Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Sveža avgustovska noć u kući Bakića, podno nikšićkih planina, a niko ne spava. Poslednja noć koju će provesti među ovim gorama, na ognjištu svojih predaka, u Crnoj Gori. Samo nekoliko sati deli ih od nove seobe – odlaska u nepoznato, čak u Srbiju, u novooslobođenu, opustelu i razorenu Toplicu. A mislila je da je sa seobama gotovo, da su generacije njenih predaka preko svojih glava i ramena preturili one najveće koje i danas svi pamte kao Velike, pod slavnim srpskim patrijarsima. Pričala joj je baba Stana kako su baš ti daleki njihovi preci put Kosova i slavne Gračanice krenuli u novo, nepoznato, čak u daleku Austriju, da tamo nađu novi dom i budu graničari i vojnici pred očekivanim naletom Turaka, od kojih je drhtala cela Evropa. Kazivala joj je i kako su bili hrabri, požrtvovani, odlikovani brojnim medaljama, ali i da su uvek bili svesni činjenice da su stranci, daleko od Srbije i rodnog Kosova. Potom kako su dočekali prvu priliku da ponovo dođu među svoje ljude, da pričaju srpskim jezikom i krste se sa tri prsta. Plašeći se odmazde, rešiše da novo utočište nađu tu – na krševitim brdima oko Nikšića, uvereni da će im taj krš biti prijatelj i prirodni saveznik ako do novih borbi i nemira dođe, jer slobodarski duh živi u njima, nikada ovde mirno bilo nije, stalno ratovi i borbe, ali ne za osvajanja, već za oslobođenje i ujedinjenje.
Ali, evo te 1889, vrelih avgustovskih dana, i taj krš i prirodni saveznik – izdao ih je. Ne pred novim ratnim sukobom i stranim neprijateljima i okupatorima, već pred izazovom što opstanak zove se. Narod vekovima ovde naseljen ne pamti ovakve suše i glad. Ogrešili smo se izgleda o Gospoda, pa ne da na nas ni kap kiše da padne celog leta. Dobra tri meseca kako okišilo nije, ne zna više ni kojom stazom ovce poterati da se napasu zelene trave. Ni nje nigde, ni za lek.
Pre nekoliko dana njen čovek samo banu u kuću i kratko reče da ovako više ne ide, da se sele u Toplicu. Ni decu ni nju niko ne pita žele li, on je odlučio. Gotovo u dahu ispriča joj da je zamenik ministra inostranih dela Gavro Vuković pisao namesniku srbijanskog kralja Jovanu Ristiću i upoznao ga s teškoćama svojih sunarodnika govoreći kako „zemlje isuviše malo imamo, naroda se umnožilo i nagomilalo, tako da se više duškati ne može. Naš je narod isključivo zemljoradnik, stoga se ne može obrnuti na drugi koji posao osim zemljoradnje; otuda tjeskobe, siromaštvo i sve druge nevolje. Pritom zle godine koje od rata sve jedna za drugom sleduju udaviše ovaj narod. Ova godina prijeti takođe da će biti jedna od zli’, ako ne od najgorih…” Na odgovor kraljevog namesnika nije se dugo čekalo i on kroz par dana, nakon konsultacija s ostalim članovima Kraljevske vlade otposla svoj odgovor, ističući kako su „vrata Srbije uvek otvorena braći iz Crne Gore”. Još im odgovori da Srbija očekuje oko 6000 svojih sunarodnika iz Crne Gore i da od prvaka iz svakog plemena očekuje tačan broj porodica koje žele preći u Srbiju, broj članova, koliko muških, koliko ženskih glava i koliko dece ima svaka od njih, godine starosti, kako bi se prema tome moglo odrediti gde će tačno biti naseljeni, kao i koliko će zemlje dobiti. Od njega ču i da su u grupi sa oko 2000 ljudi, te da ima u njoj 574 muškarca, 500 žena i preko 900 dece. Zna još samo da će putovati preko Ivangrada, Bijelog Polja i Sjenice.
Spakovala je sve što u par bisaga može stati – tu im je pokućstvo što teškim radom stekoše prethodnih godina, malo dečjih stvari i presvlake, koji par opanaka i nešto hrane da se nađe dok do Srbije ne stignu.
Tek je svanulo, a krenuli su pre sunca, da izbegnu vrelinu avgustovskog dana i bar malo odmaknu pre nego upeče podnevna žega. Kolona duga i nepregledna sa stočnom zapregom napušta ove do juče njihove krajeve i odlazi put novog doma. Hoće li biti bolje – ne znaju ni sami. Bar da mogu da se prehrane, da napune ambare žitom, da napasu ovce na zelenim travnatim livadama, da ne razmišlja šta će sutra za ručak i kako detetu da kaže kako nakon tvrdog komadića kukuruzne proje koju je malopre pojelo do sutra nema više ničega. Da ima hleba, sira i mleka, pa lako ćemo. Ove misli je more dok napuštaju Nikšić i ostroška župa ostaje u daljini, dok ulaze u Bijelo Polje, dok prelaze crnogorsku granicu. Sad su u Srbiji, ali još daleko od Toplice. Muža ne sme ništa da pita – zna da mu nije lako, neće da mu staje na muku. Troje dece, najstarija Mara od devet godina, srednji Stanko od pet i najmlađa Jelica od tri godine, jedno drugom do uveta, stalno se motaju ispred njenih nogu. Zbog njih će sve, makar oni ne znaju i ne razumeju šta ih je snašlo – neka se deca raduju. A raduju se novim igrama i drugarima, obećanoj ravnici gde će biti dovoljno njiva i pašnjaka za napaćena i namučena gladna usta.
Posle osam dana mukotrpnog danonoćnog putovanja stižu u Prokuplje, središte Toplice. Dok ispred zgrade sreskog načelstva pokušava da umiri decu, u glavi milion pitanja. Kuda sada? Da li će ih smestiti u neku pograničnu oblast stalno izloženu upadima Arnauta? Čula je, pričali joj, u okolini Toplice sukobi nikako da se smire. Pre nekoliko dana, Arnauti su upali u jedno selo i čestitom domaćinu ukrali kobilu i ždrebe, drugom posekli šumu. Nije tako davno bilo ni puškaranje kad ubiše jednog srpskog žandarma. Hoće li i oni, poput njenih predaka, biti graničari u ovoj topličkoj krajini? Znači li to da će brigu za dosadašnju golu egzistenciju smeniti briga za sopstveni život? I koliko još vremena treba da prođe pa da se negde osete kao svoji na svome? Od Velikih seoba, pa do ove male, ali njihove najveće, bez obzira na vekove što prohujaše, iste ih brige more. U tri države generacije njenih predaka ne mogaše mir i blagostanje naći, da li je ova četvrta, Srbija, s Toplicom i Prokupljem kraj njihove potrage i vekovnih lutanja? I koja je ta zla kob što ih na nova lutanja stalno tera? Hoće li ovo Prokuplje doneti mir i rešenje svih njihovih problema? Posmatra lica svojih sunarodnika okupljenih ispred načelstva, na svima čita strah i zabrinutost. Jedino deca bezbrižno trčkaraju i otkrivaju čari nove sredine daleko od dojučerašnjeg crnogorskog krša.
Muž uskoro izlazi, probija se kroz masu. Dok se žurnim korakom njima približava, pokušava da protumači situaciju na osnovu njegovog izraza lica. Tako je vaspitana, da čita iz očiju, da ne pita ništa, da pogled sve kaže. A njegov pogled odiše smirenošću, rekla bi. Prilazi im i kaže: „Mi idemo za Božurnu, to je dva-tri kilometra odavde.” Ona razmišlja: „Dobro je, blizu smo varoši, nismo graničari, nema Arnauta na toj strani.” Dok kreću polako put novog staništa, ne može a da ne primeti par džamija i njihove minarete. Pita se ima li ovde još Turaka i ko se u tim džamijama klanja. Neka jeza prostruja celim telom nenaviknutim da se klanja bilo kome sem pravoslavnim svetiteljima dok u srcu i mislima nosi onog najslavnijeg – Svetog Vasilija Ostroškog, čuvara i zaštitnika ostroškog manastira, Nikšića, cele Crne Gore i srpskog roda.
Dok ulaze u svoje novo dvorište, od muža saznaje da su na korišćenje dobili tri hektara zemlje, kuću i okućnicu od 20 ari placa. Poreskih obaveza oslobođeni su čitavih deset godina. Ovde najbolje uspevaju vinova loza i žito. Već mu neki meštani rekoše kako vino prodaju po ceni od 15 dinara po litru. Od prvih komšija saznao je i da ima doseljenika iz Austrougarske, najviše onih iz Pančeva. A oni se po mnogo čemu razlikuju od svih ostalih. Pričaju da su im kuće kao varoške, poređane u šorovima, zbijene, pokrivene ćeramidom, dok ostali svoje kuće pokrivaju slamom. Ovdašnje stanovništvo od njih se uči i mnogim novinama u poljoprivredi. Eno, Bečejci već koriste gvozdenu ralicu, dok svi ostali zemlju i dalje obrađuju drvenim plugom, a zemlju dodatno đubre da bi imali veće prinose.
Ona ga sluša dok tako oduševljen priča o svemu dosad nepoznatom. Milo joj što je konačno spokojan. Dobro je, imaju zemlje, složne ruke i zajedničkim radom će stvoriti hranu. Arnauti nisu blizu, na svu sreću. Samo da ih Gospod sačuva i da je ovo poslednja seoba, samo da potraje.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.