се негде осете као своји на своме? Од Великих сеоба, па до ове мале, али њихове највеће, без обзира на векове што прохујаше, исте их бриге море. У три државе генерације њених предака не могаше мир и благостање наћи, да ли је ова четврта, Србија, с Топлицом и Прокупљем крај њихове потраге и вековних лутања? И која је та зла коб што их на нова лутања стално тера? Хоће ли ово Прокупље донети мир и решење свих њихових проблема? Посматра лица својих сународника окупљених испред начелства, на свима чита страх и забринутост. Једино деца безбрижно трчкарају и откривају чари нове средине далеко од дојучерашњег црногорског крша.
Муж ускоро излази, пробија се кроз масу. Док се журним кораком њима приближава, покушава да протумачи ситуацију на основу његовог израза лица. Тако је васпитана, да чита из очију, да не пита ништа, да поглед све каже. А његов поглед одише смиреношћу, рекла би. Прилази им и каже: „Ми идемо за Божурну, то је два-три километра одавде.” Она размишља: „Добро је, близу смо вароши, нисмо граничари, нема Арнаута на тој страни.” Док крећу полако пут новог станишта, не може а да не примети пар џамија и њихове минарете. Пита се има ли овде још Турака и ко се у тим џамијама клања. Нека језа проструја целим телом ненавикнутим да се клања било коме сем православним светитељима док у срцу и мислима носи оног најславнијег – Светог Василија Острошког, чувара и заштитника острошког манастира, Никшића, целе Црне Горе и српског рода.
Док улазе у своје ново двориште, од мужа сазнаје да су на коришћење добили три хектара земље, кућу и окућницу од 20 ари плаца. Пореских обавеза ослобођени су читавих десет година. Овде најбоље успевају винова лоза и жито. Већ му неки мештани рекоше како вино продају по цени од 15 динара по литру. Од првих комшија сазнао је и да има досељеника из Аустроугарске, највише оних из Панчева. А они се по много чему разликују од свих осталих. Причају да су им куће као варошке, поређане у шоровима, збијене, покривене ћерамидом, док остали своје куће покривају сламом. Овдашње становништво од њих се учи и многим новинама у пољопривреди. Ено, Бечејци већ користе гвоздену ралицу, док сви остали земљу и даље обрађују дрвеним плугом, а земљу додатно ђубре да би имали веће приносе.
Она га слуша док тако одушевљен прича о свему досад непознатом. Мило јој што је коначно спокојан. Добро је, имају земље, сложне руке и заједничким радом ће створити храну. Арнаути нису близу, на сву срећу. Само да их Господ сачува и да је ово последња сеоба, само да потраје.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.